| Diwan 9 - 10|

Dušan Čater

NAJPROSTIJE STVARI

Kao po običaju, opet sam stao uz prozor i gledao na sva ona svjetla. Nisam se najbolje osjećao u želucu, zbog toga ni na sendvič nisam pomislio. Samo sam stajao i gledao van. Najprostije stvari! Baš tako sam morao pronaći ravnotežu između onoga unutrašnjeg njihanja i nekog vanjskog osjećanja, šta znam. I nije baš jednostavna stvar, to naše malo mjesto.

Razmišljao sam o onome radiju, kojeg sam tako elegantno razbio na komadiće. Tu i tamo se još poneki od hiljadu komadića koji su mi se dvostruko uvećavali našao pod mojim nogama. Ni vani se ništa nije događalo, što bi moglo uznemiriti moje unutrašnje stanje, takoreći ga uništilo. Bilo je više nego očigledno, da sam konačno našao neki stabilniji položaj, i sada bi bilo svega dosta. Po svemu sudeći, bio sam neki psihopata ovisan od dnevne doze adrenalina. Sa tim se, zaista, nije igrati. Rukom sam mahao oko sopstvenog tijela, tamo negdje u visini grudnog koša, kao da želim, šic-šic, odagnati ono raspoloženje! Istina je! Mjesto je jednostavna stvar samo onda, kada se na njemu nešto događa.

Onda sam izašao van. Htio sam se upoznati sa novim vijestima, čvrsto odlučan, da nabavim novi radio. Po mogućnosti bolji od pređašnjeg, da bi događaj od prošlog dana bar nečemu poslužio. I razmišljao sam, šta mi to treba. To, da sam ga tako elegantno zabio u zid, mislim radio, jer mi je već neko vrijeme kristalno jasno, da bez Japanaca i njihovih čudotvornih izuma ne mogu više mirno živjeti. Uprkos unutarnjem raspoloženju.

Već na izlaznim vratima me čekao pravi doživljaj. Neka djecom prezasićena majka je svoje uneređeno dijete bezvoljno udarala po stražnjici. Nisam se htio miješati i prekinuti događaj. Već sam prizor mi se činio isuviše prosta stvar. Krenuo sam dalje čudeći se vrvežu oko mene, pa me, dabome, uopšte niko nije primijetio. I to su stvari, koje mi omogućavaju da vidim, da mi nije uspjelo postati ono, što sam kao dijete želio. Kako god već, udario sam po radiju, na tu vrijednu stvarčicu, ko zna, možda ću ga već sljedeći dan tresnuti o zid.

U trgovinu sam ušao pet do osam. Bio sam posljednja mušterija, to mi se uvijek sviđalo. Japanci su me po starom običaju uljudno dočekali, ja sam bio bogu zahvalan zbog unutrašnjeg mira, inače bi ih u protivnom poslao naspram izlazećeg sunca i vjerovatno im razbio njihov cijenjeni proizvod. Roboti su bez milosti skakali oko mene, slali me od izložbene police do kataloga i nazad, ukratko, davali su mi do znanja, da su me primijetili. I još kako. I ja sam opet najednom spoznao, da sam opet postao ono, što sam želio kao dijete. Neprijatan osjećaj, tako neambiciozno dijete, posljednja mušterija u jednoj od hiljadu japanskih trgovina.

Šalu na stranu. Odlučio sam se za crnu škrinjicu, punu dugmadi i s natpisom Toshiba u gornjem desnom uglu. Mini komponenta, rekli su, da se zove, komponenta u malom. Zamotali su mi je, poslali me do vrata i: sajonara, maj frend. A meni se još nije dalo kući, jer osim nekoliko kosookih muzica i djecom prezasićene majke, nisam taj dan ništa vidio. Krenuo sam svojoj dragoj. Po velike stvari u malom, s komponentom pod pazuhom.

”Isprobajmo je”, rekla je Beba.

