| DIWAN 7-8 |

Unkas Arnaut

KONZUMACIJA

Pobjegao sam iz priče koju pišem. To je pustolovina koju sam prekinuo. Stvarni život je bolji od napisanog. Pošto sam u bjekstvu, u gradu u kom sam se zadesio, svratim u prvu kafanu. Neka nisam na ulici, mogao bi neko da me vidi. Kafana je mala, ali konobar mi kaže da pozadi te prostorije imaju veliku salu. Pokaza mi zatvorena vrata iza kuhinje. Kupih kartu od konobara za tu salu i krenuh prema pokazanim vratima. Ali, vidjevši da je karta sastavjlena od više bonova, kao tabla taksenih markica koje se mogu svaka posebno odvojiti, vratih se nazad do konobara da zatražim objašnjenje.

To je karta s konzumacijom, kaže konobar:

- Znaš li ti šta je to konzumacija?!

Kažem mu da znam:

- Jedem, pijem, veselim se!

Ali on kao da me ne sluša. Proturi glavu kroz prozor u zidu kuhinje i pozva kuharicu da mi objasni šta je to konzumacija. S bočne strane šanka, u uskom zamračenom hodniku, pojavi se kuharica. Bila je to žena srednjih godina, obučena u bijelu kuharsku odoru s kapicom na glavi, mršava i visoka, tankih ruku i nogu, ali izraženih prsa i kukova. Dok mi je pbjašnjavala da konzumacija jeste sve što sam rekao, ali i mnogo više od toga, ja sam razmišljao da je pozovem da mi pravi društvo. Napokon, zar na kraju ne dođe i žena?

Nije važna ljepota, važno je druženje, kažem, ili sam mislio da to govorim, ili sam samo mislio, ne mogu reći šta je od toga troga bilo.

Ona me vragolasto pogledala i uštinula za obraz mašicama za rošzilj. Rekla je da idem u salu za konzumacije a da će ona kasnije čekati u nekoj od soba na spratu.

Sala je bila puna gostiju. Orkestar je svirao narodnu muziku. Karta je s konzumacijom i ne mogu da biram mjesto, mada u uglu vidim slobodan sto s dvije stolice i lampom. Morao sam da sjednem za sto koji mi je konobar odabrao. Za stolom je bila velika gužva, jelo se i pilo uveliko. Skionuh kaput i prebacih ga preko naslona stolice. Otkopčah digmad ispod kragne i zavrnuh rukave na košulji. Trudio sam se i u jelu i u piću i u veselju.

Ali već je bilo kasno i gosti su odlazili. Ostao sam sam da sjedim u sali. Članovi orkestra povukli su se u odjeljak sa odškrinutim vratima. Sjedili su za ovalnim stolom i povremeno bi uzeli instrumente, koje su držali na stolu ili pod stolom, ustali bi i zasvirali. Svirali su samo za mene. U ramu odškrinutih vrata solista na fruli pojavljivao se u jednakim vremenskim razmacima, baš kao kukavica na zidnom satu.

Teturajući, uspeo sam se drvenim stepenicama na sprat. Pronašao sam sobu u kojoj ću svršiti ovu noć. Bila je to mala soba, golih zidova i poda, niskog stropa, bez prozora, osvijetljena slabašnom žaruljom. Na drvenom krevetu bez stranica i bez posteljine, u širokoj spavaćici od grubog sukna, raspletene duge kose što joj je padala postrance od lica preko plećki i slabina, četvoronoške je klečala kuharica. Gledala me pogledom koji je dolazio iz beskonačnosti bića. I dok sam se udubljivao u crte njenog lica, nastojeći da dokučim šta me ovdje čeka i čemu mogu da se nadam, ona mi dade znak da uđem.

- Ah, u koliko soba sam bila! reče ona odsutno i kao da se izvinjava. U modulaciji njezinog glasa bilo je potištenosti i sjete. Dok sam je gledao u nedoumici da li da uđem ili da se vratim nazad, iza njezinog lica kao u kakvom umnožavajućem ogledalu (kao produžetak njenih misli) vidio sam sliku moje sobe koja se preklapa sa slikama drugih soba u nepreglednom nizu. Zamišljao sam nepoznate muškarce koji se kroz njen život vuku kao anonimna pogrebna povorka. I ja bijah na repu te povorke.

Imali smo nijem, dugačak i bolan orgazam. Dok su nam udovi podrhtavali u panici i haosu čula, osjećali smo ravnodušno ostatak našeg bića prožet mislima. Bili smo unijeti licem u lice kao dvije maske na kojima se ništa ne miče. Soba je u toj perspektivi izgledala kao geometrijski prostor dugih linija što se pružaju u beskraj i u neviđenom negdje spajaju.

Pitala me ko sam i odakle dolazim. Rekoh joj da stižem iz priče u kojoj nema nježnosti. Ponovio sam joj sadržaj do mjesta odakle sam pobjegao. Njoj se priča dopala i nagovarala me da se vratim te da hrabro izdržim do kraja.

- Ah, draga, rekoh:

- Ne mora svaka priča imati kraj. Moj život čak i ne liči na priču. Pamtim samo odlomke, a vezu među njima ni u mašti ne mogu da nađem.

Zagrlio sam je čvrsto, kao da je ona sidro koje će da me ukotvi.

[predhodna stranica][sadržaj][sljedeća stranica]