ISOLDE OHLBAUM OVEKOVEČI EROTSKE SKULPTURE NA EVROPSKIM GROBLJIMA (saga o fotografu zamrznutih glasova)

’Smrt jedne lepe žene je, bez sumnje,
najpoetskija tema sveta.’
Elan Agdar Po

Oh, kako je Isolde volela ta stara groblja,
te oaze mira, tišine i ćutanja,
muzeje povesti i imaginarnog;
taj mistični prostor melanholije
koja nas ne čini setnima;
mesta gde se vraćamo sebi,
gde miriše na mahovinu i zemlju,
četinare i osušene listove.
Hodočastila je od jedne do druge metropole,
od jedne do druge, treće… stote nekropole,
u misiji fotografa zamrznutih glasova
da ovekoveči
erotske skulpture na evropskim grobljima.
Prvo su joj padali u oči
čudnovati grobovi:
sto za šminkanje na grobu operske pevačice,
natpis sa izrekom:
”Ceo svet je pozornica”
na grobu jedne glumice;
kruna kralja Lira na grobu teatarske zvezde –
rekvizit njegove poslednje uloge.
Tek onda ugledala je skulpture muza
u prirodnim veličinama
na grobovima
kako muškaraca tako i žena.
Neke skulpture bile su sklonjene,
kao da su se htele prikriti;
druge obavila mahovina i bršljan,
prekrivene paukovim mrežama,
uprljane od golubova,
načete od okoliša,
opaljene vatrom.
Menjale su se kroz svetlost i tamu,
kroz vreme,
promene dana i godišnjih doba,
promenile prvobitnu boju
pri smiraju svetlosti i na kiši.
Presijavali su se portreti pokojnika
pred Isoldinim očima;
tako su bila osobena njihova lica i oblici.
Među njima bilo je idealizovanih figura
čiji se lepi uzori ne mogu ni naslutiti.
Način predstavljanja
nju je fascinirao i uzbudio:
na mestu poslednjeg oproštaja
toliko razdražljivog, erotskog i zavodljivog,
toliko lascivnosti i nagosti,
toliko vapaja za večnošću…
Hodočastila je Isolde od jedne do druge metropole,
od jedne do druge, treće… stote nekropole,
u misiji fotografa zamrznutih glasova
da ovekoveči
erotske skulpture na evropskim grobljima
sve dok je nisu umili zapisi iz vetra nevidljivog zbivanja,
dok je nije pomilovala ruka koja nema senku,
sve dok je nije dodirnuo glas koji nema zvuk…
Minhen-Beograd, 2002.

ALBEDO

Postavimo stvari ovako:
bio je to samo raskorak naših senki,
jedna moguća istina
o nemogućnosti komunikacije,
intriga neumornog Mefistofelesa…
O tajanstvena dino, pesmo Kaira,
reci mi šta je to
što ot(k)upljuje svu tvoju pažnju;
otkrij mi na kojem jeziku sanjaš,
na kojem vodiš ljubav…
Albedo je jedini jezik koji priznajem,
jezik kojim govorim,
pismo kojim pišem,
vazduh koji dišem,
knjiga koju čitam…
Albedo je esperanto!
Albedo… kao libido, kao stampedo!
On budi grešnika u svecu
i pronalazi svetlost u boji…
Stoga, ne odriči se svoga anđela čuvara,
ne predstavlja on ni kamen oko vrata,
ni kamen spoticanja,
ni zloćudnog jahača tvoje senke…
I ne zaboravi:
jedini pravi bol je kad izgubiš
ono do čega ti je najviše stalo!
O Pesmo moja, ti si moje raspeće,
moj Zen koan, moj kokain
koji neumitno ubija
ali kojem se neprestano vraćam
da ga probam ponovo i ponovo…
I kako sada odustati od svega,
sjediniti se s Ništavilom,
zaboraviti molitvu šume,
kad toliko si me opustila i podigla
do visoravni albatrosa, do Četvrte ravni,
da sam čak zaboravio
i po vodi da hodam…
Beograd, 2001.

[predhodna stranica][sadržaj][sljedeća stranica]