Diwan special issue

| Diwan 9 - 10|

Zoran Bognar

POETIKA ILUMINACIJE Dragan J. Danilov: Najlepše pesme - Prosveta, Beograd 2002.

Knjiga Najlepše pesme Dragana Jovanovića Danilova je četvrti izbor iz poezije ovog pesnika (prethode mu knjige Duboka tišina, 1996; U ružinom ogledalu i Kvintni krug, 2001), ali, iako pomalo patetičnog naslova, mnogi će se složiti da je ovaj izbor kojeg je sačinio Jovan Zivlak i najtemeljnije urađen i da predstavlja pravi presek dosadašnjeg pesništva zasigurno jednog od najznačajnijih naših pesnika s kraja proteklog veka. I evo još jedne prave prilike da se pozabavimo specifičnošću Danilovljeve poetike koja je bila više nego naglašena gotovo u svakoj njegovoj zasebnoj knjizi od Euharistije, Enigme noći, Pentagrama srca, Kuće Bahove muzike, Živog pergamenta, Evrope pod snegom, Pantokr(e)atora, pa sve do Alkohola s juga i Koncerta za nikog.

Šta je to što čini posebnim Danilova i njegovu poeziju? Šta ga čini karakterističnim i koje su supstance njegovog prepoznatljivog ”poetskog parfema”? Danilovljev parfem jezika pre svega sačinjen je od supstanci nepresušnih baroknih prideva i metafora; njegova percepcija razvijena je do savršenstva i otud i potiče maestralno baratanje refleksijom, međusobnim preplitanjem ovostranih i onostranih dimenzija; suptilno vođena nit pesme preobražava se iz vertikale i horizontale u spiralu…

Ovde bi svakako trebalo napomenuti da gotovo ne postoji ni jedna poetska struktura i forma u kojoj se Danilov nije okušao, bilo to poezija u slobodnom stihu, poezija u prozi, sonet, rondo, katren… pa se tako Zivlak potrudio da kroz šest ciklusa (”Teška krila”, ”Živeti u malim gradovima”, ”Blago, rukom”, ”Mi smo goli i čisti”, ”Nema aura” i ”Okean srce”), koliko ima ovaj izbor, zastupi gotovo sve Danilovljeve poetsko-strukturalne ’izlete’ osim onih apolinerovsko-valerijevsko-malarmeovskih kaligrama i drugih grafostilemskih varijacija koje smo imali prilike da vidimo u knjizi ”Pantoktr(e)ator”.

Raznolikost pesama i registra u jednoj pesničkoj zbirci za Danilova su velika i retka vrlina jednog pesnika, pa je taj kredo ispoštovan i u ovom izboru. Polivalentnost postupaka stilova i poetskih modela, u stvari, izraz su Danilovljeve difuzije i težnja ka integralnosti, celovitosti. Podsetimo se da je ovaj pesnik, otkako je obznanio ”pakt sa kobnim totalitetom”, neprestano zagovarao ideal prekomerne poetske knjige, knjige koja bi bila neka vrsta totalitarne, ekumenske utopije. Oduvek ga je zanimala raznovrsnost idioma u jednoj knjizi, odnosno sistematska nedoslednost.

Kroz svoju poeziju Danilov se bavio poetikom iluminacije, ili možda bolje rečeno, prepoznavanjem iluminacije i njenim daljnim transponovanjem (kroz tekst) u spoljašnji svet. Možda bi se moglo reći da tu čak postoje dva osnovna modela iluminacije: u jednoj fazi reč je o prosvetljenosti, dok druga faza nosi u sebi simptome rasvetljenosti. Posrednička ideja koja omogućava smisaoni prelaz između ova dva modela mišljenja (čitaj: pevanja) jeste svetlo ili svetlost svetlog, odakle i potiče distinkcija na apolonijsko i dionizijsko, pri čemu je, ipak, Danilovljev neprikriveni emocionalni afinitet i intelektualno izbor bio naglašen na ovom drugom o čemu svedoče mnoge pesme iz ove knjige kao što su ”Ohrid”, ”Ruka koja miluje”, ”Na tržnici u Herceg Novom”, ”Blago, rukom”, ”Devojke u šarenim, letnjim haljinama”, ”Nadin Auster sa Martinika”, ”Posle književne večeri u Francuskoj 7”, i druge.

U njegovoj poeziji su tokovi razdora na relaciji Danilov-ovosvetovnost i Danilov-tradicija do te mere pluralizovani, razobručeni i polimorfni, da je neretko neopravdano povlačiti direktne smisaone linije značenja od ideje i ka ideji prema njoj sukcesivnoj, ili pak od ideje ka sebi samoj, odnosno vlastitom razvoju, obrazloženju, argumentaciji… ukoliko pretpostavimo da Danilovljev autoritarni, arbitrarni, sakralizovani stil i ekspresionistički jezik dozvoljavaju, makar i konotativno, takvu mogućnost.

Knjiga Najlepše pesme Dragana Jovanovića Danilova osim zlatnih fragmenata ”integralne knjige”, donosi nam po prvi put ovako naglašene postulate, uslovno rečeno, Danilovljeve poetske igre: da se poezijom misli, a ne promišlja, da desistematizuje, na nivou jezičkih struktura i počev od samog jezičkog korpusa, dijahronost bivanja svakog mišljenja, konotirajući neidentitet identičnog ili, istovremeno, istost istog. Danilovljeve poetske tvorevine jesu misaone tvorevine utoliko što iza sebe i ispred sebe vlastitom poetologijom negiraju bilo kakvu tvorevitost, bilo kakvu intencionalnost ideologijskog, humanističkog ili etičkog tipa, ustrojstva ili predodređenja. Danilovljev rascep i razlaz sa tradicijom jezika istovremeno je (njegova) poetska strategija samog jezika, za kojega je preopšta odrednica da je ekspresionistički intoniran. Ovo su, čini mi se, najznačajnije poetske odrednice koje sve knjige, pa tako i ovu knjigu izabranih pesama, Dragana J. Danilova istovremeno čine toliko specifičnim i izazovnim.

[predhodna stranica][sadržaj][sljedeća stranica]