| DIWAN 7-8 |

PITANJA O SMRTI

25.

Pitanja o smrti
se pitaju
tu i sada: nema metajezika smrti

25.1

(Telo, pismo, ime i smrt)

Ipak, večeras neću govoriti o 'mašinama'.
Ne, neću govoriti ni o leptirima, larvama, cvetovima, polenu, zujanju, opojnom
mirisu i
hladovini.
Smrt jeste sasvim određena i obećavajuća tema akademskog predavanja.
O smrti se može reć
mnogo toga.
Može se govoriti i govoriti... pozivanjem na 'dobru' literaturu i
na brojne 'sasvim razrađene' primere.
Veština predočavanja apstrakcije. Ne, ne želim da smrt predočim kao
apstrakciju.
Izlaganje koje sledi, tražiće potporu u sasvim različitim, ali konkretnim
iskustvima:
iskustvu bolesti, iskustvu bolnice, iskustvu rova, iskustvu ulice,
ali i estetskom erotizovanom iskustvu gledanja slike, slušanja muzike
ili čitanja romana.
Estetsko iskustvo 'smrti' će biti naglašeno tematizovano kroz izlaganje.
Estetsko iskustvo 'zastupanja' smrti će biti tematizovano.
Reč 'zastupanje' je upotrebljena višestruko:
kao ukazivanje (indeksno ukazivanje) i kao prikazivanje
(ekransko pokazivanje). Miloš Forman je sasvim sigurno u Mozartovom
'filmskom rekvijumu' akumulirao indekse obećanja smrti: Mozart-smrt-
Salieri.
Obećanje smrti je simbolički predočeno telom zavijenim u crni plašt sa
glavom sa dva lica.
Funkcija maske, kao trag baroknog dramatičnog (prenapregnutog) obećanja
smrti.
Aktant smrti.
Maska se ukazuje kao glasnik smrti ili znak naspram smrti.
Louis Marin vraća našu pažnju na 'status' portreta u doba Port Roajala (Port
Royal).
U pitanju je izvesna 'lokacija' epistemoloških učinaka:
samo-refleksije (zaleđenog znanja o sebi).
Marin ukazuje na semiološki poredak slikane figure sveca: ”...figura živog
bića kao mrtvog bića, dvostrukost koja nije predstava modela, već predstava
predstave, zamena označitelja
među
kojima svaki označitelj igra ulogu označenog za označitelj koji mu prethodi u
ovom lancu zamena.”
Posmrtna maska zaustavlja
živi izraz lica
i pruža otpor 'prolaznosti smrti',
obećava privid večnosti
(trajanja).
Izraz lica postaje 'čvrsti' objekt koji zastupa smrt.
Govoru o večnosti potrebno je da smrt bude objekt
(na primer, maska ili ukočeno telo sveca).
Maska se pojavljuje neočekivano,
kao iznenadno prisećanje,
sećanje na zaboravljeno lice:
na grimasu.

25.2

(Govor i govor o smrti, plavo)

