DIWAN - CASOPIS ZA KULTURU

| DIWAN 5-6 |

TETOVAŽE GRADA

Urednik našeg lista dobro je primetio da većina nas iz redakcije, naročito posle rata, slabo spavamo. Ujutru smo - kaže on - nekako odsutni, daleki, još uvijek u svojim noćnim morama i košmarima. Sastanke ćemo zato održavati kasno naveče. Mrak i samoća prepuni su demonima i tako ćemo ih radom rasterivati. Danju možemo da spavamo do mile volje, istraživati i pisati, a naveče ćemo podnositi izveštaj o svom radu.

Svi smo se, kao da smo bili u vinskoj ekstazi, složili sa ovim predlogom.

To veče dobio sam zadatak da nešto napišem o našem gradu. Nešto... nešto - savetovao me je urednik - onako.. što će imati boju, okus i miris.
- Naš grad je toliko prepatio, tako da je ta muka izazvala neviđenu pometnju...
- U "novom svetskom poretku" - dopuni ga Milan, član naše redakcije kome je ova tema bila uža specijalnost, ali i opsesija.
- Nećemo sada o tome - ukori ga urednik i nastavi da mi pojašnjava suštinu budućeg teksta ... u našim dušama i velike posledice koje i danas trpi naš grad i njegovi stanovnici.
Muka. Mu - u - ka - ka!

Odzvanjala mi je sad ova riječ u glavi koja je trebalo da bude okosnica za priču o našem gradu.

Avgust je mesec, nastupile su velike vrućine sa povremenim naoblakama, jakom grmljavinom i kratkotrajnim kišama. Većina građana je na moru, a počeo je i Filmski festival, tako da je već bilo teže pisati o ovoj temi.

Pošto sam po prirodi čudožedan, krenuo sam u popodnevnim časovima duž obale rijeke Miljacke. Grad je školjka - izvodio sam već prvu metaforu i moram da stavim uho svuda da bih čuo onaj njegov praiskonski šum.

Praiskon. Pra - iskon - x!

Moraš dobro da otvoriš i oči - uobičajeno si nebudan i ne primećuješ šta se sve dešava oko tebe, jer je slika = misao, a misao = slika - upozoravao me neki unutrašnji glas.

Prvo što sam primetio bio je domaćin grada koji je čistio naše ulice. Naročito mi je bila interesantna njegova uniforma: zelene pantalone, bluza drečavo oranž boje protkana sivim prugama. Levom rukom je pridržavao zelena kolica iz kojih su virile metla i lopata, a desnom se naslanjao na kamenu obalu Miljacke gledajući u reku. Stao sam pored njega da vidim u šta je tako pomno zagledan. I na mestu gde je bila podignuta niska brana, praveći tako mini slap na čijem se dnu stvarao vrtlog, skupljale su se sve stvari bačene u vodu. Tužne reke, zna se, uvek na nekom mestu ključaju, krvare, vazda se grušaju. Tako sam i ja video sve ono što je službeno lice promatralo: bezbroj plastičnih flaša, lopte - velike, male, teniske, parćiće stiropora, tri plastične kante od boja za krečenje, letve raznih veličina i jednog plišanog medveda.
- Pa ovaj grad više nije normalan - obrati mi se službeno lice stručno za te stvari, ali ne i nadležno za čistoću reke.
- Htedoh da odgovorim da se i u rekama drugih gradova mogu videti ovakve i slične stvari - ali čovek nastavi dalje da vozi svoja kolica potpuno nezainteresovan za moj komentar, misleći valjda, da je time sve rečeno i potpuno zaokruženo. Krenuo sam od Drvenije prema sledećem mostu, gde sam opazio neobično mnogo ljudi postrojenih tako kao da su bili pod dirigentskom palicom nekog protokola. Tako postrojeni - mislio sam - bili smo onda kada smo dočekivali štafetu ili nekog značajnog svetskog državnika koji je posećivao naš grad. Samo, protokol se okrenuo naglavačke i ovi ljudi su bili nagnuti preko mosta zagledani u reku. Druga grupa ljudi što je čekala tramvaj, takođe je bila nagnuta nad rekom, a onda su svi uglas kriknuli i ustuknuli nekoliko koraka od kamene ograde.

