Carl Polónyi

 

IZDAJA

zaplet u 13 slika

 

I

Car je plemenit. Nosi svoju glavu pred sobom. Na srebrnom pladnju.

On je sveta glava.

Car je jagnje. Jagnje u raskošnom oklopu. U ruci nosi svoju odrubljenu glavu.

Odrubljenu za njegovo carstvo, njegovo stado. Njegovo stado to smo mi. Sad smo bezglavi i plačemo za jagnjetom.

Car je pastir. On je dobar pastir. Ne želi izgubiti nikoga iz svoga stada. I čije je vreme dozrelo, toga vodi k mesarskom panju.

Car ima ženu. Ona je videla što će biti s glavom. Upozorila ga je. Ona je htela da on ostane. Da ostane na životu.

Sultan je takođe jagnje. On se bogu prinosi na žrtvu. Tako se bogu žrtvuju dva jagnjeta: car I sultan. Bog radije uzima sultana. Njegovo carstvo raste i raste.

Božje carstvo pak nije sa ovoga sveta. Sultanovo carstvo je na ovom svetu, a carevo na nebu.

I njegovo carstvo raste. Raste svakim žrtvovanim jagnjetom.

Bog je dakle ipak radije uzeo cara.

Sultan neće biti moj gospodar. Radije ću biti mrtav nego neslobodan. Bog je moj jedini gospodar. Bog i car. Bog i car i biskup. Oni prebivaju u mome srcu. Kaže viteški muškarac.

Carevo nebesko carstvo je nevidljivo. Zbog toga mnogi žele da postane vidljivo. Šta se ima od nebeskog carstva koje niko ne vidi, kažu. I nebesko carstvo mora jednom sići na zemlju.

Tada će stvarno biti.

Drugačije i ne može biti. Već tolika jagnjad su se žrtvovala. Sebe i druge. Za boga.

Jedno veliko jagnjeće carstvo već je kod njega. Stiže vreme da se bog konačno vrati na zemlju, sa sobom donese svoje jagnjeće carstvo i osnuje ga zauvek.

Car neka vlada njime.

Ali jagnjeće carstvo ne dolazi. Veliko i jedinstveno, belo, čisto, sretno jagnjeće carstvo.

Ne dolazi i ne dolazi.

Neko nas je izdao, kažu poneki. Pa to onda kažu mnogi.

 

II

Car ima mnogo junaka. Jedan sjajniji od drugoga. Najsjajniji je njegov zet. Svi mu zavide na ovome zetu. On sam zavidi zetu.

Nijedan junak nije kao zet. Niko se s njim ne može meriti.

Ni car. Zet bi morao biti car.

Nijedan junak nije kao zet. Njegova žena bi ga morala voleti. Ali junak ženi ostaje dalek.

Njegov pogled uvek luta na daljinu.

Žena junaka ima malo od junaka. Kao da mu je premala. Velika je samo, jer je on velik.

Tako se ona njime kiti.

Drugi carev zet ide svojim sopstvenim putem. On ne veruje odanom šurjaku.

Njega izjeda, kako bezuvetno mu car veruje.

 

III

Car je častan čovek. On ima visoke ideale.

Car svoje ideale ne doseže. On se pomirio s tim. Sada im se moli.

Car svoje ideale ne doseže. On i nikome drugom ne dozvoljava da ih dosegne.

Ko ne živi po idealima cara, toga lišava svoje milosti. Tako se mnogi pretvaraju da po njima žive. Neki u to od sveg srca veruju.

Neki veruju od sveg srca da čine carevu volju. Najveću i najsvetiju.

Dok su još bili deca i još nisu verovali, pustili su svoja srca na pašu. Ta srca se već odavno više nisu vratila.

 

IV

Car je otac. On ima jednog sina i dve kćerke. Kao i svaki otac, tako i car kaže, on voli svoju decu.

Car je otac. Za njegovu ljubav se takmiči. Careva ljubav je nagrada koja se dodeljuje najboljoj.

Obe careve kćerke bi rado bile carevići. Onda bi nasledile carstvo i polazile s muškarcima u boj. Znale bi tajnu. Ovako imaju samo svoje muževe, ta dva junaka, i oni im je ne odaju.

