Diwan 11

| Diwan 17 - 18 |

Srdjan Papić

PISATI?

Treba pisati. Svakako treba pisati. Nije važno o čemu: o sebi, o drugima, o svakome ili ni o čemu. Samo pisati. Zanimljivo, dosadno, pomodno, arhaično, bezvoljno, treba pisati pod prinudom, entuzijastički, eudemonistički; treba pisati – da kažu: ovo je dobro. Da kažu: Ovo ništa ne valja! Ništa ti ne valja ovo pisanje!!!

Treba pisati, zbog sujete, zbog radosti, razrešavanja emocionalnih napetosti, pisati za zdravlje. Treba pisati o crnom, o belom, o crno-belom. Lepom, ružnom, trulom, gnjilom. Veselom. O Veselom svakako treba pisati.

Treba pisati u prvom licu, drugom licu, u svim licima čak i u trećem licu srednjeg roda množine treba pisati: '' Ona su...''

Pisati o pčelici i cvetu; pisati o drvetu, o šljivi recimo: o šljivi se mora nešto napisati. Neizostavno pisati o bližim i daljim rođacima, komšijama, sapatniku iz bolničke sobe, ljubavnici sa posla, parničarima u ostavinskoj raspravi; treba pisati o toposima: o ružičastim slonovima, bjelim vilama, crvenim barjacima, crnom đavolu, plavom nebu. Oooo! O plavom nebu tek što se može pisati!

Treba pisati priče, romane, račune za popijeno i pojedeno, eseje, knjige venčanih i umrlih, komedije i tragedije, jelovnike, knjige recepata o prolećnim supama; finansijske izveštaje ili ljubavne pesme. Džaba pišete ako nema ljubavi u tome što pišete.

Treba pisati - za izloge knjižara, prašinu na policama, đačke torbe, za potpalu šporeta. Pisati za sebe, za svoju dušu, pisati i bez duše i bez mozga, pisati o frustracijama, nagonima; svetiti se i pisati, vređati, pljuvati i moliti; pisati snishodljivo, proračunato; odmereno, sa rastojanjem o napisanima. Vešto i maestralno, treba pisati nerazumljivo i da vam posle kažu: Hermetično Vi pišete! Odista hermetično.

Pisati za slavu, za novac, kutiju boljih cigareta, za tapšanje po ramenu i nogu u dupe, pisati i samo pisati.

Treba pisati. Svakako treba pisati. Nije važno o čemu.

PREOBRAŽAVANJE

Već devet godina luta Kiteronom. Podviruje ispod svakog kamena, štapom (krezubim rašljama) protresa i najmanji žbun. Traži ih. Ruke su joj očvrsle od drvene drške, koža na licu ispucala, sljuštena i stanjena od prejakog sunca. Hladni vetrovi prolaze kroz nju, protresaju i kosti. Na ko zna već kojim čizmama, kozije dlake su iskrzane, izlizane; konop između štavljene kože popucao, proviruju podbodene pete i promzrli prsti. Ali, i dalje ona ide. Premeta, čačka ne bi li ih isterala. Ranije se plašila njihovog siktanja, rascepljenog, palacavog jezika sa vrhovima oštrim poput guščijeg pera; i tih zuba, pomalo zakrivljenih, nalik persijskim sabljma, što ostavljaju ubode tanke kao vrh igle a smrtonosne poput groma.

Straha više nema. Ni puta više nema. Spiralni krugovi putanje što opisuje oko Kiterona već se bliže kraju. Kao namotaji konca, uz preslicu, prilepljeni jedan do drugoga, bez da se vidi gde počinje novi red a završava stari; od dna do vrha preslice sve izgleda beskrajno, večno. Ali do vrha ima još sasvim malo, konac se tad spušta na dole, u ponovne krugove, u još jedan beskraj, u narednih devet godina.

Svaku zmiju koju bi našla, ubila bi. No, ni jednom do sada ih nije našla u paru, u koitusu. Možda se sada, negde iza, negde gde je već proverila, spajaju; možda su joj promakle, možda se Bogovi samo igraju, i sva potraga nema smisla.