Čovek, go do pojasa, stajao je u vodi i uhvativši zmiju hitnuo je visoko gore prema ovoj grupi znatiželjnika. Nesretnik je i dalje, sagnut, rukama pretraživao reku. Kretao se levo-desno, napred-nazad, gubeći na trenutak ravnotežu. Borio se sa samo njemu znanim nemanima - ili se hrvao sa čitavim našim podsvesnim zoološkim vrtom - svim onim zverima koje su se i te kako, za one koji malo bolje vide, otele svesti, posmatrajući i vrebajući iz svakog ugla naš grad.

Zatim je krenuo naglo prema levoj obali. Na trenutak je pogledao sva nagnuta lica na mostu i doviknuo:
- Ima ih još četiri!

Ponovo su ruke nešto pretraživale u vodi, i kada bi se iznenada ispravio svi smo se brzo pomicali nazad, bojeći se da će ulovljenu zmiju ili neku drugu neman sada baciti i na našu grupu.

Tada je jedna žena uzviknula - "Pa ovaj grad više nije normalan!"

Mislio sam da joj odgovorim da to ništa nije čudno i da "svaki grad i svako misto ima svoga lera", ali žena je već naglo zgrabila ruku svoje kćerke i povukla je za sobom. Verovatno je u tim trenucima odluka koja je dugo sazrevala u njoj konačno donesena: njena deca neće živeti u ovom gradu i zauvek će ga napustiti.

Dalja istraživanja ovog usamljenog borca u reci više me nisu zanimala i uputio sam se sada duž šetališta leve obale reke prema Skenderiji.

Sa platoa Skenderije odzvanjala je glasna muzika. Coca - Cola je priredila za decu ovog grada svojevrsnu zabavu. Podignuta je prava tvrđava od crvenih gajbi. Time su utvrđeni zidovi Coca - Colinog budućeg grada i oni će se, dakako širiti.
Širiti. Širit-iti-ti-i!

..."i pre bi se moglo reći" začuh Milanov glas "da je zbog mnogostrukih interesa dominantnih aktera sa svetske političke scene, a pre svega zbog interesa novog svetskog poretka Jugoslaviju trebalo izbrisati sa geografske karte. Da bi se to razumelo treba pre svega pojasniti šta je novi svetski poredak, ko ga predstavlja i koji su mu ciljevi? Obračao se očigledno Fikretu, kolegi iz redakcije jednog drugog dnevnog lista. Nastojao sam da izbegnem susret sa njima, da ne bih gubio vreme, a i rasipao svoju temu.

Počeo sam da razgledam unutrašnjost Coca - Colinog grada. Tamo se besplatno točio ovaj napitak, delili su se crveni baloni, nalepnice i podmetači u obliku srca. Svuda uokolo su bili panoi sa reklamnim porukama: Probaj! Coca - Cola. Život dobrog ukusa! Do ovog utvrđenja podignut je od spužve crveni ring u kome su se borila dva dečaka. Držali su kraće motke. Mnogobrojna publika vršnjaka je bučno bodrila svoje favorite. Među navijačima su bili i roditelji. Ovde su se već polako obučavali budući gladijatori našeg grada.

... "Legenda kaže - opet sam naletio na Milana - da je sintagma 'novi svetski poredak' prvi put izrečena na brzom čamcu 'Fidelity', tokom ribarenja, a pred operaciju 'Pustinjska oluja', a izgovorio ju je Džordž Buš, predsednik SAD, prilikom ćaskanja sa generalom Skoukroftom. Međutim, ona je ideološki uobličena mnogo ranije, a njenu suštinu je najbolje prikazao Ričard Gartner u radu pod nazivom 'Trnovit put u svetski poredak' objavljenom u časopisu 'Foreign Affairs' od aprila 1974. godine, gde se potpuno ističe projekcija uništenja suvereniteta država. 'Ako odmah ne stvorimo Svetsku vladu, ne izvršimo reviziju Povelje OUN i ne opunomoćimo Svetski sud da ima najveću vlast neće biti progresa." "Jednom rečju,"čuo sam kako Milan podiže ton da nadjača sveopštu buku kako bi ga kolega čuo "... dom 'svetskog poretka' treba dizati od temelja, a ne od krova. Još neposrednije rečeno, oko pojma nacionalne suverenosti treba stvoriti obruč, delimične, ali stalne erozije, čime će se postići mnogo više nego zastarelom tehnikom frontafnog napada..."