Mnogi su govorili i pisali o smrti.
Ali, nema iskustva smrti - postoje samo odlaganja brisanih (izbledelih) tragova
umiranja.
Čitao sam o smrti.
Gledao sam umiranje.
Čitao sam sasvim različite opise umiranja:
u postelji, na konju, u pećini, na krstu, u majčinim rukama,
u pustinji, na pozornici, na filmskom platnu, od metka, na bojnom polju,
među nogama ljubavnice/ljubavnika, na ulici, u stanu, na stepeništu,
kroz hodnik, u podrumu, u kanalizaciji, od otrova, u predsedničkoj palati,
u katedrali, od mača,
na prestolu, u zatvoru, u bolnici, od bolesti, u kasarni,
u prirodi, na planinskim liticama, u morskim dubinama,
od udara groma, u Veneciji, u brzacima reka,
na proplanku, od bolesti, u šumi, u naručiju voljene/voljenog,
od srčanog udara, pored najvećih neprijatelja, usred epidemije,
na gubilištu, u bombardovanom gradu, od zime, od vatre,
od gušenja, u gradu koji iz 'okružja' granatiraju,
u ponoru, pored prijatelja i sledbenika, od virusa,
u tišini i usamljenosti, u živom blatu, u automobilu,
od krvarenja, na đubrištu, u razjapljenim čeljustima zveri...
od... od... ugriza.
Iskustvo smrti je neka vrsta posrednog estetskog iskustva.
Čulni doživljaj slike, zvuka,...
Čudesnim obrtom se 'kosmičko plavo' slikara Yvesa Kleina preobratilo u 'poslednje
plavo' umirućeg režisera i slikara Dereka Jermana.
Nadčulno 'plavo' Kleina je na kraju moralo
da se upiše u bolno i grčevito nestajuće-čulno-plavo Jermana:
”Moja retina je udaljena planeta. Ja igram po ovom scenariju poslednjih šest
godina.... Moje viđenje se neće nikada povratiti.... Virus napada, ja sada
nemam prijatelja. Gubim pogled... Neću dobiti bitku sa virusom....
Bespomoćan sam. Ne mogu ga videti. Samo zvuk. U pandemoniumu slika ja
ti prikazujem univerzum plavog.”
Suočenje sa čulnim se odigralo u trenutku gubitka 'moći' čula.
Oko prepoznaje još samo boju - plavo.
Ekonomija bola. Ekonomija boje ili zvukova bez porekla, bez izvora i bez
ponora.
Granica čulnog – umirućeg.

25.4

(Proust i Foucault; Bataille, Masson, Barthes - praznina)
Razlika između pisca Prousta i filozofa Foucaulta je razlika u jeziku pisanja i
jeziku tela.
Oni se sasvim različito odnose prema smrti.
Proust je 'oslikao' u pismu smrt rečima kojima se opisuje (zastupa) vreme.
Neiscrpno 'kretanje' (flux) vremena preko tela koje visi ne mari
(barem tako veruje Proust) za 'vreme'.
Telo u belom.
Telo vezano za bolesnički krevet. Miris čistog se meša sa mirisom belog.
Mokraća, krv, sluz… Bolest i blizina smrti. Tu…
Da li smrt može biti u blizini? Pre, možda, umiranje?
Foucault je pokušao da 'izađe' iz vremena (beskrajnog prelivanja reči o
'smrti') kao telo koje više ne mari za vreme
i koje
gubi svoje telo
u potrošnji 'javnog' orgazma.
Performativnost orgazma. Istina je u činu.
Udar, bod, bol…
Lepota meleza.
Bol.
Koža i lanci. Udarac. Performativ.
Telo uživa čin (istinu). Šta bol jeste? Šta je granica bola?
Smrt nije granica.
Smrt se ne može opisati graničnom linijom.
Smrt nema konturu.
Bataille je sasvim razložno govorio o alternativi: naučne utilitarnosti i perverznog
nasilnog uživanja.
Kao da 'orgazam' filozofa u bezvremenosti hoće da liči na 'ono' iza umiranja
- na smrt. Sve liči na sve drugo. Orgazam i ništa. Bez utilitarnosti.
Automatizam nanošenja linija. Gest ruke, odsutnost kontrolisane svesti.
Linije na koži, brazde, posekotine...
Jedna slika o smrti. André Masson ”le mort”. Slika slikana za Bataillea, za
njegov roman ”Mrtav čovek”.
Besformnost i ambicija da se predoči 'ono'.
Smrt nema formu - ali smrt ne može biti pojam besformnog.
Smrt ne može biti pojam.
Smrt i uživanje su slični u tome što ne postoji funkcija za smrt i funkcija za
uživanje.
Ali, ipak tu nema sličnosti. Smrt ne liči na nešto drugo i na smrt se ne liči.
Uživanje je slično bilo čemu:
gledanju, slušanju, pipanju, mirisanju, kolekcioniranju, izazivanju smrti...
Ah! kliše i fraze. Sublimno. Kliše sublimnog.
Foucaultovo umiranje je bilo uzaludno. Ali, zar svako umiranje nije uzaludno?
Teško je pripisati (primaknuti) smisao uz smrt.
Umiranje se ticalo samo tela koje je guralo pismom (ecriture) telo u samrtni
orgazam. Uživanje je povezano sa umiranjem. Uživanje je izvan 'smrti'? Smrt
ne može biti povezana sa uživanjem.
Smrt ne može biti povezana, smrti nema, i zato nema odnosa.
Prethodna rečenica je rečenica fenomenologa.
Reći 'izvan smrti', znači prikazati smrt kao posudu ili kutiju. Ali, smrt nije
posuda ili kutija.
Da li je ovo korekcija Freudovog koncepta o 'nagonu smrti'? Da li se u mislima
krećemo ka konceptu nagona za umiranjem.
Foucault je izložio samo svoje telo umiranju.
Smrt nije imala veze sa tim.
Telo još uvek pokazuje pripadnost institucijama, čak i mrtvo telo.
Naprotiv, smrt ne pokazuje ništa.
Smrt nije ništa.
Smrt je bez funkcije.
U svakom društvu umiranje 'postoji' kroz institucije, smrt nema instituciju.
Ali, smrt ne može ni da ima ni da nema.
'Ono' iza umiranja je konstruisana fikcija u govoru, pismu ili mislima.
želja za Drugim, nikada želja Drugog.
Veliki ili mali d(D)rugi - sve jedno. U smrti ne postoje gradacije.
Tamo nema ništa, kaže neko iz senke.
Ali, nema ni tog 'tamo'.
'Senka' je još jedna slikovita sugestivna metafora. Senka ukazuje na strah od
smrti, ali ne i na smrt.
Smrt prestaje da bude 'utemeljivač imena' (demiourgos onomaton) i ne ostaje
stvar ili tvar. Zatim, ništa.
Ništa je ništa, bez mogućnosti da bude nešto. Kako se osloboditi od figurabilnosti
predočavanja smrti?
Proustova brbljava uteha pred strahom od smrti i Foucaultova neutešna nasilna
jasnoća u smrti
jesu jedino u odnosu na želju tela:
građansko, uplašeno, ali transgresivno telo umirućeg!
Govorim o smrti, a moje blebetanje me vraća 'imenu' ili 'telu'.
O smrti se ne može reći, jer reč je prazna. Reč nije ispražnjena:
reč 'smrt' nije bila nekada puna, a sada jeste prazna reč.
Naprotiv: reč 'smrt' je uvek bila prazna.

