Diwan special issue

| Diwan 9 - 10|

Jovica Aćin

DRŽI ME ZA RUKU

Mislim da sam zalutao. To mi se valjda prvi put dešava. Drži me za ruku, molim te. To sam ti rekao. I ti si me uzela za ruku, i ja sam se tad usudio da kročim dalje.

Bio je to ulični prolaz, između dve neobične, ali međusobno veoma različite zgrade. Znaš već gde, tamo preko velikog mosta, u Gornjem gradu, u četvrti kojom sam stalno želeo da se prošetam do tebe, upoznam je bolje, a nikad nisam, sve do ovog puta. Dvospratne zgrade od kojih je pasaž počinjao bile su iz davnog vremena, i možda su bile kasnobarokne građevine, ili u nekom iskvarenom austrougarskom stilu, secesionističkom, kakav nenadano srećemo, tu i tamo, u krajevima na Balkanu pod izrazitijim evropskim uticajem. Ulični prolaz između njih ličio je u početku na hodnik koji se uspinjao. Nije teško zamisliti široke, a niske stepenike koji se penju unedogled. Hodnik je takoreći vodio unedogled, jer nije bilo mogućno videti mu kraj, mada je, istina, bio već suton i nije ni bilo mogućno videti išta što je dalje od desetak metara. Ali, sa svakih novih deset metara, dok sam se nadao da će iskrsnuti bilo šta, da će se pojaviti ma kakav znak kraja, opet je bilo sledećih deset metara, a za ovim novih deset metara, i u vidnom polju nije bilo nikakve suštinske promene.

Ipak, posle izvesnog vremena mogao sam da uočim da se hodnik širi. Kao da je ulični prolaz sve više bivao prava ulica. Išao sam dalje, pazeći da ne zapnem o rub stepenika koji su i sami, u skladu sa preobražajem uličice u sve širu ulicu, postajali širi i viši. Nijednog prolaznika, ni mačke ni psa, ali ma koliko mesto, kojim sam istrajno išao, bilo pusto, imao sam jak osećaj da je to samo trenutak kad slučajno nikog nema na vidiku i da će za minut ili dva, iza mene, meni ususret, odasvud nagrnuti gomila veselih prolaznika, i kao da sam već mogao da čujem njihov predstojeći žamor. Izgleda da se taj trenutak u kojem se zadesilo da nigde nikog nema prilično odužio, jer niko nije nailazio, niotkud. Nada me, međutim, nije napuštala ni u kom smislu. Pojaviće se već neko živo biće. Bio sam siguran u to. Pojaviće se i neka poprečna ulica, ili omanji trg, ili će se pokazati da je ovo ćorsokak, bilo šta, nešto mora iskrsnuti, zahvaljujući čemu ću se uveriti da nisam zalutao, i da mogu mirne duše da nastavim ili da se vratim. Drugačije ne može biti.

Išao sam dalje, poskakujući kad naiđem na stepenik, ćuleći uši, osvrćući se, i nisam oklevao, bez obzira na pomisao koja me je neprestano vrebala iz dubine mozga da sam zalutao. Da se vratim istim putem, preturao sam i tu mogućnost po glavi, nije vredelo: otišao sam predaleko. Ulica se pretvorila već u veoma široku ulicu: nisam više mogao da nazrem ni kuće s jedne i druge strane. O širini ulice sudio sam po kaldrmi koja je, kad sam krenuo prolazom, bila veoma krupna, a sad je već sitna i bivala je sve sitnija. Sudio sam i po stepenicima koji su prestali da rastu uvis, ali su nastavljali da budu sve širi i širi, i trebalo mi je po šest-sedam koraka da bih od prethodnog dospeo do narednog.

Znao sam da sam išao najmanje četiri sata, i da je od uskog uličnog prolaza nastala avenija, ogroman bulevar. Mogao sam da zamislim kao da sam u nekom levku. I dalje nisam želeo da od obične misli da sam možda zalutao zaključim da sam sigurno zalutao. Da u to ne vredi više ni sumnjati, ne vredi se više opirati da ovaj put je beskonačan. Vidiš li kakav sam: brzo klonem, ali se ne dam. Klonem, ali produžavam. Mogu da sumnjam, a da se ipak nikad ne priklonim izvesnosti. Za svaki slučaj molim te da me držiš za ruku. I ti me, naravno, hvataš za ruku. Tvoj me dodir okrepljuje.

Posle desetak sati takvog, sve bezizglednijeg pešačenja, pokazalo se da sam bio u pravu. Čuo sam korake. Najpre je njihov šum bio dalek, dolazeći negde odonud kuda sam išao. Ubrzao sam. I koraci su bili sve razgovetniji. Neko se spuštao. I ko god to bio, i sam je ubrzavao svoj korak, kao da mi je hrlio ususret. Požurio sam, pa i potrčao bih da nisam bio zadihan, malo od prigušenog uzbuđenja, a malo i od tolikog hoda. Vreme se oteglo, ali za tridesetak minuta, šum koraka koje sam čuo bio je već blizu. Iz sumraka je preda mnom iskrsnuo lik. Mimoišli smo se, bezmalo se očešavši ramenima, pogledavši se samo na tren ukočenim pogledom. Ni reč nismo rekli. Samo smo se prošli, a rastojanje među nama se uvećavalo brže nego što se pre neki časak smanjivalo. Posle minut ili dva već nisam mogao da čujem odzvanjanje njegovih potpetica nas kaldrmi.