Sve mi je to što je Milan govorio već bilo poznato, pomalo i otužno, tek moju pažnju je zaokupilo nešto drugo. Sa jedne strane platoa, visoko nad svima nama lebdio je ogroman Coca - Colin gumeni čovek. Mašina koja je odozdo ispuštala vazduh činila je od njega neviđena čudesa. Uzdizao se, saviao, lomile su mu se i ruke i noge, kretao i on kao onaj nesretnik u reci, napred-nazad, gore-dole, levo-desno.I svu tu ekvilibristiku izvodio je sa neverovatnom lakoćom. Lebdeo je, ustvari, između neba i zemlje jer, dakako, nije imao kičmu kao mi - "pravi ljudi", niti određenog središta i uporišta.

... "U prevodu to bi značilo da su izbori 'slobodni i demokratski' samo ako služe eroziji nacionalnog i državnog suvereniteta, to jest demokratije..."

Milan je danas neizbežan. Pobegao sam na drugu stranu platoa. Tamo se izvijao prema nebu ogromni gumeni crveni toranj. Nekako me ovaj toranj najviše uznemiravao. Njegovo spiralno izvijanje sad me je podsećalo na dim. Ne samo zbog avgusta, ali setih se onog kobnog šestog dana u ovom mesecu ali sad već daleke hiljadu devet stotina četrdeset i pete godine, kadaje u 8,15 časova, američki bombarder B-29 izbacio bombu iznad Hirošime, grada od pola miliona stanovnika. Bomba je eksplodirala, tvrdilo se, na visini od pet stotina sedamdeset metara, a vatrena kugla je dostigla temperaturu od sedam hiljada stepeni. Nastradalo je dvesta hiljada ljudi. Tri dana kasnije, atomska bomba je bačena i na Nagasaki.

Kakav li se to budući požar sprema našem gradu ? - iznenadi me skrivea misao.
- Ne samo da zaluđuju djecu, već su i roditelji poludjeli. To su pioniri i budući pitomci novog svjetskog poretka... - čula sam sad iza sebe Fikretov glas, koji je posmatrajući ring očigledno i praktično počeo da nadopunjava Milanovo izlaganje, pa je i zaključio:
- Ovaj grad više nije normalan kad dopušta ovako nešto!

Sve je okolo nas bilo crveno; crvena tvrđava, ring, virtuelan čovek, toranj, panoi...

U pitanju su neke mađije! - rekla bi moja vidovita tetka.

Možda je reč samo o neukusu - smirivao me je onaj stari unutrašnji glas koji je uvijek bio spreman na kompromise. Pa ovdje se reklamira samo jedno osvježavajuće piće!
Piće. P - iće - će!

Užurbano sam krenuo prema Vrbanja mostu, odnosno mostu Suade Dilberović. Sunce mi je nemilosrdno pržilo lice.

Da vidim - razmišljao sam šta imam od priče o našem gradu od onog što je urednik tražio: boja - okus - miris.

Boja: narandžasta, sivo-crna, crvena.
Ukus: Kiseo, slan, gorak.
Miris: Karamele i sušenog mesa.

I dalje sam žurio prema hladovini lipa Vilsonovog šetališta.

Ne samo na karti nego i inače za mene je ovo šetalište bilo metafizički centar grada.

To bi mogla da bude prava tema?!

Pokušavao sam da se setim svih podataka o njegovom istorijatu.