25.6

(Površina, dubina, smrt)

Ništa krhkije od površine.
Na površini je slika čudovišta.
Čudovište je slika (vizuelna metafora) smrti.
Alice je u opasnosti.
Pesnik može da peva o smrti.
Ali smrt nije pesma.
Filmski glumac ili operski pevač može
da 'umire' po deseti put dok režiser ne uzvike ”Gotovo!” ili ”Dosta!”
ili dok publika ushićeno ne za-aplaudira završnoj ariji.
Često publika i zviždi.
Smrt može biti sasvim banalna, dosadna, ponovljiva, umnožena, kičasta,...
trivijalno otužna, srceparajuća, iskorišćavana...
zvižduk, negodovanje i
umirući pevač na sceni.
Ali smrt nije...
U strahu se pribegava prividnom redu slika 'o' smrti.
Pribegavanje,
približavanje... slici (u pismu, u muzici, u površini zategnutog slikarskog platna).
Digresija!
***
Mangelos je predvideo godinu svoje 'smrti' – tačnije trajanja života.
Predviđanje kao efekat računa
Opskuran cinički račun. Ali, Mangelos je izračunao sasvim tačno tu kritičnu
godinu.
Kao da se može imati poverenja u račun. Obračunavanje vremena, brojevi…
On je u ”Šidskom manifestu” izložio račun koji jedan život razdeljuje u
razrede:
”Često se citiraju 'dva' Marxa tri 'vangogha' 'više' picassa itd.
time se ukazuje na znatne razlike
između ranih i kasnih faza.
stavovi ranih prema kasnim fazama
mnogo se razlikuju. do suprotnosti.
kao da potiče od različitih jedinki.
objašnjenje te pojave je jednostavno.
radi se o sasma različitim subjektima
u istoj pravnoj osobi.
materijalna pretpostavka autora diferenciranja
je totalna promjena ćelija u organizmu.
ćelije se izmenjuju svakih sedam godina.
ukoliko su informacije o fiziologiji
koje sam pokupio u šidskoj školi - pouzdane
bilo bi devetipol mangelosa.
mangelos no.1... 1921 - 1928
mangelos no.2... 1928 - 1935
mangelos no.3... 1935 - 1942
mangelos no.4... 1942 - 1949
mangelos no.5... 1949 - 1956
mangelos no.6... 1956 - 1963
mangelos no.7... 1963 - 1970
mangelos no.8... 1970 - 1977
mangelos no.9... 1977 - 1984 (ukoliko su toč-
mangelos no.9 1/2.1984-1987 na izračunavanja)
1933, - šid - 1987, les champs du dornier goulag”
***
Nastavak!
Prikaziva smrt nije smrt. Alisa je u zemlji čuda bila živa.
Nasuprot Mangelosovom hladnom i racionalnom obračunu smrti, slikar
Julije Knifer je postavio figure od reči u igri šaha sa njom. Na jednom mestu
je fluksusovski zapisao:
Kada se sjetim ili kada razmišljam o danu i časovima kada sam umro, dolazim
do zaključka da je to ipak bio dosta važan dan u mojem životu. Biće da je
to prirodno jer bio je to zadnji dan mojeg života ili u mojem životu. Naravno
bilo je u mojem životu i važnijih dana. Smrt sam dočekao spokojno iako
nisam ni znao a ni pretpostavljao da ću umrijeti. No to i nije važno. (…) U
odnosu na život ja sam mrtav, ali u odnosu na smrt ja sam živ. Ne mogu se
maknuti s mjesta. Imam dojam da sam ukopan na mjestu, znači ne moram se
micati. Ne moram krenuti ni u kojem pravcu. Ostaću upravo na ovom
mjestu. Nije loše. Ne moram se kretati. Ja kretnje volim, ali ne znam kamo
bih krenuo. Ne mogu pronaći ni cilj, a ni put do tog cilja. Ostajem ukopan na
mjestu. To je moj status.
Ove belješke napisane su zadnjeg mjeseca godine 1995” (iz ”Bilješke”,
1986).
To je nekakva omaška.
Mrtvac ne piše.
To je igra (izazov) između života i slikanja.
