Diwan special issue

| Diwan 9 - 10|

Petar Mihajlović

ŽIVOT U ŠEST REČENICA

Rođen u znaku raka, a što njemu ništa značilo nije, ustajao je svako jutro, pa čak i vikendom, u 7 sati da kupi hleb kod privatnika odmah preko puta svoje kuće, koju je nasledio od oca ubijenog ’93. na sred njive dok je bio u traktoru, velikom, crvenom, i pokušavao da preore malo parče zemlje, koje mu je država vratila pošto ju je oduzela njegovom ocu daleke ’47. godine nakon drugog rata u kome se ovaj borio na strani četničkoj, podstaknut zahtevima komunista koji mu ni malo nisu odgovarali, jer je bio jedan od najimućnijih ljudi u okrugu kroz koji je proticala velika reka.

Široku ulicu je prelazio brzo, ne obraćajući pažnju na automobile, što je podsećalo na njegovu nemarnu majku, koja ga je ostavila kada je imao dve godine, zbog novca nekog bogatog Švabe, dok su porodično letovali na Jadranu u mestu koje je odzvanjalo imenom, a kasnije i srpskim i hrvatskim puškama i bombama koje su pravljene u Kragujevcu, njegovom rodnom gradu, koji je mrzeo isto koliko i mačke koje su u njemu izazivale gađenje.

”Dobro jutro komšija! Daj dva, uostalom kao i obično”- rekao bi pekaru, koji se odavno prestao pitati zašto svakoga dana kupuje po dve vekne a živi sam u kući preko puta njegove radnje, otvorene još u vreme kada su njihovi očevi družili i svake nedelje igrali šah u parkiću ispred visoke zgrade u čijem prizemlju je nekada bila prodavnica nameštaja slovenačke firme, u kojoj je radio drug čoveka rođenog u znaku raka, a što njemu značili nije, pogotovu zbog tuge koju mu je taj drug ”podario” na vrlo ekstreman način.

Kako, pitate se, a ja vam kažem da se to zbilo na današnji dan pre dve godine, kada je taj njegov drug pod utiskom svega što je video u Srebrenici i pod ”utiskom víšnje”, prirodne rakije od višanja jačine 40 stepeni koju proizvodi Industrijski poljoprivredni kombinat Osijek, u nastupu ludila lišio života ženu i šestogodišnje dete čoveka rođenog u znaku raka, koji se baš tada raskusurao sa pekarom ne sluteći šta se u tom mentalno mračnom trenu dešavalo na nekih tridesetak metara od njega u kući od crvenih cigala, crvenih kao lak koji je koristio za farbanje ”Jugića” na traci u ”Zastavi” u kojoj je radio, i to u trećoj smeni, za smešno male pare.

Skrhan od tuge i sa manjkom neurona, za koje znamo da se ne obnavljaju, pokušavao je da se drži starih navika, kao što se držao obećanja datog svome dedi da nikada neće zaboraviti svoje poreklo i svoje selo raštrkano po obroncima Semberije gde su nekada živeli srećni ljudi, a u koje on nikada ne bi mogao da se uvrsti sa svojim teškim, u život razočaranim, mislima, koje su ga sekle kao što promaja seče stara krsta, koja su u njegovom slučaju bila totalno iskrivljena noseći na sebi veliku klempavu glavu prekivenu nekom gustom, prevremeno osedelom kosom, koja je dozvoljavala jedino ispijenom izrazu lica da se iskaže.

I na kraju, dovoljno je reći da je preminuo 24. septembra 2001. u pedesetčetvrtoj godini života, ali ne od starosti, nekakve sudbine ili prevelike tuge, već zbog nedovoljne zaštite na radu zbog čega se tokom svog radnog staža nadisao odvratnog laka za kola, a sve radeći na traci u ”Zastavi”, što je, konačno, dovelo do toksičnog trovanja hemijskim materijama, tako da je poslednje sate života proveo u iskašljavanju krvi.

[predhodna stranica][sadržaj][sljedeća stranica]