Careve kćerke mogu biti ponosne na svoje muževe. Ali car jednog ceni više od drugoga.

Tu se nešto slama u ponosu zapostavljene kćerke. Gorak ukus ima u ustima. Car izdaje svoju ljubav ka njoj. A onu ka drugoj odaje. Jedna stoji ostavljena.

Druga obasjana njegovom svetlošću.

Ostavljena izaziva povlaštenu. Upućuju je na njeno mesto. Ko milost ima, ima puno za leđima. Ko je ostavljen stoji uz jamu.

Muž ostavljene je junak. On otkriva uvredu.

To što je zapostavljen, to je podnio. To što su njegovu ženu uvredili, to se mora okajati.

On caru govori o izdaji. Car je osetljiv na to. Već izvesno vreme oseća, izdaja lebdi u zraku.

Samo si to nije htio priznati. Sad se to otkrilo. Caru je odlaknulo.

Car je usamljen. Sada odjednom oseća, koliko je usamljen. Niskim ne može govoriti. Jedan zet ga izdaje. Drugi odaje izdaju. Kuća mu je slomljena. Mada se još drži.

Neprijatelj dolazi u pogrešno vreme. Neprijatelj otkriva pukotine. Gde do sada behu samo pukotine, tu se sada raspada kuća.

 

V

Velika jednostavnost bitke. Ovde mi-tamo vi. Ovde dobro, koje mi poznajemo.

Mi znamo da je dobro. Mi se znamo. Tamo je zlo. Strano. Strašno.

Ono strašno koje nam je tako čudno blisko. Kao da svaki dan ophodimo s njim.

Samo ga ne poznajemo.

Često je ono najbliže strano. Sopstvena žena. Koja eto i nije sopstvena. Nikad ona neće biti sopstvena.

Često je ono najbliže strano. Sami smo sebi strani. Ali to su trenuci slabosti. U bici čoveku ništa više nije strano. Čak ni neprijatelj. Čak štaviše, pa mi znamo da je on zao.

Tako smo pomireni sa životom.

 

VI

U bici šanse stoje jedan naprema jedan. To je bolje od lutrije. Ko pobedi, izvukao je veliki loz.

Ali i na pobedničkoj strani ginu muškarci. Drugi ostaju osakaćeni. Je li neprijatelj veoma jak, šanse da ga se pobedi su slabe. Lutrija je izvući se živ.

Ništa nam nije tako sigurno kao smrt. Mi je ne poznajemo. Sigurno nam je samo ono nepoznato.

Ništa nije tako neizbežno kao smrt. Dakle šta onda čekamo!

Ali i u bici smrt uzima koga ona hoće i ostavlja onog koga neće.

Šta ta smrt ustvari hoće?

Ko u bici umire, ne umire usamljen. Oko njega umiru drugi. Umirući zajedno u bici jašemo pravac u nebo.

U umiranju je svako sam. Putem u smrt ide se bez pratioca.

Na bojnom polju niko mu ne drži ruku.

 

VII

Bitka je izgubljena. Ko se iz nje dobro izvukao, taj mora biti izdajnik. Ko nije pustio da ga zakolju, taj mora biti izdajnik.

Bitka je izgubljena. Jedan zet je mrtav. On je junak. On je ubio sultana.

On je najveći junak.

Bitka je izgubljena. Drugi zet je živ. On je izdajnik. U podne je vidio, da se bitka ne da dobiti i povukao se sa svojim ljudima.

Bitka je izgubljena. Car se hteo boriti do poslednjeg.

Bitka je izgubljena zbog izdaje.

Ko izdaje koga? Ko izdaje šta?

Carev sin ubrzo nakon bitke postaje vazal sultanovog sina. I bori se u njegovim redovima.

Izdajnik se pak ni novom sultanu ne podlaže. I dalje se bori protiv njega. Ipak, s vremenom I on postaje vazal. Vazal koji se uprkos tome ne podvlađuje.

On umire kao sultanov zarobljenik.

Ko izdaje koga? Ko izdaje šta?

Sultan, car i izdajnik se svaki bori za svoje sopstveno carstvo. Carstvo je sopstvena veličina.

Pored toga postoji i božja veličina. I za nju se sva trojica bore.

Ko izdaje koga? Ko izdaje šta?