Zamišljam starog slikara, pamtim njegov glas… Rekonstruišem u mislima
njegov mirni lagani gotovo nepokretni pokret rukom koji nanosi (naslojava)
grafit na plohu u monotonom kretanju (meandriranju) linije, površine i života
koji se približava smrti.
Monotoni pokret. Ponavljanje gesta. Ponavljanje intervala.
***
Nastavak!
Glas, reči, nizanje glasova…
Pesme o smrti koje izgledaju kao primicanje njenoj glatkoj smrtonosnoj
površini... Ovde se smrt erotizuje, izgled kao nago telo igračice - idealno
glatko telo bez pora, ožiljaka i malja koje pokazuje svoj pupak.
Ali smrt nije... igračica.
Smrt nema telo.
'Glatko' nije svojstvo smrti. Smrt nema svojstva.
Smrt nema površinu, dubinu unutrašnjosti, obećano ždrelo i varenje.
Dante je ipak pevajuči o paklu pevao o živom svetu.
Pakao je alegorija života, a ne smrti.
Ništa jeste smrt...
Smrt ne liči na fiziologiju varenja. Ne liči na logiku pakla. Nije slična
ekonomiji
predočavanja smrti u diskursu filozofije.
U smrti politička ekonomija gubi svoj bitni orijentisani smisao.
Nema ciljnog sadržaja.
Nema ciljne grupe.
Smrt ne liči, ona čak i ne može da 'jeste'.
Smrt nije cilj.
Ne postoji ontologija smrti i to je njena fundamentalna ontološka odrednica.
Nema efekta ogledala ili nagonskog 'pripisivanja'.
Jezički afekat se zamenjuje jezičkim efektom - mada, to se dešava na
površini koja nije površina smrti, jer smrt nema površinu. I zato je svako
pisanje SVINJARIJA (Gille Deleuze) - metafizika želi da očuva 'reč', dok
jezik šizofrenika ide za tim da je razori (razorena ili razorna reč): krsss
aueaogz. ou, ui, ao, oa, ei, ru....
Pisanje o smrti je SVINJARIJA.
Posramljen sam. Zašto?
Smrt nije ništa.
Smrt je SVINJARIJA, svaki govor o SMRTI je, takođe, SVINJARIJA.
Ali, to su etički izrazi, to nisu iskazi o smrti.
Etika se ne tiče mrtvog tela.
Možda, tek, živog tela u odnosu na mrtvo telo.
Da li buncam? Da li me opsedaju zli duhovi? Kao da se na moja umorna
pogrbljena leđa svalio ceo nemački
romantizam. Sa svim slikama, slikama...
Blizina smrti čini telo lepim.
SMRT je SVINJARIJA.
Ovo je sasvim metafizička tvrdnja, mada zvuči neuglađeno, gotovo nepristojno
-transgresivno.
”Gledao sam smrt iz bolničkog kreveta” - to su već mnogi rekli. Ne, to nije
bila smrt.
Smrt se ne može videti, čuti, omirisati, lizati, hvatati ili opipati.
To su bile figure bola.
Deleuze i Guattari predočavaju uplive šizofrenije. Šizofrenija nije spas od
smrti, ali jeste nekakav napad na govor o smrti.
Napad... Napad… Napad…
Metafizka kao da vlada afektima 'oko' smrti. Kao da reči imaju smisao, ali
reči 'o' smrti nemaju smisao.
Možda, već ili tek, reči o umiranju, ubistvu, samoubistvu... imaju nekakav
smisao, ali o smrti se ne može reći ništa ni smisleno ni besmisleno.
Mada, sada, oponašam ekonomiju govora egzistencijalizma, ja ispuštam smrt.
Egzistencijalizam ispušta smrt.
U postsocijalističkoj Srbiji se lako umire.
Sasvim lako.
Smrt zadobija političke figure, čak i obična, svakodnevna, smrt u krevetu.
***
Metafizika nastaje TU u evropskom romanu, operi i, zatim, filmu.
Ali, poreklo opere, romana ili filma je metafizičko.
Video sam u dugom i tegobnom životu mnogo toga (reći će junak romana,
opere, tragedije ili filma), ali više smrti sam video na filmskom ekranu nego
tu u svetu.
Film, opera i roman su stvorili 'simboličko jezgro' smrti o kome je, već dugo