”Pa dajmo,” rekao sam ja. I počeli smo. Odmotao sam onih deset tona papira, u kog su zavili moju Toshibu, da bi je osigurali od mogućih ostećenja, uključili ga i fiijuuu... Svjetiljke posvuda. Mnogo svjetiljki za tako jeftinu stvarčicu. Beba je iz nekog ormara izvukla kasetu, stavila je, pritisnula na plej i: la la la. Podiglo me je iz postelje i zanjihalo me u omamljujući ritam. Kružio sam bokovima tamo i ovamo, naprijed i nazad. I Beba mi se pridružila i opet smo, poslije dugo vremena, plesali zajedno. Kako je malo potrebno čovjeku da probudi uspomene na školske godine. Nekoliko Japančica, elektrika, i gotovo. Neko vrijeme je išlo tako, onda smo umorni sjeli i razmišljali o večeri. Osjećao sam se bolje i stanje mi se popravilo. Mnogo događaja za jedno veče, isuviše jednostavna stvar. A onda mi se zamrsilo, kada sam morao opravdati kupovinu te japanske kutije.

”Šta je bilo sa starim radijom?”, bila je radoznala Beba.

”Slomio se”, rekao sam.

”Kako slomio?” Ženska radoznalost ne zna granice, pa sam izmislio storiju, a takvih imam pun džep.

”Nije bio japanski”, rekao sam.

”Šta?”

”Ona kutija... Nije bila japanska!”

”Mislim... Ne razumijem!”

”Više nije važno”, rekao sam. ”Razbio sam ga!” I Beba je napravila onu svoju grimasu, zbog koje sam više puta pobjegao od nje.

”Ne razumijem”, rekla je opet. Šta je, dođavola, tu za razumjeti? Šta je tako nerazumljivo u tome, da neko razbije svoj radio, madona? Dogodilo se pak, jednostavno tako, zamislio sam se, a onda sam rekao:

”Došlo mi tako!”

”Došlo mi je! Došlo mi je!... Beba je tiho gunđala za sebe. Zatim je dodala malo glasnije:

”Te stvari su mi poznate već nekoliko godina. Tebi stalno nešto dođe! I uvijek prebrzo!”

”Slušaj ti...” rekao sam vidno ožalošćen.

”To nije baš pošteno!” Za trenutak se nasmijala, zatim opet očitavajuće pitala:

”Zašto si ga razbio?” Posmatrao sam je i bilo mi je žao, što sam uopšte došao. Pojačao sam radio i opet ustao. Mada nisam mogao plesati.

”Slušaj”, rekao sam još jednom okrenut prema njoj.

”Naprosto, dogodilo se tako. Bilo je nečega... Zapravo, ne bi razumjela! Nisi sposobna da razumiješ najprostije stvari. Buf u zid, i dogodilo se. Jednostavno! Ništa tako nije bilo jednostavnije, ako bi bilo: buf u zid, a da se ništa ne bi dogodilo. Razumiješ!” Beba je ustala i otišla iz sobe. Nije razumjela!

***

Zatim sam opet bio na ulici. Stranac u noći, s minikomponentom u rukama. Kartonsku kutiju sam ostavio kod Bebe, radilo se o izmicanju u brzini, kao u stara vremena, i vidjelo se bio sam kao neka zumba, sa onim radijom u rukama. I više iz štosa i zbog prokletog događanja pritisnuo sam plej i razočarano saznao, da uopšte nema baterija. Japanci, Japanci!

Put do kuće je minuo u trenu. Ništa se nije dogodilo. Baš je zamršeno to naše mjesto. Ulice su bile osvijetljene, bilo je više svjetiljki nego na Toshibi, a to nije tek tako. Kod kuće sam uključio radio, strovalio se na kauč i čekao neku spasonosnu misao, koja bi mi izbila iz glave Bebu i njenu savjetodavnu misao: ”Zašto?” Zvuk koji je dolazio iz japanske kutije nije bio bogznakakav. Skupa stvar, bar to je bilo jasno Usredotočio sam se na malu tačku na stropu i skoro da mi je uspjelo zaboraviti na svo događanje, kada je zazvonio telefon.

”Molim?” rekao sam u slušalicu. I... Skoro mi je udarilo u stražnjicu. Mislim, evo ga! Ili mi se muti, šta li, pomislio sam. Iz one slušalice su mi dolazile neke nerazumljive japanske riječi. Handziamatojanoku, bilo je sve što sam razumio.

”Halo?!” rekao sam još jednom, zatim osluškivao tišinu. Tip je na drugoj strani odložio slušalicu, i sam sam učinio isto.