Sultan, car i izdajnik pastiri su svoga stada. Iz godine u godinu vode ga k mesarskom panju.

Ko je jedinstven ne da se pobediti. Ali odakle dolazi nejedinstvo, kad se već bori za pravednu stvar?

Pojedinac, koji je u skladu sa sobom ne da se pokoriti. Ko je u skladu sa sobom mora se dobro poznavati. On ništa pred sobom ne skriva. On celog sebe gleda.

Ništa na sebi ne osuđuje i ništa ne odaje

Ali gde su takvi pojedinci?

 

VIII

Veliki smo mi i dobri. Najbolji vitezovi i jedinstveni pred bogom. Niko nas ne može pobediti.

Ili ako već može, onda samo izdajom.

Veliki smo mi i dobri. Mi ne poznajemo slabost. Uvek smo budni i jaki, uvek srcem kod boga.

Slabe su samo žene. Još uvek hrane zmiju na svojim nedrima. Zato što nisu muškarci I nemaju našu jačinu, zavidne su i pakosne. Uvek se nađe neki koji sluša na njihove migove i podlegne njihovom čaru.

Slabi smo samo pred ženama. Ne znamo šta se s nama zbiva. One imaju moć nad nama.

Činimo ono što nikad nismo smatrali mogućim.

Slabi smo samo pred ženama. Postajemo sasvim nemogući. Sami sebe više ne prepoznajemo.

Bojimo se.

Slabi smo samo pred ženama. Mada smo ustvari mi oni jači. Moramo im pokazati da to jesmo. To nikada ne smeju zaboraviti.

U ratu smo bez žena. U ratu možemo biti jaki. Prinosimo dokaz naše jačine. Pobeda ili poraz, to nije važno. Važno je samo da ne postadosmo slabi.

Kako je lep bio rastanak. Kako su slabe bile žene. Kako su nam se samo vešale o vrat. A mi sasvim ispunjeni tim, kako činimo nešto veliko.

Velika je vojska. Velika je bitka. Velik i broj mrtvih. A još veće jedno veliko carstvo.

Velik je povratak pobednika. Velika njihova nedra, veliki radosni poklici kod kuće.

Veliko slavlje svih. Konačno su svi skupa. Posvuda radost. Veliko je prisustvovati tome.

Čovek izrasta iz sebe i obuhvata odjednom sve.

Kako je čovek samo velik pred ženama. Njihovi zadivljujući pogledi. Njihovi upitni pogledi.

Konačno se ima jednu tajnu, jednu misteriju koja je njima nedostupna.

Misterija muškaraca je smrt. Klanje.

Mi nismo slabi. Ne želimo biti slabi. Mi se bojimo biti slabi. Slabo je negde drugde.

Slabe su žene. Mi se bojimo slabosti žena. One su tako neuračunljive. One su tako moćno slabe.

Mi bivamo izdani od naše slabosti. Ona se uzdiže, kad moramo biti najjači. Polazimo li u bitku, jaki smo. Tu nema nikakve slabosti. Nju smo ostavili kod kuće.

Slabi su samo neprijatelji. Pobeđeni neprijatelji. Njihove žene i deca i starci.

Velik je to osećaj. Njihovu slabost iskusiti do dna. Ni bog se ne može moćnije osećati. Mi ih imamo u šaci. Oni čine, što mi hoćemo.

Oni čine što mi hoćemo. Njihova volja više nije suprotna našoj. Konačno smo slobodni. Mi smo orlovi. Mi širimo svoja krila. Naša moć nas nosi. Sve više i više dižemo se u visine.

U svako doba možemo se stropoštati dole i navaliti. Ništa nam ne izmiče.

Pokraj puta stoji jedna starica. Ni prijatelj, ni neprijatelj. Ona nas prozreva.

Vidi smrt u našim očima. To nas prepade. Ali odmah prođe. Ne razumemo, šta nam se to dogodi.

 

IX

Muškarcima su žene tako slatke. Oni kažu i pevaju i pevaju i kažu: Ništa nije tako slatko kao ljubav. Niti je nešto tako gorko, to kažu posle.

Ali kada je rat tada muškarci ostavljaju sve slatke žene. Još slađi im je rat. Oni žele večnu slatkoću.