Ali, šta je pre devet godina valjalo činiti. Slika je još u glavi. Dve zmije na putu, neočekivane, sablasno glatke i mirne. U rukama su bile kantice sa maslinovim uljem. Izbile su u pogled. Šta je trebalo činiti. Ubiti ih. Da, ubiti ih, u uzaludnoj nadi da će se izbeći kazna. I sad ih mora ponovo pronaći. I traži ih, sa ovim rašljama, već su im se izlomili vrhovi, sa ovom tojagom, ogađenom razlupanim zmijskim glavama; traži ih, ali ih nema. Nigde.

Vrh Kiterona je blizu. Sasvim. Već nailazi na gomile snega u prisoju. Nema više ni maslina, kozara, i kržljave travke iščezavaju. Svud okolo samo stenje i fijuci vetra što sleću sa vrha. Spava pod kamenom, u zavetrini, obmotana debelim kožuhom, ali ipak nezaštićena od tupog bola i očima neprimetnih kamikačaka pod njom. No, na sve to se navikala, i na hladnoću takođe, samo da se sve ovo završi. Privikla se i da muškarcima gleda u lice dok su u njoj, steže ih bokovima, udiše mirise znoja i koza, prstima im polako prolazi kroz bradu, kroz raščupanu kosu, da im snažno obgrli očvrsla ramena. I uživa. Zaista uživa; zbog toga im se podavala često, u svakoj pastirskoj kolibi, to je jedina lepota u kazni, taj osećaj.

Zastaje. Seda. Čula je da Teba više ne izgleda isto. Niti da je otac živ. I da se udala, za Feničana, otplovila sa njim, na triremi punoj borovine.

Vetar joj udara u leđa, dlake na kožuhu drhture, povijaju se pod pritiskom vazduha. Ne ide joj se. Ali kreće. Trgne se. Vidi ih. Dve. Približava se. Zaista dve. Posmatra ih. Dugo. Leškare, u zavetrini, uvijene, sparene. Na steni načičkanoj lišajevima. Okamenjene. Hladna jeziva svetlost isijava iz njih. Pritvorni izgled večnosti. Ali ta koža, mrtvački ledena, mirna poput voska, krije prenapregnutost, trenutni trzaj, otrov.

Strese se. Polazi ka njima.

Rašljama im pritegnu glave. Sikte, uvrću, uvijaju se. Udaraju trupom o kamen, odbacuju se. Na dršci štapa oseća njihovu snagu. Razjapljene čeljusti dižu ka nebu, uzaludno izbacuju zube, vidi demonsko u njihovim očima. Sa tojagom iznad njihovih glava stoji mirno. I one se smiruju. Bespomoćnost. Jedna se trže, potom i druga, ponovo nastaje jezivi koloplet. Proguta pljuvačku. Udari ih. Zatim još jednom, pa još jednom, i još, i još. Čuje kako im pucaju zubi; sluz, krv šiklja; jedno isprazno, stakleno oko se kotrlja po kamenu. Divljački ih udara, lice joj je u grču, preznojeno, strahovit pritisak u glavi, ali i dalje zamahuje, bacila je rašlje, rukama steže dršku, trese se, na podlaktici se sve jasnije ocrtavaju žile, izbijaju iz kože, po telu oseća kuljanje; u njoj se sve deformiše, menja, preobličava; bol, strah, grč - kao pre devet godina. Iz kože izviru dlake, znoj poprima miris muškarca. Hvata se za prepone, pada; vrišti, ječi od bola, licem se valja po krvavoj smeši zdrobljenih životinja.

Zamuknu.

Otvara oči. Skorela zmijska krv ga štipa po licu. Ispred njega je izbijeno zmijsko oko. Posmatra ga. Dugo. Potom zažmuri. Polako spušta ruku do prepona. Opipa se. Odahnu. Tad đipi, otrča do najbliže gomile snega, i panično opra lice. Skida kožuh, trpa sneg u njega, potom ga trlja da se otpi. Lapavicu preručuje u pukotinu steni, drobi je rukama, greje, pretvara u vodu. Bojažljivo, nadnosi lice nad lelujavo ogledalo. Oči mu se šire. Rukom prelazi po čekinjavim obrazima, kukastom nosu, hvata sebe oko vrata, prstima steže Adamovu jabučicu. Ponovo je isti, ponovo je muško, dobri Zevs, preobratio ga je, dobri Zevs, pustiće ga na miru da nosi maslinovo ulje, više ga neće dirati, menjati, okajao je svoje.

