| DIWAN 5-6 |
Milan Majer je bio jedan od onih ljudi koji sanjaju da Novu godinu dočekaju u tropskim krajevima. Dosadilo mu je da čisti sneg, nosi rukavice i izigrava Deda Mraza. Milan je bio skroman i bio bi srećan sa šoljom toplog čaja, pucketanjem vatre i direktnim prenosom novogodišnjeg dočeka u Sidneju. Majer nije skroman. Majer je agresivan. Prošle Nove godine je Milana ubedio da uopšte i ne dočeka Novu godinu, govorio mu je kako je suviše star za novo, kako je novo suviše staro i kako je pored toliko novog staro postalo toliko staro da nije ni vredno nekog posebnog ispraćaja. Milana je pogađalo ovakvo razmišljanje, imao je preko trideset godina, život samo što je počeo a Majer mu već dašće za vratom. Milan je stavio svoju omiljenu kapu, onu koja mu donosi sreću i ljut na sebe krenuo u nabavku prave, prirodne, tek isečene predivne jelke. On nije voleo veštačke stvari, samo prave vrednosti su za njega imale neki značaj. Voleo je taj miris. Majera je nerviralo uništavanje prirode, ubeđivao je Milana, ne da kupi veštačku jelku, već da samo okači poster na zid kao neku vrstu ikone, gleda u nju tih nekoliko dana prepusti se mašti, i to je to. Prođe Nova godina skine poster i gotovo. Majer je u stvari prezirao čišćenje onih odvratnih iglica, i saznanje da kada iglice opadnu počinje vreme za prestanak slavlja i početak novog starog života u kome će ga Milan redovno voditi u školu i pokazivati učenicima, kao što na seoskim vašarima pokazuju bradate žene ili žene ribe.
Milan Majer je bio jedan od onih ljudi koji se rado sećaju detinjstva. Milan je pamtio samo lepe trenutke, one od kojih mu kada je tužan i usamljen poteku suze i stegne ga u grudima. Kao i svaki čovek i on je ponekad uživao u tom beskrajnom i sigurnom osećanju. Kao i svaki čovek i on je iz tog osećanja želeo da pobegne što brže. I onda bi trčao Majeru u zagrljaj, i držao bi ga čvrsto, toliko čvrsto da je ovaj često bio u situaciji da pomisli kako će ga Milan svojom tugom ugušiti. Majer nije bio emotivan. Majer je bio racionalan. Milana je umorila stalna bitka sa Majerom i nadao se jednom otvorenom razgovoru. Razgovoru koji se završava sa jednim prostim, da, i to onda znači da se svi razumeju. Majer je voleo da razgovara sam sa sobom. Milan nije. Milan je bežao od sebe. Često je pomišljao da sagovornika pronađe u nekom spoljašnjem svetu, nekoj knjizi ili instituciji. Verovao je da je linija manjeg otpora u stvari linija jednakosti i razumevanja. Majer se smejao tom Milanovom razmišljanju, koliko je puta bio ljut što ga Milan vodi u školu, toliko je bio i srećan zbog saznanja da jedna linija znači manje a dve linije dva manje, nikada jednako. Tako je bilo i sa onom poslednjom devojkom koja gaje ubeđivala da su njih dvoje rođeni jedno za drugo, pa se ispostavilo da nije tako. Tako je bilo i sa onom jelkom koju mu je trgovac prodao kao pravu, pa se ispostavilo da nije tako. Prošlo je već nekoliko meseci a iglice još stoje, doduše Milan ih svakodnevno kida i tim tempom za par godina stići će i njemu Nova Godina. Da se Majer pita on ,bi sve njih odjednom i gotovo. Tako pravi muškarci rešavaju stvari. Tako je i Milan mislio da rešava životne probleme, pa se ispostavilo da nije tako. Tako je Milan pomislio da Majeru prizna da se u njegovom životu pojavila Marija Miler, pa se ispostavilo da nije tako, ne da se ona nije pojavila nego on nije bio spreman da prizna. Majeru. Milan Majer je pogledao na sat, ustao iz kreveta i krenuo na stanicu da sačeka voz koji po Majeru prevozi mrtve duše a po Milanu Mariju Miler...
 |
 |
 |
 |
 |
©Copyright Diwan 2002. Sva prava zadržana.
Preporučeno 800*600 ili više, Central European Windows-1250
encoding.
Sve primjedbe i prijedloge šaljite na diwanmagazine@hotmail.com