"Vilsonovo šetalište" zove se po 28. predsedniku SAD - Tomasu Vudrovu Vilsonu koji je hiljadu devet stotina sedamnaeste godine objavio rat Njemačkoj, a time i naznačio kraj moćne Austro-Ugarske carevine. Međutim, da bi čudo slučajnosti bilo veće, ta ista Austrougarska je ovu ulicu napravila, uredila i pustila u promet početkom prošlog stoleća, nazvavši je "Kalajeva promenada" prema imenu svog diplomate, političara, ministra finansija i poglavara BiH Benjamina Kalaja. Nakon pada monarhije (čiji je pad načeo onaj mladi nesretnik-heroj-terorista, čije je stope ovaj grad zauvek otklonio), Kalajeva promenada dobija naziv "Vilsonovo šetalište". Ovaj naziv će od 1941-1945 biti preinačen u "Musolinijevo šetalište".
Musolinijevo. Mu - sol - ini -je - vo!

Poslije rata šetalište će se ponovo zvati po 28. predsedniku SAD, inače osnivaču Lige naroda - sadašnjih UN - sve do hiljadu devet stotina šezdesete godine kada je vlast odredila da se zove "Omladinsko šetalište". To što su grad, odnosno gradske vlasti bile sentimentalne prema svojim osvajačima - to bi mogla da bude neka posebna priča. Ni vlast, ni grad nisu mogli predvideti da će se ovi osvajači povampiriti, ali pod novim maskama i sa drugim imenima i da će na prostorima našeg grada ustvari, biti stalno prisutni.
- Ali za vampire kolac! - to bi predložili tradicionalisti skloni sujeverju.
Oni malo obrazovaniji i praktično mudriji savjetovali bi strpljenje.
Jer ovo šetalište, ipak, ne treba dodeljivati osvajačima, nego njegovim građanima.

Ono je oduvijek i uprkos svemu, sadržavalo samo koncentrat naših ljubavi - promašenih i onih večitih. Lipe su bujale i visoko narastale od naših emocija. Zato smo ih brojali i znamo da ima 480 pouzdanih ali diskretnih svedoka svih zagrljaja i poljubaca. Naše lipe, vršnjakinje prošlog stoleća, kao i mi stare, pa ih grad leči, ali su neuništive kao naše uspomene i besmrtne ljubavi.

Već vidno umoran vapio sam da se u hladu krošnji već precvalih lipa sklonim od sunca, predahnem na klupi i napravim kroki za moguću priču o našem gradu. Išao sam tako i prema 17. klupi (jer svako u našem gradu ima ovde svoju klupu!), ali posle prvih nekoliko više nijedne! Sve su bile iščupane! Ispred mene su išli i dvoje starijih ljudi muškarac i žena, držeći se za ruke. Tada začuh njihov komentar:
- Pa ovaj grad više nije normalan kad dozvoljava ovakav vandalizam!

Možda su i oni kao i ona žena sa drugog mosta maštali da zauvek napuste naš grad i da se pridruže svojoj deci koja su već odavno stanovala u nekim drugim gradovima širom sveta. Bar će u njima biti klupa u svim parkovima i šetalištima. Prisećao sam se kako su u novembru hiljadu devet stotina devedeset i sedme godine guverner našeg Kantona i šef misije Evropske komisije (EC) u BiH, ambasador Donato Kjarini potpisali Memorandum o razumjevanju, kojim su obuhvaćeni prioritetni zadaci programa "Evropa za naš grad" i čijom je donacijom uređeno ovo šetalište, odnosno ponovo postavljene klupe. Milan bi sigurno zaključio da su stranci ovom zalud graditeljskom spletkom želeli da analiziraju kakvo nam je ponašanje u periodu post - ratne urbanizacije i da opažanja pohrane u svoje arhive.
Kakvo. Kak-vo!

Ćudljiv neki avgust!
Naglo se zaoblačilo i u daljini je počelo da grmi. Napokon ugledah jednu napola slomljenu klupu. Kakvo olakšanje! Izvadio sam notes da napravim zabeleške o ovoj neobičnoj šetnji koja će možda, biti skica za priču o našem gradu. Nije me više mogao začuditi ni postariji čovek koji je na kolenima milio i nešto tražio u travi.
- Evo, pronašao sam! - kriknu i pokaza mi detelinu sa četiri lista.