Podiže se i okreće ka Tebi, jedva vidljivoj u izmaglici, urla grubim, hrapavim baritonom. Ponovo je isti, ponovo je Tiresija, ostaviće ga na miru, dobri, dobri Zevs.

Gore, na Olimpu, ćudljivi Zevs se smeškao.

CELA GLAVA ZA JEDNU ŠAPKU

Otadžbini je zaista stalo do mene. 24 puta joj je stalo do mene. 24 plava otadžbina-te-zove pisamceta progutalo je moje poštansko sanduče. 24 poziva na koje mi odazivanje NIKO! ne može uskratiti (gorivo - mazivo za dolazak u vojnu jedinicu obezbeđeni). 24 karte za maslinasto zeleno nalevoravnajs carstvo. Ređam ih po podu (postrojavam). Pravim prostirku dimenzija 6x4 izraženo u ceduljama; plavi kvadar a u njemu poziv; persijski ćilim sa hiljadu pravnih čvorova na jednom ceduljčetu kvadratnom.

Sedam na ćilim, nebeskoplava boja ćućori pod mojim dupetom. Zamišljam: Polećem, ćilimče-ceduljče me nosi do neslućenih visina; vetar me bije po ušima, oči mi suze, lettiiiiimo!, ali uskoro sledi slobodan pad i proletanje kroz jednu godinicu uz kratak osvrt na atomske s leva i desna, poligone, žice, ulje za puške, puške, sklekove, himnu svako jutro, “Bacaj rakiju ide Vo”, “Dobro jutro gospodine majore!“, mast za parket, sredom sledovanja banini-keksića, gas maska, gušenje, “Vraćaj to na lice, majku ti jebem svilenu !!!“, redarstva, požarstva, stražastva, sužanjstva... Na svemu tome (i ko će ga znati na čemu sve još ne) nevino sedi moje dupence, naivno poput postriženice, bezbrižno poput jagnjeta, nesvesno Nepoznatog pod njom koje, podižući plavičasti poklopac-zaklopac, protura svoje pipke na svetlost dana, oštri kandže o pozivarsku hartiju. Ustajem sa te Pandorine kutije, fontane neželjenih želja, i zatvarajući vrata svoje sobe, zaboravljam je u neopravdanoj nadi da će i ona zaboraviti na mene.

Ali, napušten, ostavljen sam samcit na sred sobe, razgnevljen nezainteresovanošću moga dupeta (tačnije, željan istog), ćilim se preko noći uspravlja, oživljava i ne menjajući boju otelotvoruje se u dva daj-ličnu-kartu stvora. Da, da, da- ćilimče postaje pandurče.

Bluetransformersima među nogama vire pendreci crni; dok ih gledam u meni se budi iskonski regrutski bež’ kroz prozor refleks; lupetaće i devetaće, pomišljam, ti pendreci crni (prvo) po njihovim debel-guzovima dok za mnom budu preletali komšijsko prošće i tarabe. “A posle ?“ pitam se, “gde će se posle stuštit pendreci crni ?“

Joooj! Polećela dva vrana gavrana, na junačka pleće (moja naravno) slećela, provrištao Daničin zelenko, zakukala majka (svakog) Jugovića, ako nije zakukaće.

Ništa, odlučujem, per aspera ad astra, preko vode do slobode, jok brajko, već veni vidi i idi; došli, videh i pođoh. Dakle: “Tu si druže, tu sam drugovi. Polaz!”(im) u maricu. Mirni pendreci, mirni guzovi, a mirna i pleća junačka.

Od plave ‘artije plave i kočije. Tutnule me Godinužderačima pravo u šake, mečki na rupu, u tamnozeleni vilajet.

* * *

“Naš si mali, naš si“, likuje stariji vodnik Jovan Mikula kroz šalterče VP 3278. Ne stigavši ni da se zahvalim na toj šalter-inicijaciji već gledam Mikulu kako upada u epske zanose: ”Majka te rodila, vojska čovekom napravila”, stihoklepa svaka-mu-je-ka-i-Njegoševa Mikula, gusla limenim fiokama (strune su mu vođice zarđale, a terzija ruka odebljala), tražeći moj slučaj (sve je delo tajinoga slučaja), i našavši ga, sluči mi dosije pod nos.

