| DIWAN 7-8 |

SVAKO MISTO ČINE – LJUDI

Negdi u lito, kad je vamo u nas bilo dobro pricvrljilo i nije se moglo disat, velin ja Blagi:

- Jesi se ti, bona Blage, poželila sestre u Živinicam?

- A, dašta sam, moj Stipane, volila bi je obać vego išta na bilome svitu!

- E, tako san se i ja poželio moje sestre u Čajkovcim, u Slavoniji. Ajmo mi, u jednoj turi obe obać, jerbo nam je - usput!

Dan-dva prije priča sam ovom mom Marijanoviću da bi otiša digod s Blagom u banju; daleko mi ić u Rvacku, a plus toga, teško je istu banju nać i za babu i za me, jerbo nas muče različite boljke.

- Ajde ti, dide, sidi babu, i svrni u Gradačac kad okreneš prema Slavoniji. Skreni od Tuzle livo, i tu ti je Gradačac.

Meni se ta imena smuntala u glavi: Gradačac, Gračac, Gračanice - sve mi isto i ne znan di je šta, il' je u Bosni il' u Rvackoj, il' je na skroz drugoj strani. Još mi je reka da je ta banja Ilidža još od rimskog doba! Ma neće Ilidža bit tu - ja ću ti njemu - Ilidža je kod Sarajeva. Onda mi on reče da se skoro svaka banja iz tog doba zove Ilidža, da ji ima i po Srbiji, i da ta sarajevska nije jedina, ali da je najpoznatija. Odma ja s babom u džip, i pravac Živinice, ostanemo tu malo, i velin ja babi da uveče odemo do tog Gradačca, samo nako vidit, ne moramo ostajat ako nam ne bude begenisalo.

Nikad prije nisam bio u Gradačcu, a beli sam se nagledo i veliki i mali gradova, i varoši i čaršija; ali, ja san uglavnon iša u mista di me posa vodio, a u Gradačac me nikada nije vodio. Za druge vrste obilazaka u životu nisam ima vrimena, ali san se nakon ovog događaja odlučio to prominiti, i obilazit ću s mojom Blagom mista di nikada nisam bio. Tu se odma sitin oni stranjaca što dolaze u Međugorje i na more, jedva oni odaju i dišu, ali obilaze druge zemlje i druga mista u onin raznobojnim tenama i smišnim plastičnim sandalama, štrokaju aparatima šta god vide. E, više mi nisu smišni, jerbo su ti stranjski ljudi čitav život radili da bi sada mogli odat po svitu. I ja sam čitav život vuka ko magare, pa je red da i ja počnem obilazit mista, a najprvo ću počet s mistima koja nisam vidio u mojoj Bosni i Ercegovini!

Svrnem ja livo, odma iza Srebrenika di mi je Marijanović reka, i skroz smanjim brzinu, jerbo mi se prid očima ukaza pitom kraj, pitom da ne more bit pitomiji (a kroz take krajeve triba vozit polako, jer u protivnom neš ni vidit kako su lipi).

Ljudi rade po padinam što se blago spušćaju prima glavnoj cesti. Prigone sino na traktorim, zuje motorke i ljudi izvlače drva za zimu, zlate se kruške, rumene jabuke i modre šljive po brezbrojnim voćnjacim. Tako lip kraj odavno nisam vidio. Pođo se pomalo spuštat, i prid oči mi iskoči brig, i na njem se zabili kula. Napravljena je tako da ona gleda u misto ispod sebe, a misto ozdal u nju gori, pa izgleda ko da kula stražari nad gradom.

Svo je misto u zeleni. Stara stabla i velike krošnje prave taki lad da more ublažit svaku žegu. Sve rastovi i divlji kesteni, breze i platani, a isprid svake kuće nema voćke kake nema! Okrenem iz centra grada pokraj katoličke crkve (nisan dotle ni zna da tu ima Rvata i katolika) uz strmu cestu di je pisalo Banja Ilidža. Iznenadila me čistoća, lipo ošišana trava i lipe staze za odanje (Kontam, bio rat, tu mora da je sve satrano! Ali, vidiš pobro moj, uvik je bilo ljudi što vole rušit, a i ovi što vole popravljat i obnavljat, a taki sam i sam.). U ladovinam ispod breza side starice i starci, babe i nane. Odma vidim da tu ima raznih vira, jer po nošnji znan razlikovat posavsku Rvaticu i bosansku Muslimanku. Samo se tica čuje, taki je tu mir.

- Men se čini da je ovdi lipo - Blaga će.

- Što oči vide, moglo bi bit skroz dobro.

