| DIWAN 7-8 |

PEŠČANI SAT

(odlomak)

Ležao je na terasi, udobno ispružen u mekoj ležaljci i zurio u okean. Mislio je na Lotreamona i na ono što je tako snažno tinjalo u njemu dok je ispisivao nadahnute stranice opevajući Okean. Nije mogao da to imenuje. Bilo je loše što nije osećao da gori nešto u njemu. Još gore beše to što je nekada posedovao to osećanje. Snažno tinjanje i vatru i erupcije. Sada nije imao ništa. Imao je kuću na obali okeana i nije bilo potrebno da se brine oko kirije i računa. Bilo je potrebno da razmišlja samo o tome kako da ispuni dan. U početku je bilo veoma lako. Upoznavao je ljude iz naselja nakon što je nekoliko nedelja proveo dremajući u kući. Neki od njih su mu se dopali, ali posle izvesnog vremena je prestao da ide k njima. Činilo mu se da nema šta da im ponudi, da ih jednostavno potkrada slušajući ih kako pričaju. Kada je govorio, imao je utisak da očekuju od njega velike misli. Tada se osećao poput nekog ko nije sasvim normalan. Kada je izgovarao one obične, svakodnevne rečenice, činilo mu se da su reči prazne i lišene svakog smisla. Bilo je lepo sedeti sa njima u nekoj od kafana na obali, prazneći boce. Pušio je njihov duvan, i slušao priče o njihovim porodicama, dečijim bolestima, novim mrežama koje će oni uskoro kupiti, samo da se ulov poboljša, i dok su govorili on je posmatrao njihove dlanove i njihova lica, pečate koje su vreme i okean ostavili na njima, a onda, gledao svoje dlanove i postajao svestan da ti dlanovi nisu ribarski. Zbog toga je osećao da je drugačiji od njih i to ga je peklo u utrobi kao odavno uminula a nezaceljena boljka.

Zalasci su bili veoma lepi. Sunce je zlatilo okean kako da mu odaje priznanje za posao koji je završio u toku dana i za posao koji obavlja od kada postoji. Nije znao šta je to tačno što radi okean, pa pomisli da i samo postojanje može da se imenuje poslom. Ipak, i on je postojao, ali činilo se da ništa ne radi. Dremao je na suncu, sve prazniji, kao da beše veliki peščani sat zaboravljen na nekoj kuhinjskoj polici. Nikome nije padalo na pamet da ga okrene, ne bi li pesak ponovo počeo da meri vreme: oni su ručali i po ručku odlazili nekuda iz kuhinje, a on je ostajao sam u iščekivanju da ga neko prevrti ne bi li proradio.

Šetao je kućom, nije bilo ugla u kome nije nije sedeo. Pokušavao je da čita na podu, podvijenih kolena pod sobom, ili prebacivši ruku preko jednog kolena, savijen. Sve to ga je vraćalo natrag u vreme kada beše veoma mlad momak i kada je satima ostajao u istom položaju, gutajući reči sa bele hartije pred sobom. Sada je osećao samo bol u leđima. I samom sebi, činio se glup. Sećao se sebe, kakav beše nekad davno, ali on više ne beše on: kao da je gledao nekog, sličnog sebi, u razbijenim staklićima kaleidoskopa, i peckanje u utrobi se javljalo u tako ujednačenim intervalima da mu je dolazilo da se nasmeje.

Pisma sa druge strane okeana su se proredila. Bilo je očekivano: retko je odgovarao na njih. Čak i kada bi odgovarao, odgovor je kasnio, a njegova pisma činila su se prazna i kao da je svako od njih posedovalo neki veliki nedostatak. Činilo mu se zanimljivim kako pisma putuju. Ponekad, terao je samog sebe da odgovori na neko od njih, samo da bi mogao da zamišlja kako pisma putuju u danima koji su postajali sve duži i duži. Kao da je mogao da vidi: kako njegovo pismo vade iz sandučeta, spuštaju ga u poštansku vreću, vreću polažu na poštanski kombi, i onda je voze ka pošti. A tamo, istovaruju vreće, otvaraju ih i iz njih ispadaju raznobojne koverte. Najčešće bele. Razvrstavaju koverte po kontinentima, po državama, a lokalne po gradovima. I onda, spuštaju interkontinentalna pisma u vreće, utovaruju ih na kola koja voze do prvog aerodroma, tamo ih razvrstavaju po letovima, avion poleće i na aerodromu čekaju da ih preuzmu poštanska kola, onda ih voze do najbliže pošte, gde ih razvrstavaju po gradovima, i jednog jutra poštar uzima pisma za svoj rejon, i odlazi tamo da bi se oslobodio tog tovara hartije i reči. Dani su postajali sve duži.

Pokušavao je da ugleda neki brod na horizontu, ali činilo mu se da ih je malo u to doba godine. Bila je sredina leta, bilo je veoma vruće, i brodovi su plovili daleko od njegovog vidokruga. Nebo je uporno bilo prazno, kao da su oblaci zaobilazili taj deo sveta, i činilo mu se da kada bi video bar jedan oblak, mogao bi ponovo da počne da radi, stvarajući slike od likova koje je video u oblaku. Pomišljao je da je to samo opravdanje za čamotinju u koju je zapao, i zatvarao je oči. Tako snažno je pritiskao kapke da su mu u svesti izbijale žute tačke. Kao da je imao sunčeve zrake u glavi. Ni to ga nije podsticalo ni na šta. Na bilo šta.

Sedeo je u kući i jedna stvar ga je često zbunjivala; ranije je želeo da putuje, da otkriva nove gradove i novu hranu, da oseća kako leti asfalt pod njim. Sada nije moga da sebe natera da krene na put. Najviše ga je zbunjivalo to što je počeo da oseća strah od velikih gradova. Činilo mu se: tamo je sve prepuno i nezdravo bučno i za svakim uglom čuči neka opasnost. Plašili su ga betonski vijadukti i sve te hiljade tona metala što tutnje preko njih, oko njih i pod njima, i svuda.

Beše to jedne noći, dok je sedeo kraj prozora hotela i osluškivao kako grad tutnji pod njim. Tada je prvi put osetio. Svetlo u sobi beše isključeno i seo je na krevet, zagledan u prozor. Tanke bele zavese njihale su se ka unutrašnjosti sobe talasajući crnilo tame, mešajući se sa modrom i bledoplavom bojom koje su dolazile spolja. Kao da se kakva tužbalica igrala naborima zavesa. I osetio se veoma usamljen. Sledećeg dana, kada je stao pred publiku, znao je da se nešto promenilo. Više nije razmišljao o tome kako da im se predstavi. Razmišljao je o tome koliko njih je osetilo isto; usamljenost i strah od praznine sobe. Sada je znao da bi bilo bolje da jednostavno progovori o tome. Da podeli tu muku sa ljudima, ne bi li im pružio utehu i sam se utešio olakšanjem koje će im doneti. Ali, on to tada nije učinio, niti ikad nakon toga. Činilo mu se da veoma prebacuje sebi zbog te pogrešno iskorišćene šanse koju sebi nikako ne može da oprosti. Sa druge strane, on možda i ne želi da sebi oprosti, možda uživa u bljutavosti samooptuživanja i samosažaljenja...

Sećao se kiša sa druge strane okeana, kao da ih je video na nekoj požuteloj crno-beloj fotografiji. Nije pamtio mirise, nije pamtio kako izgleda mesečina u tom delu planete. Možda i zato nije osećao nostalgiju.

Sa makedonskog prevela Ana Ristović.

[predhodna stranica][sadržaj][sljedeća stranica]