Ako me pitaš zašto sam ćutao, zašto čoveka nisam makar pozdravio, nazvao mu dobro veče, ne znam šta da ti odgovorim. Bilo je apsolutno razumljivo zašto sam ćutao i bilo je podjednako razumljivo zašto je on ćutao dok smo se mimoilazili. Izgledalo mi je da sam sreo brata blizanca, ili nekog ko je toliko ličio na mene da je komotno mogao da bude ja sam, ili da ja budem on.

Drži me još za ruku, molim te, jer sekundu posle našeg susreta puklo mi je pred očima da ne bih bio kadar da izdržim i ponovo se suočim sa njim. To je značilo da za mene nema više nikakve mogućnosti da se vratim tamo odakle sam krenuo. Tamo je sad on. Ostalo mi je samo jedan jedini smer, da nastavim kako sam krenuo, i možda stignem tamo odakle je on pošao.

I nastavio sam. Prikupljao sam snagu, uspinjao se, obuzet čudom da dva lika mogu biti do te mere slična kao što su slični njegov i moj. Posle nekoliko časova, ponovo sam čuo korake pred sobom. Ponovo sam osetio uzbuđenje, ponovo je nada podjarena u meni, ponovo sam hitao žustro ususret nepoznatom prolazniku. Do našeg viđenja došlo je, kad dobro proračunam, donekle brže nego u prethodnom slučaju. Evo ga, već smo jedan drugom u vidokrugu. Zgledasmo se munjevito. Istovremeno smo odvratili oči jedan od drugog, i prominuli smo se u tišini. Samo naši koraci čiji šumovi su nam se poklapali, samo su oni bili neki znak života u pustom svetu oko nas. Nepoznati prolaznik, naslućuješ već, takođe je bio pljunuti ja.

Nije dugo potrajalo kad sam čuo nove korake. I treći prolaznik bio ja. Da, sad sam znao ko je u pitanju. Sve vreme u sutonu, dok negde zalazi nevidljivo sunce, a noć ne pada, niti dan svanjiva, sve češće i sve u bržem hodu, neumorni, mimoilazili su se prolaznici. Stvorile su se dve kolone: prva se uspinjala, druga silazila. Sinulo mi je da je ova ulica, uličetina, bez kraja, da vodi u beskonačnost, kao što vodi i iz beskonačnosti. Obe kolone sačinjene su od istog čoveka, pognute glave, od mene. Jedna se uspinje, druga silazi. Svako u njima je isti sa ostalima, i viđa samo sebe, i stalno sreće jedino onog koga najmanje želi da sretne u celom svetu, sam svoja kazna.

Ulični prolaz u koji sam ušao bio je zapravo samo za mene. Ti me držiš za ruku i hrabriš, ali tebe nema pored mene. Ti nisi deo kolone. Ta činjenica me podstiče da ne izgubim razum. Ako je to uopšte činjenica. Kako god bilo, držiš me za ruku, tvoj dlan dodiruje moj dlan, i tako mi saopštavaš da postoji konačan svet, da nije sve ovako beskrajno i uvek isto, uvek isti čovek, uvek samo ja, bez ikakve razlike ja i niko drugi, uhvaćen u petlju. Dok me držiš za ruku pomišljam da ima šanse da ponavljanje jednom prestane i ja se nađem pred uličnim prolazom, u sutonu, i krenem tim prolazom i spokojno iziđem na drugu stranu, baš kako sam i predvideo, i tačno izbijem, tom tek otkrivenom prečicom, na mesto gde ti stanuješ, na pravu adresu, najbrže moguće. Onda uđem kod tebe i provedem ludu noć s tobom.

Ujutro ćeš me uzeti za ruku i ja ću te sanjivo pogledati. Da, drži me za ruku, molim te. Dok me držiš, potpuno shvatam kad mi kažeš da živimo i čarobnom svetu. I mogu, bistre glave, da pogledam kroz prozor i vidim preko puta tvoje kuće početak jedinstvene pešačke avenije, široke poput horizonta, sa stepenicima koji vode naniže, i kojom ću poći od tebe u Donji grad, a ti ćeš mi mahati dok se udaljavam. Obazreću se svega jednom da bih te video na ovom prozoru. Taj pogled će mi biti dovoljan da ne bih izgubio prisebnost pred obavezama koje me, lišene srca, slabo plaćene, iščekuju tamo dole u svom uobičajenom beskonačnom ponavljanju.

[predhodna stranica][sadržaj][sljedeća stranica]