To što je muškarcima rat slađi od žena, njihova je izdaja. To što žene nisu tako slatke kako su si oni obećali, izdaja je žena. Kažu muškarci.

Žene ne odlaze u bitku. One nadživljuju muškarce.

Žene ne odlaze u bitku. One umiru na babinama. To je božja pravda.

 

X

Carev poraz naša je sramota. Svi mi smo bačeni na pod i podležemo.

Čovek se stidi kada on leži, a drugi stoje.

Čovek se stidi kada on leži, a drugi se smeju. Čovek se stidi kada mu kažu: čini ovo, čini ono.

I kad on to mora. I kad se oni onda i zbog toga smeju.

Čovek se stidi. Kako god da uradi, radi pogrešno. Ako sluša, ponižava se. Ako se pobuni, njima to dobro dođe. Onda opet mogu dokazivati svoju moć.

Čovek se ne stidi. I onako se samo seljak. Već se imalo toliko gospodara. Nosio on krunu ili turban. I ovako i onako dođu zakupci i iscede ti porez.

Čovek se ne stidi. Svakako se nemoćno. Tako je od kako zna za sebe. Ako skroz zagusti priziva se jed gospoda na gospodare. Ali sve je to isto.

 

XI

Danas smo mi gospoda. Ne damo da drugi određuju, kako da bude u našoj zemlji. Što je ostalo od sultana i njegovih ljudi, ima da drži jezik za zubima.

Mi smo se osvetili za poraz. Naplatili smo sramotu. Sad su računi izravnani.

Računi nikad nisu izravnani. Ko je podlegao, taj uvek leži na podu. Ko je danas ponižen, za toga nije od važnosti, što su njegovi pradedi od prilike do prilike druge ponižavali.

Računi nikad nisu izravnani. Uvek ima neko, ko ima nešto da otplati.

 

XII

Ko je podlegao, mora se pomiriti. Za njega postoji samo jedan put. On je uvek isti.

Njegova deca to ne žele. Oni žele: Svi putevi neka nam stoje otvoreni. Otac može samo slegati ramenima ili ih grditi, kako su glupi. Deca mrze oca. Niko više ne zna sa sigurnošću, ko je za to odgovoran, da samo jedan put postoji, uvek isti.

To doseže još do daleke prošlosti. Donekle u detinjstvu ljudi.

Svi dobro znaju, ko je za to odgovoran. Puki siromasi. Koji samo na to misle, kako da čoveku otmu sve.

 

XIII

Carev poraz ne smemo nikad zaboraviti. On mora biti naša zvezda vodilja.

Naša opomena.

Nikad više se ne sme dogoditi takvo nešto.

Opet smo pozvani da se sećamo. Opet nas neprijatelji žele poraziti. Žele nas lišiti slobode.

Opet smo pozvani da se dignemo. Da se dignemo kao jedan. I da bijemo bitke. I gle. Svi ustaju. Čak se i mrtvaci dižu iz grobova. Veliki mrtvaci.

Tako su veliki mrtvaci. Njihov život je dovršen. Može ga se uzeti u ruku. On je raskošna škrinjica za nakit. Sve je na njoj. Sve je u njoj. Onako treba da bude.

Život mrtvaca je raskošna škrinjica za nakit. Ona se ne raspada.

Tako smo mali mi živi. Ne znamo što nam donosi sledeći dan. Stalno sve preti da će se raspasti. Stalno i mi sami pretimo da ćemo se raspasti.

Tako smo mali mi živi. Ništa nije dovršeno. Što smo mi smatrali ostvarenim, sutra se sručilo.

Koliki samo planovi ostaju na pola puta. Prosta sanjarija.

Sada se pak dižu mrtvaci. Koji veliki dan.

Sada se pak dižu mrtvaci. Oni nas predvode. Ovako nam niko ništa ne može.

Veliki smo zbog mrtvaca. Dosežemo do postanka i osećamo se konačno ujedinjeni.

Tako je večnost naša.

Tako je večnost naša. Šta bi nam tu još neprijatelj mogao.

Tako je večnost naša. Šta bi nam tu još život mogao.

 

Prevod sa njemačkog: Renata Lučić

[predhodna stranica][sadržaj][sljedeća stranica]