POČETAK

Neki balavac je na moje oči,
a gledao sam sa balkona,
ogulio svu koru
sa stabla
oraha,
pa otišao zviždeći:
”Time is on my side”...
Aha, velim sebi:
Ovaj će to ponoviti
(možda i gore),
a ako ga uhvate – zakleće se
krivo.
Taj bi hladno
i psa šutnuo,
a dijete sitno,
u prolazu,
udario – za zabavu.
A kad odraste,
Možda će i on u politiku...
partiju kakvu osnovati
(za koju će,
ovakvi ko on,
listom glasati
na izborima)...
Ko kaže, ljudi,
da drveće
ne govori?!
A ko mi je, onda,
ispričao ovu priču
o početku
još jednog
rata?

LISTOPAD U OKTOBRU

Pročit'o sam u novinama
da si umro.
I vidio sam Tvoju sliku.
Sve što mi sad pada na pamet
je suho lišće
do koljena u tvome stanu
(”...jer Ona tako voli!”)...
Zamišljam samoću udomljenog
i slutim mnoge nenapisane pjesme,
kao osvetu,
kao neslanu šalu Azrailovu.
Umro Ilija Ladin.
Pišti čajnik.
Čuj: umro Ilija Ladin!
Zvoni telefon.
Znam, znam...
Opet zvoni:
umro Ilija Ladin?
Umro.
Živjela komemoracija!
Živjela.
Zatvaram prozor.
Napolju stoji Oktobar
kao zajapurena, nakinđurena seljanka.
Listopad, oktopad... Kako god.
Pitam se šta je veće:
sve ili ništa?!
Napolju Oktobar,
ali to sam već rek'o.
Pijem kafu.
Novine tvrde da si umro.
Šutim.

[predhodna stranica][sadržaj][sljedeća stranica]