Diwan 11

| Diwan 17 - 18 |

Bosiljka Pušić

MINIJATURE IZ PORODIČNOG ŽIVOTA

VERANDA

On je pored te kuće nerado prolazio, mada je to bilo neminovno ako bi išao ka moru. Svaki put bi pokušao da ne pogleda tamo, iako ga je neka čudna sila vukla da to učini. Onda bi bacio samo iskošen pogled i osetio jezu od koje trnu čak i obrazi.

Jezu je izazivala velika zastakljena veranda u kojoj su se rvali džinovski fikusi, filadendroni i puzavice sa ogromnim zmijolikim kaktusima. Kaktusi su ličili na zelenog bodljikavog pitona. Vijugale su pripijene uz staklo, otimajući sunce preostalim biljkama. Izgledalo je kao da stakla svom dužinom i širinom stenju pod njima. Oni su vidljivo krupnjali iz dan u dan.

- Jednoga dana će probiti stakla, ispuzati sa verande, obujmiti celu kuću i sprštiti je, pomislio je stresajući se od jeze.

Kada se ukrcao na brod kao mašinista, mada je bio mašinski inženjer, prvo što je osetio bilo je olakšanje što neće morati zadugo prolaziti pored te jezive verande. Naročito je sablasno izgledala uveče, kada bi, obasjana iznutra, davala jasnu sliku svega bilja koje je tamo bujalo u zmijolikom zagrljaju kaktusa.

Inostrani brod je pružao mogućnost za mnogo veću zaradu, a novac je bio preko potreban da se dogradi njihova mala kuća. Roditelji su mu ozareno pokazivali nacrt buduće kuće naglašavajući koji će njegov deo biti kada se bude oženio svojom verenicom.

Dve godine i četiri meseca razmenjivao je pisma sa verenicom. Ona ga je obaveštavala i o dogradnji kuće, zadivljena rezultatima koje su, njegovim parama, postigli roditelji.

Verenica ga je dočekala kolima na aerodromu. Ćeretala je o zvanicama za svadbu, htela je odmah da vidi venčanicu koju joj je kupio u Bariju.

Pred kućom on zastade kao ukopan. Verenica primeti da je naglo pobledeo i da je izgubio dah. Uplašena da ne padne, ona ga obujmi oko struka prebacujući njegovu klonulu ruku preko svoga ramena.

On je ukočeno zurio u svoju proširenu kuću, u veliku zastakljenu verandu, u kojoj su, priljubljeni uz stakla, puzali mladi zmijoliki bodljikavi kaktusi.

PERPETUM MOBILE

- Ne, ovako se više nije moglo! Hvala bogu da je došao i ovaj dan! izustila je Jana šapatom kao da se obraća ogledalu u koje je zurila ko zna već koliko.

Pa da, kada je prvi put napabirčila sumu novaca za popravku zuba, crkao je bojler. Bez reči je otišla i kupila novi bojler. Ne mogu deca neistuširana u školu, ne mogu ni muž ni ona bez bojlera...

Jana se nije toliko ljutila na muža koji je veći deo plate trošio na kupljeni plac od koga je na silu Boga hteo da napravi voćnjak. Ljutila se na sebe što se brzo saglasila da se za taj plac da čitava ušteđevina koju je ona štedela šijući nekada do kasno u noć svojim koleginicama sa posla bluze, pantalone, tunike. Mogla je bar da se prethodno raspita kod seljaka iz istog sela da li od te livade ikada može postati voćnjak. To što je plac bio udaljen od grada više od dvadeset kilometara nije bilo toliko strašno. Bilo je strašno što je ta zemlja bila posna, čista ilovača. Zalud su kupovane najskuplje kalemljene sadnice, zalud se odnosilo prirodno gnojivo, sadnice su venule kao da ih neko zaliva sonom kiselinom.

- Zaista sam budala! šaputala je u ogledalo zavirujući u svoje modre podočnjake, u bore oko očiju...

Ali, sve je to nije užasavalo kao izgled zuba. Kao puškarnice na starim tvrđavama zlokobno su zjapile praznine između trojke i petice desno gore, između dvojke i četvorke levo gore. Prestala je i da se smeje. Danas je, najzad, sa prikupljenom sumom novaca znala da je više ništa ne može sprečiti da umesto odvratnih šupljina najzad ima lepu porculansku zamenu.

Najnoviju ušteđevinu nije prijavljivala ni mužu ni deci. Već bi oni to iskamčili za nešto. Otićići će odmah, ovoga jutra i staviti te zube za koje joj je uzeta mera ko zna već otkada.

Telefonirala je stomatologu, školskoj drugarici, da je pita može li joj u toku prepodneva sve završiti, jer, kako je rekla, najzad je sakupila novac.

- Toliko sam ti puta već rekla da možeš da dođeš kada hoćeš. Za novac nije bitno. Platićeš samo materijal, onoliko koliko ga ja plaćam...

Jana je već bila pred vratima kada je zazvonio telefon u njenom stanu. Nešto joj mračno zapljusnu grudi. Da li da se vrati i vidi ko je ili da ode tamo gde je posle toliko čekanja pošla, na zubarsku stolicu? Kada je podigla slušalicu odmah je po dubokom drhtavom glasu svoga muža shvatila da se dogodilo nešto vrlo neprijatno.

- Hitno zajmi novac gde god znaš! Udario sam čoveka ne znam ni sam kako. Slupao sam mu zadnji trap, žmigavce... A kola mu, dođavola, nova - BMW... Nagodili smo se da ne ide preko policije, ako mu odmah dam novac za popravku.

[predhodna stranica][sadržaj][sljedeća stranica]