govorila filozofija.
Šta se, zapravo, tu desilo?
Praznoj Ideji, označiteljima ili negativnim opisima smrti je nedostajala
'površina' (ekran).
Filozofija nema ekran, ona ne može da stvara i dovodi do fundamentalnog i
očiglednog principa:
'jesti - govoriti - umirati'.
Stati na noge.
Filozofija nemogućnosti mišljenja o smrti nudi svoje pune pojmove.
Naprotiv, figure besmisla se po površini razmeštaju.
Smrt nema površinu.
Označitelji nisu glatke i okrugle bilijarske kugle.
Označitelj nema ništa i nije ništa.
Roman stvara ekran od označenih. U romanu su označitelji sasvim sakriveni.
I smrt izgleda kao nešto što ima smisao u rasporedu fikcionalnih figura.
Opera ima požudne površine pokrenute unutar scene i ima požudne površine
nelogičnih scenskih figura uživanja u lažnoj smrti raspevanog junaka.
Krik koji nastaje iz arije koja nastaje iz rečitativa koji nastaje iz govora
indeksira smrt.
Muzika u operi nema figuru, mada je arija obećava. Muzika je slična smrti.
…glupost.... Muzika jeste, a smrt nije. Muzika je u funkciji smrti. Zato muzika,
pogotovu Wagnerova muzika, jeste kao ”od” smrti.
Sublimno ukazuje na smrt.
Film ima konačnu pravu površinu na kojoj je smrt vidljiva, sasvim se dobro
čuje i gotovo da je možemo (pogledom) opipati. Ko bi želeo opipati smrt?
Svako! - ko je izvan i naspram ekrana, a to kao da znači
izvan smrti.
Filozofija kada pribegava pitanjima o 'smrti' ne ukazuje na 'smrt' već na
'površinu' (odrazivost) književnih, operskih ili fikcionalnih konstrukcija.
Vidljiva ili izgovorljiva smrt, smrt koja se čuje i vidi, jeste 'od' umetnosti.
To je privid smrti koji se 'izborio' da ima površinu – omotač.
Često na teatarskoj i operskoj sceni ili na filmskom ekranu smrt se obećava
zabacivanjem plašta (ogrtača) neznanca - obuhvatanje praznine plaštom.
Gest koji zastupa smrt, zapravo, figure koje umetnost kao da upisuje umesto
smrti.
Kako filozof da misli sopstvenu smrt? Možda može misliti umiranje, ubistvo
i samoubistvo, ali smrt ne.
Heidegger je bio suočen sa napuštanjem 'našeg' sveta.
Umiranje, ubistvo ili samoubistvo možda i jesu 'nekakvo napuštanje', ali smrt
nije napuštanje. Smrt već jeste, mada nije. Smrt nije... Heidegger se suočio
sa tim:
”Za analizu smrti kao umiranja preostaje samo mogućnost: ili da taj fenomen
svede na jedan čisto egzistencijalni pojam ili pak da se odrekne njegova ontološ
kog razumevanja.”
Analiza smrti kao umiranja jeste Ideja, ali nije i Ideja smrti.
Razlika.Prazna Ideja - lukavi raspored označitelja. Ništa.
Guattari je jednom fatalistički zapisao: ”Ja sam Bog najveći deo vremena,
kada nemam glavobolju, kada mislim o svemu i ničemu, kada ne klizim na
dole po đavolskoj strmini… ” itd… Smrt izgleda upravo tako. Čovek je živ
dok ne počne da kliza na dole… Dođavola!
Slušam kako Cathy Berberian peva Beriovo čitanje Joycea. Smrtonosni glas.
Glas koji razara govor, jecaj,
krik i, zatim, obrt u pevanje.
Umetnost može da oponaša smrt.
Njen glas jeste
sama ta smrt tu.
Umetnost može to biti…
razorena reč
smrt u reči
ponavlja se glas
njegov
njen
glas oponaša umiranje
glas pokazuje svoje slabo smrtno telo
blizina smrti čini glas lepim
lepota glasa
starac posmatra nagu devojku
i to
je erotika
smrti
samo smrti
koja se približava

