| Diwan 17 - 18 |

Osip Mandeljštam
Preveo sa ruskog Svetislav Travica

CRNICA

***

Ta oblast što vodi u tajanstvo,

Ponori žita, bura vedro,

To nije zemljište dvorjansko -

Već okeana jezgro.

Draga mi je tog prostora skica -

Što tako liči na Afriku.

Dajte svetla - prozirnih rupica

Na furniru nećeš naći sliku.

Ana, Roskoš i Gremjačje,

Ponavljam imena monotona,

Belina snegova paperja pačjeg

Kroz prozor vagona.

Lutah poljima sovhoznim -

U usta mi samo vazduh stao,

Sunca, suncokreta groznih

U očima kružila su pravo.

Izađoh noću sred rukavca,

Pod snegom skriven Tombov ceo,

Obične reke, reke Sna

Videh beli, beli pokrov beo.

Radni dan zemlje znane

Zauvek zapamtih ja,

Vorobjevskog rajkoma dane,

Neću zaboraviti nikada.

Gde sam? Šta mi se loše zbiva, snova

Bezima stepa gola lica.

To je maćeha Koljcova.

Šališ se - domovino štiglića.

Samo zanemelog grada

U poledici vidik brodi,

Samo čajnik noćni, kada

Razgovor sa sobom vodi.

U gustini vazduha stepnig

Čuje se vozova dozivanje,

I ukrajinskog govora večnog

Razvučeno zavijanje.

***

Živim u ozbiljnim zgradama.

Vanjka ključar tu bi mogao da šeta.

Uzalud vetar služi fabrikama,

I udaljeni nasip beži na kraj sveta.

Crnouzorana noć u stepskim krajevima

Promrzli kraj sitnostaklastih vatri.

Uvređeni domaćin okružen zidovima,

U ruskim čizmama korača i snatri.

I obilato je patos kriv i neravan –

Toj palubi sanduk mrtvački je.

Kod tuđih ljudi uvek loše spavam

I život moj mi nimalo blizak nije.

***

Možda je to tačka ludila, ko će znati,

A možda tvoje savesti stanje –

Čvor života u kome smo prepoznati

I odrešeni za bitisanje.

Tako skupove kristala nadživotnih

Savestana svetlost - paučić,

Rasipa kroz rebra i ponovo ih

Sakuplja u jedan snopić.

Čistih linija snopići, zahvalni i vešti

Usmereni tihim zrakom, zacelo,

Skupiće se, kad tad će se sresti,

Kao gosti sa visokim čelom.

Ovde, ne na nebu, samo na zemlji,

Kao u ispunjeni muzikom dom –

Samo njih ne uplašiti, ne raniti njih –

Dobro je ako doživimo to...

Za ovo što govorim oprost daj mi...

Tiho ga, tiho pročitaj mi.

CRNICA

Preuvažena, nanovo crna, na pažnju je svode

Sva u malenim grebenima, sva uzdah i bez nadzora,

Sva u raspadanju, sva u formiranju hora –

Vlažne grudvice zemlje moje i slobode.

U dane ranog oranja, do plavetnila sine,

I bespomoćni će se rad na njoj da zasniva,

Hiljadugorje uzorane glasine,

Nezaokruženo u krugu nešto važno biva.

Pa ipak, zemlja zagonetka je u stvari.

I kad joj pred noge padneš ona se ne umoljava:

Trulom flautom nad sluhom stražari,

Jutarnjim klarinetom ona uho zamrzava.

Kako je na raoniku prijatna masna naslaga,

Kako stepa ćuti u aprilskom zaokretu vidnom!

Pa, zdravo, crnice: budi srčana, okata i blaga...

Crnorečito ćutanje u radu neprekidnom.

April 1935.

[predhodna stranica][sadržaj][sljedeća stranica]

©Copyright Diwan 2002. Sva prava zadržana.
Preporučeno 800*600 ili više, Central European Windows ISO encoding.
Sve primjedbe i prijedloge šaljite na javna.bi@bih.net.ba