Tog trena je munja sevnula tik nad našim glavama i istovremeno je raspalio grom svom žestinom. Instinktivno, što bi bio prirodan i očekivani refleks, umesto da rukama pokrijem glavu, ja sam samo notes privio na grudi štiteći ga kao što bi otac zaštitio svoje dete, da mi ga grom ne sprži.
- Pa ovaj grad više nije normalan ako možeš da pogineš u trenutku kad si pronašao izgubljeno sreću! - zavapi čovek koji je sad već polegao po zemlji.
- Zaista, ovaj grad više nije normalan kad štitiš škrabotine, a ne svoju glavu - pobuni se glas u meni.

Kiša, kako je naglo počela da pada, tako je i prestala i već sam trčao prema stanu. Ponovo se pojavilo sunce. Pred zgradom sam zatekao Bobeka, jednog od prvih stanara, baš kao što je bio i moj otac, kako uređuje uokolo zelenu površinu. Držao je grabulju u ruci, a kosa se odmarala sa strane.Kad je nečujno isteklo ono božansko doba: pionirsko, omladinsko, parijskopodobnosno i kad je našim gradom poteklo sasvim obično, demokratsko i ovozemaljsko vreme, a vaseljenske se napetosti stišale (bar u našem gradu), Bobek je i dalje živeo u svetu radnih akcija u kojima smo i svi mi nekada učestvovali.
- Pa jedini ja nisam normalan u našem gradu kad se sam trudim da bi svima nama bilo ljepše! - reče mi umesto pozdrava.
- Žurim komšija - mrmljao sam i postiđen pobegao od njega.

Prvo sam planirao da se istuširam i ovaj znoj i muku skinem sa sebe, a onda, konačno, da počnem da pišem tekst na zadatu temu.
Voda. Vo - da - da!

Telefon je zazvonio. Začuh ponovo Milanov bariton:
- Znaš li da se B.R. ubio?
Skoro da mi je slušalica ispala iz ruke. B.R. je bio ugledni univerzitetski profesor i kada se posle rata vratio mnogi su mu ponovo obećavali katedru, ali je vreme prolazilo... Vreme, inače, tako neosetno prolazi našim gradom.
- Pa ovaj grad više nije normalan! - dreknu Milan s druge strane žice - kad dozvoljava da mu se ovakvi ljudi ubijaju! - i ne čekajući moj komentar naglo tresnu slušalicu kao da sam ja bio kriv za ovu nesreću.
Ubijaju. Ubij aj - uuu!

Nego, ovaj dan nije bio ni na nebu ni na zemlji, baš onako kakav je bio i Coca - Colin virtuelni čovek.

Sad sam već napokon želeo da vidim šta je skicirano za priču:
Muka. Mu - u - ka - ka?
Praiskon. Pra - iskon - x?
Širiti. Širit - iti - ti - i?
Piće. P - iće - će?
Musolinijevo. Mu - sol -l - ini -je - vo?
Kakvi. Kak - vi - i?
Voda. Vo - da - da?
Ubijaju. Ubij - aj - uuu?

"Ispeci, pa reci" - uvek me je upozoravala moja stara prijateljica koja je naglo napustila naš grad i sada živi u Medulinu kraj Pule. S obzirom na moju sklonost prema dvosmislenom i nedorečenom (što je urednik često isticao kao nedostatak jer sve treba da bude jasno kao dan i čisto kao prazan dlan) - mislio sam - možda je najbolje ništa ne napisati i na naš "kolegij vampira" otići i priznati poraz."Atlantide i atlante svakako ne mogu biti gradivi od ovog sveta i neopozivo pripadaju svetu metafizičkih senki. Ali metafizičke senke, potisnute s bojnog polja prave i prve stvarnosti postaju druga stvarnost a mogu se očas razludeti kao crne ptice .. .crne ptice orfejske..." - kao da sam začuo opomenu starog Protomajstora i mog učitelja. Prevedeno na običan gradski govor sve su to tetovaže grada. Sve što je tetovirano može hirurškom intervencijom i da se otkloni i baci u vetar.
Je li tako?
Tako je!
A šta ako se vjetar naseli u naše snove?
Snove. S - nove - eee?
A ima i snojeda.
Da -da!