”Vrong namber”, prošaputao sam stojeći uz prozor. I, to nerado priznajem, u mozgu mi je kružilo na hiljade Japanaca. Bojao sam ih se. Bio sam u pravu. Ako je dovoljan samo jedan Japanac jedan Japanac, da izradi Toshibu, šta tek može da uradi hiljadu njih od jednog Slovenca. Kao posljednji paranoik odmaknuo sam se od prozora da me ne pogodi kakva kamikaza i pomislio, da je već veoma loše po mene. Prišao sam do frižidera i izvukao votku. Besmisleno spasenje. S ruskom izdržljivošću pobijediti Japance. Ta vremena su već davno prošla.

***

”Jebemti Japance!” rekla je Beba. Bezumno sam je posmatrao i pokušavao razmrsiti značaj njenih riječi. Nije to bila tako, jednostavna stvar.

”Odrasti već jednom”, rekla je i uskočila u moju postelju. Ustao sam i zaista sam bio veći. U glavi mi se zamutilo i skoro da sam se spotakao o razbijenu komponentu na tlu.

”Šta onda...” htio sam nešto reći.

”Zvao si mater, zbog nekih samuraja. Usred noći si vrištao i zvao me, da su te već uhvatili!”

”Šta?!”

”Zvao si me, da su te napali Japanci”, rekla je Beba. Majko božija, pomislio sam. ”Ja... Šta je to?” rekao sam i pokazao na razbijenu Toshibu na sred sobe.

”To ti meni kaži!” Šta da joj kazem, kada ništa ne znam. Znao sam, da su Rusi još jednom pobijedili Japance, da sam poslije pola litra votke potpuno zaboravio na njih, i uopšte na sve, ako sam u svemu iskren.

”No?”, rekla je Beba.
”Šta?”
”Šta je to na tlu?”, pitala je i pokazala na Toshibu.
”Toshiba”, rekao sam.
”Japanska, zar ne?”
”Japanska”, klimnuo sam. Beba je odmahnula glavom tamo i vamo. Prijekori su bili namijenjeni meni, bilo je jasno. Ali se nisam zaustavio kod toga saznanja. Mnogo više me zanimalo, šta se, ustvari, dogodilo. Vjerovatno sam po starom običaju podigao crnu kutiju, zavrištao. Eto vam ga! i bacio ga o zid. Mora da je bilo tako.

”Veoma jednostavno”, rekla je Beba.
”Da, jednostavno”, rekao sam i osmijehnuo se.
”Da, da, jednostavno je”, rekla je.
”Tebi je sve jednostavno. Slušaj sad, šta je jednostavno. Jednostavno je da neću da imam nikakvog posla s tobom. Sad ću otići, ali te molim, da me više ne zoveš, da mi ne dolaziš pred vrata, znaš to je jednostavno. Ništa tako jednostavno ne bi bilo, ako bih ti još jednom oprostila i dalje si lagala da je to samo privremeno, ha-ha!

”Ej, Beba, ejo Beba”, oponašala me je.

”Vidiš, kraj je sasvim jednostavan. Ti, ti nisi baš jednostavan”, rekla je i šutnula japanske komadiće na tlu i otišla.

Stvari su jednostavne samo onda, kada se događaju, mislio sam. I ja... Ja zaista nisam jednostavan i po svoj vjerovatnoći uopšte se ne događam. Da li to znači, da više ne postojim, razmišljao sam sav smušen. Ti si, smušen. Samo ti tada može da dođe nešto tako na pamet.

Otišao sam do prozora i gledao za njom. Nisam vjerovao da je zaista otišla. To bi bilo isuviše jednostavno. Mahao sam za njom, mada me nije vidjela, zatim sam se sagnuo prema razbijenoj Toshibi i posmatrao njenu unutrašnjost. Žice, kondenzatore, kaleme: pekmezasti drekavac. Nije baš tako jednostavna stvar, ta japanska kutija. Jasno, kada je stvar na cijeni. Samo velike stvari su jednostavne. Zatim grunuh u plač!

[predhodna stranica][sadržaj][sljedeća stranica]

©Copyright Diwan 2002. Sva prava zadržana.
Preporučeno 800*600 ili više, Central European Windows-1250 encoding.
Sve primjedbe i prijedloge šaljite na diwanmagazine@hotmail.com