Ali, to tada nije smrt…
Njen glas umire, ali njen glas jeste objekt predočavanja smrti.
Joyce je Beriu posudio posudu za obećanje glasa koji priziva smrt.
Prizivanje smrti nije smrt, već muzika od rituala preko obreda i ceremonije
do avangardističkog gesta i totalizujućeg spektakla unutar aktuelnosti.
Možda je njen glas vetar i želja sama,
na pragu … iza koga ništa.

KOMENTARI

25.

pitanja o smrti

Metajezika nema. Ja nije biće, ono je pretpostavljeno o onome ko govori. Hoću da kažem – to je moj zadatak – hoću da kažem još jednom – jer se ponavljam – što je moj govor, i što se iskazuje – nema metajezika. Kada to kažem, to znači, očigledno – nema jezika bića. Ali ima li bića? Ima ili nema. Za mene, to je samo činjenica rečenog. Zato, ponavljam reči drugog, drugog, sasvim drugog od mene. Zato ponavljam… Postoji iskaz bića koji se ne može spoznati. To cenzurisano i uskraćeno znanje se piše između reči, između slova. Inetr-dit. Među-rečeno. O onom što ne može biti pokazano, ponešto, međutim, može biti zaista rečeno. Ipak su to pitanja o smrti. Smrt ne može biti pokazana, ali ipak nešto može biti rečeno. Filozofija nije tu da popravi nesklad znanja i bića, već, naprotiv, taj nesklad jeste njen (…naš…) posao.

[predhodna stranica][sadržaj][sljedeća stranica]