Jer, moja je baba obašla zbog problema s kolinom sve banje u bivšoj državi, a i ja san vidio lipi banja u rvackom Zagorju, kako san ono operira srce, ali mi se svuda činila nekaka gužva. A banja bi tribala bit misto di čovik more odmorit i u miru zaličit boljku. Stanen džipom prid ulaz, dođemo do recepcije; dobri vam dan, mi smo ti i ti, otale i otale. Skočiše ljudi do auta, iznesoše stvari, nisu nam dali ni kesu u rukam ponit. Ja odma vidin da su tu stvari naoposun! Kat treći, soba treća. Širom otvoren prozor gleda na park i na onu lipotu. Ni kući nam soba nije lipše opremljena, ima televizija, sve ima. Zaspašmo tu veče mirno, ko dica. Opio nas zrak. I gostroprimstvo ljudi za koje nismo ni znali da postoje!

Ujitra dođoše doktori. Ko, pitaju, šta nas zanima. Svako prijavi svoju boljku. Doktor priča, a sestra zapisiva. Samo se smiju. Doktor se ponaša ko da me sto puta primio. Vesela nekakva ljudina. Prava nasmijana ”Bosančina”. Babu skroz priglida i reka joj da banja ima sve što ona triba.

- Ja bi, Stipane, ostala, duše mi je lipo ovdi …

- E, a ti dido - doktur će meni - možeš ostat, ali ti ovo nije banja za srce. Ali zato srce moreš dobro odmorit i družit se fino s nama!

Nu, viru mu njegovu, ajd ga sad odbi!

- Imaš li ti, doktore, vodi mašažu?

- Imamo!

- I vodenu?

- Imamo, ali ti to tvoj liječnik treba odobrit.

- Ma ne brigaj ti ko će meni odobrit, ti samo reci šta imaš, a šta nemaš (jerbo sam ja uviren da je duša ta koja čoviku liči srce)!

- Sve ima …

- Baba, ostajemo!

Njojzi drago, još kad je vidila koliko je jeftino (žensko ko žensko! moja se Blaga nikad nije ni su čim razmećala), a mene bilo stid koliko je jeftino, ja bi volio da je zbog mene skuplje, ali mi jopet drago da je zbog sirotinje jeftino.

I, sad vi morete reć: šta tu ima zanimljivo, došli u banju, pa šta! E, nije tako, jer čoviku svaki dan, i svaki susret s drugim mistom i drugim ljudima pomogne doznat ponešto što dotlen nije zna, ko što san i ja dozna da je Gradačac misto dobri ljudi, ljudi koji su napadani žestoko, i ona kula primila puno granata, ali oni opet nikog ne mrze, niti su pitali mene i moju Blagu ko smo i oklen smo, vego jim je baš bilo drago što smo Rvati iz zapadne Ercegovine, i bili su prima nami tako postavljeni ko da se znamo od rođenja. I zato sam skoknija s babom nakon pet dana nakratko u Slavoniju, u Čajkovce, vidio sestru i zeta, i opet se vrnio u Gradačac, jer sam mora dovršit priču, sebi priču radi spoznaje, a vama priču za ovu kolumbu! Jer možda vas ima još ko i ja, da nisu znali di je i nikada nisu bili u Gradačcu. A dotlen, vi koji ponešto radite, a imate bolesna ćaću ili mater (a ne moraju bit ni bolesni) skupite malo crkavice i pošalj'te ji u Bosnu u Gradačac, u ovu banju, jer lipše na svitu nema, jer svako misto i svaku ustanovu čine ljudi. A ritko di ima dobri ljudi ko u ovom Gradačcu, a moga sam umrit, a ne vidit ga …

Evo, sad da upitam bilo koje naše dite di je Gradačac, ritko koje da bi znalo odgovorit, a to je tako zato što dica u školam uče kako se kome protije: svako naše rvacko dite uči da je Rvacka njegova (ono nije zgoreg); srpsko da je njegova Srbija i Jugoslavija, a muslemansku dicu sigurno uče da je Bosna samo njiova! Dakuće vego bit tako kad dva naroda uglavnom ovdi žive a misle na druge zemlje, a treći uči povist otkako su Turci ovud proja'ali, a niko nema pravo i svak dicu pogrešno uči. Zajebano je kad u jednoj zemlji istovrimeno i nema i ima pravo; ovisi kako ko gleda na to. Naše svako dite je naučeno kakva je senjska bura, a ja bi jim učitelja odveo na Kupres, kad dobro zastudi, i kad se s planina stušti vitar po njeme, pa mu senjska bura, koliko god bila zajebana, više nikad ne bi pala na pamet! Lipo je znat di su i po čeme su poznati i Varaždin i Trogir i Zagreb, koje ji rike prisicaju; neka znadu srpska dica o manastirim na Kosovu, ali moraju znat sve o svojoj zemlji.