Lepim lice za šalter, sve što vidim to su bujne malje njedara Mikulinih, a on, ugledavši moje, na staklu ispresovano lice, bi na trenutak izbačen iz trohejskog takta, ali se, protresavši brzo glavom, nanovo vraća poeziji, nešto modernijoj doduše: “Do sad pičkica, od sad junačina.“ Zapanjio me. Ubacivši revolucionarni 11. stih, Jovan sigurno korača putem razvoja srpskog pesništva. Okrećem se analizi dela: aliteracije: ima, asonance: i ima i nema, poruke –ima! Itekako (svakako mi hermetična poezija nikad nije bila bliska).

Ali Mikulinim literarnim transformacijama nikad kraja: “Dolijao si mali, do-lii-jaa-o !” trlja ruke našao-sam-omiljenu-igračku-iz-detinjstva Mikula, sad već preobraćen u prozaistu (pametan čovek, pesme ionako svi pišu a niko ne čita).

“Znao sam ja da ćeš ti doći.” zadovoljnim glasom prede stariji vodnik; “Znaaaaao sam ja”; čujem njegov he-knows glas, diže ruke ka nebu, noge mu ne vidim ali ih zamišljam u lotos pozi, očekujem da započne sa materijalizacijom peska iz vazduha, da mu poteče zlato među prstima; da, da, da, Dalaj-Mikula, meaning of the life Mikula, Budha, Plato(o)n senior,... Ali neee: TRES!!! lupa šakom o sto. Gledam ga razočarano. Urla: “24!, 24!, 24!“ – Micolo furioso – “dva’es’četiri poziva ja tebi...” dahće kroz šaltersku rupu, pocrvene sav astal-lomim-oči-mi-krvave Mikula. TRES!TRES!TRES!, ubi Boga u mom slučaju; vonkarajaniše prstićima-ćevapčićima : zveče spajalice sve u šesnaest, pocupkuje vesela heftalica a pikavci samo preskaču jedan drugog po piksli igrajući se janjine i slanine (dirigentsku palicu nema i na tome sam zahvalan sudbini).

Ipak, osvesti se vodnik situacijom i zaustavi performans; strese se, obrisa penu sa usta, zateže uniformu i poče da čita moj slučaj. Naginje se kao orlušina nad žutim koricama, suri Mikula, ostavlja mi samo ćelu da buljim u nju preko šalterske daske. Ponovo se uzdižem na prste i ljubim staklo. Uočavam tektonske poremećaje na čelu, među obrvama mu se obrazuje Mon Blan, zatim se boranje geografskim domino efektom penje uz čelo, i teme podrhtava, dok se na sred ćele obrazuje pravi-pravcati Mont Everest, ispresecan useklinama, sav u udubljenjima i ispupčenjima, u osojima i prisojima neonskog osvetljenja; i odjednom : TUP! Lupi se Mikulica-Himalajica šakom po temenu, povuče je ka čelu, ispravi sve nabore, poravna planinske vence očas posla; posle čudesnog liftinga – sve sve cakli, mogu komotno da se ogledam među Mikulinim retko lepim dlakama.

“C, c, c,“ cokće zgađeno ogledalo-ogledalce-moje , sve mu šajke potonule. Rezignirano odmahuje glavom, “Pa ti nisi ni regrutovan !” mumla; lice mu tako kiselo kao da ga je iz turšije izvadio a ne iz mog slučaja. Sa zbrčkanog čela čitam šta misli mojoj fascikli : “E jado da bi jado, rđo da bi rđo. Šta ti učiniše, moj Mikula! Vezali kravi rogove na glavu a ti je ubio ko jelena; Šta ti učiniše, moj Mikula, prodali rog za sveću, podmetnuli čavče za goluba; Mikula, moj Mikulaaaa! - zaleleka mu pogled - za koga si ti koverte lizao, grlo derao, zbog koga ti sve dlanovi neće crveneti!”

Sirćetli-Mikula podiže glavu ka meni i, izmožden, promrmlja: “ ‘Ajde idi prvo u Novi Sad. U kliniku. Pa onda da mi dođeš. “ “ ‘Al odma’!!!” dreknu i malo živnu moj Mikula. Zatim, hitro ustavši, energičnim pokretima zateže uniformu, da mi pokaže kako je i gore od mene preživeo. Odlučno mi zalupi šalterska vratanca pred nosem i napusti prostoriju ostavivši me samog.

* * *

Osvrnuvši se, Sergio pođe ka novoj plantaži

[predhodna stranica][sadržaj][sljedeća stranica]