Ja sam, rećemo, zapamtio svako misto di sam duan nosa i di sam trgova i ljudika s ljudima, drugi vira, drukčiji molitava i pisama. Ta šta fali? A u nas ne more bit dobro dok je ovo školstvo organizirano tako kako je organizirano. Ma, znate šta, ja bi dici povist skroz ukinio dok se političari pošteno ne dogovore kakva ona triba bit! Bi, na moju dušu. Neka dotlen dica uče povist nako kako ji u kući nauče. Tako i zemljopis. A nek jim ostanu matematika, fizika, kemija, biologija i sve ovo drugo da ne ostanu manita i brez škole, da se ne brokaju kad odu u nostranjstvo.

Ima sam puno vrimena u Gradačcu, ja ne volim dangubit, a dumanje nije danguba. Onda me lipo iznenadio i jedan čovik, Ferat Mustafić, ako se dobro sićam; doša čovik obać mene i babu, zaželio nam dobrodošlicu i pita nas tribamo li štogoć. I popili kavu š njim. Ja mislio da je on trgovac i da radi s našom dicom, kad on jok, on ti je gradonačelnik, jadna ti majka. I taku nam čas ukaza! A moj gradonačelnik u Širokom siplje po nami di god stigne. Onda mi još draže bi što smo došli u grad pod kulom. Ovi me smatra prijateljem, a oni izdajnikom! Di to ima …

Ja bi uvik oda uokolo banje, jerbo bi baba bila stalno na terapijama. Ali, nemam su kim prozborit. A na recepciji stariji čovik, malo mlađi od mene. On kaže da znade ko sam ja, a ko si ti:

- Ja sam Marijan Šimić, moji su se davno naselili iz Ercegovine.

Evo meni ljudikanja. S Marijanom sam oda po čaršiji, on mi je govorio o njezinoj povisti, nabroja mi je puno katolički sela oko Gradačca, govorio mi kako je tu obrana od agresije bila zajednička, kako su ta sela sada uglavnom prazna i porušena, da se ljudi sporo vraćaju. Nije, kaže bilo sukoba međ Rvatim i Muslemanim, i svi su glavni zapovidnici ovdi bili Rvati, ali, kako je krenila ona nesreća i nered u drugim mistima, naši se priključili drugim rvackim postrojbam u Posavini, ili su skroz otišli odavlen. Ali svađe nije bilo. Tu sam skonta da su se Rvati našli između dvi vatre, iz Gruda se tražilo jedno, a biće iz Sarajeva drugo, tako da nji niko ništa nije ni pita, a o njiovim se glavama radilo! \avlija politika. Puno je ti mladi rvacki momaka bilo došlo iz Njemačke branit Gradačac i okolna sela. Bili naoružani čudo jedno. Ostavili su to oružlje ovima što ostaju i otišli mimo svoje volje. To mi je priča još jedan Rvat, Jozo Bubalović, još je njegov šukundid stiga amo.

On se preziva Bubalo, ali su mu naslidnike zvali Bubalovići, i vrimenom jim to ušlo u dokumente. Isto što su po meni Lijanu, dicu zvali Lijanovići. Dobar i realan čovik. Odajuć š njim čaršijom, već sam se počeo pozdravljat s ljudima, i teška bi mi se miso svezala svaku veče: što su rvacki ljudi ovo morali napušćat? Je li taj guzonja što je to naredio ikad ovdi bio i oklen mu pravo na daljinski upravljat ljuckim životim?

I koliko smo taki mista napušćali i ko zna oćemo li se vraćat. Doli, ispod banje visi zastava. Na njoj je i šaovnica, grb mog naroda. Meni se on najlipše crljeni na toj zastavi, nekom drugom se na njojzi sviđa biće znak njegova naroda, jerbo je država od naroda, pa šta ima veze ako je i zastava od njiovi grbova. Što odma nije bilo tako, vego je svak tija uredit nešto što se u Bosni i Ercegovini uredit ne more, da se ljudi razdvoje i da svak nosi samo svoju zastavu. Ta ko jim i to brani!

Skratiću ti ovo s ovizim: koliko god sam kratko bio u Grdačcu, on je moj ko što je i sva Bosna moja, i ja se zbog tog nikad neću stidit, a nek drugi što su primištali ljude ko ovce sami vide zbog čega se tribaju stidit. Kad li-tad li. A u druga mista ne moram ni ić, jerbo je to u ovoj zemlji sve upriliku!

[predhodna stranica][sadržaj][sljedeća stranica]