Diwan 11

| Diwan 17 - 18 |

Ana Gorenko Ahmatova

Preveo Svetislav Travica

ŽALOPOJKA

Lenjingradska se beda

rukama isprati ne da,

suzama se neće smiriti

ni u zemlju zariti.

Čitava vrsta hoda treba

da se zaobiđe ova beda...

Neću ni pogledom, ni znakom,

ni prekorom ni rečju lakom,

ja ću je zemaljskim poklonom,

u polju zelenom

Spomenuti.

***

Đavo ne oda. Uspelo mi je, znači.

I jasni znaci moći su tu.

Uzmi mi srce iz grudi i baci

najgladnijem psu.

Sve to ni na šta ne liči,

ni reči neću izgovoriti vama,

nema sadašnjosti, prošlošću se dičim

i zagrcnuh se od takvog srama.

***

Ništa mi ne ostavljaj za uspomenu.

Znam ja koliko kratko uspomene traju.

***

Ti me izmisli. Takve na svetu nema,

takve na svetu i ne može biti.

Dan i noć muči te sablasna scena –

ni lekar izlečiti – ni pesnik utoliti.

Sreli smo se u nemogućoj godini,

kada svetu su presahli i snaga i snovi,

sve svelo je od jada, sve bi u crnini,

Sveži su bili samo grobovi.

Bez fenjera ko crna smola nevski talas.

Okolo gluva noć ko zid je stajala...

I kad me je pozvao tvoj glas,

šta sam činila – ni sama nisam znala.

A ti mi dođe – ko vođen zvezdom,

stupajući, po toj tragičnoj jeseni,

u taj zanavek napušteni dom,

odakle prohujaše jata stihova spaljenih.

***

Već je i jastuk vreo

sa obe svoje strane,

i druga gasne, evo,

sveća, i krici vrane

postaju sve glasniji.

Noćas u san nisam smela,

kasno je misliti o snu,

kako je neizdrživo bela

pruga na belom prozoru.

***

Tri meseca me bolest skovala za postelju,

a ja smrti u oči mirno gledam,

slučajnim gostom u tom strašnom telu,

samoj sebi, kao kroz san izgledam.

***

Tamo se još muči iz opere Zibelj,

i začarani cvetovi će biti.

A ovde je ušla gospodarica pogibelj,

a i ta pogibelj – takođe si ti.

Ana Gorenko Ahmatova

Preveo Svetislav Travica

PRVA PESMICA

Tajanstvenom nesusretu,

pustoj svečanosti i sreći,

ćutljivi razgovor je tu

na znaju gde će leći,

samo suzama vredi

što mogu dugo teći.

Šipak u podmoskovlju,

avaj, čemu tu, ovu...

sve će to ljubavlju

besmrtnom da nazovu.

Danas ću se vratiti tamo

gde sam ranije bila.

Ne tužim, ne ljutim se, samo

se tama oko mene svila.

Taj mrak je dubok, ko somot čist,

drag je on rodu dođenom,

kao drveću opali list,

ko vetru fijuk usamljeni

nad površinom zaleđenom.

***

Rastavljale nas godine i vode

i evo, već se javi

hladnoća prave slobode

i sedi venac na glavi.

Nema više izdaje i poraza.

I do svanuća nećeš slušati,

kako teče potok dokaza

moje neuporedive ispravnosti.

U dane raskida, kako to uvek biva,

zakucalo nam priviđenje prvih dana,

i probila se srebrna iva

sedom lepotom svojih grana.

Nama tupim, gorkim i nadmenim,

što u strahu pogled nismo dizali

zapevala je ptica glasom blaženim,

o tome kako smo se čuvati znali.

Pijem za dom razoren što je,

za život svoj što srećan nije,

za ovu usamljenost udvoje

i za tebe pijem.

Za laž na izdajničkim usnama,

za stud što iz mrtvih očiju bije,

za to što svet je žestok i grub prema nama,

za to što Bog nas spasao nije.

Ana Gorenko Ahmatova

Preveo Svetislav Travica

DRUGA PESMICA

Ćutljive razgovore neću

uporno voditi.

Nesusretu u čast ja ću

šipak zasaditi.

Kako su stajala i pela

naših susreta čuda,

vratiti se nisam htela

nigde otuda.

Gorka mi radost bila

sreća umesto duga.

S kim ne treba govorila,

beseda duga.

neka i ljubavne strasti guše,

tražeći odgovora,

mili, mi smo samo duše

sred svetlosnog izvora.

***

Kao onu groficu, on me ostavi,

da bi niz stepenice sleteo,

da u osvit vidi plavi,

strašni čas, nad strašnom Nevom.

Stihovima

Vi ste tako po bespuću vodili

kao u mrak zvezda što pada.

I gorčina i laž ste bili,

ali uteha – nikada.

Može li Biče, ko Dante, dela tvoriti,

ili Laura proslaviti vrele ljubavi pute?

Ja sam žene naučila govoriti,

ali, Bože ko će učiniti da ućute.

Ana Gorenko Ahmatova

Preveo Svetislav Travica

***

Dalje je vreme i prostranstva moć

sve sam razabrala kroz belu noć.

I narcis u vazi, na stolu što brodi

i cigarete dim plavičast i zao,

i to ogledalo, gde ko u čistoj vodi,

ti bi se sad odraziti mogao.

I vreme dalje i prostranstva moći,

ali, ni ti mi ne možeš pomoći.

***

I ova će ljudima postati

ko vremena Vespazijana.

A bila je to samo rana

i oblačić što je prati.

Ana Gorenko Ahmatova

Preveo Svetislav Travica

***

Ja svima oprost darujem

i na roždestvo Hrista,

moje izdajnike u čelo celujem,

a neizdajnike u usta.

Ko Vrubelj naš uvaženi,

mesečev zrak je taj profil nacrtao,

i pričao je vetar blaženi,

to što je Ljermontov prećutao.

***

Na svakom drvetu Raspet Gospod,

na svakom točku telo Hristovo.

I molitve prečisto slovo

isceljuje bolesnu plot.

***

Slava je kao labud plovila

kroz dim, zlaćani što je.

A ti ljubavi, uvek si bila

očajanje moje.

***

Lukavi će mesec sve da vidi

skriven u senci dveri,

kako slavu samrtnu nudim

za stvarnost ove večeri.

Niko za mene neće znati.

Truliće knjige po ormanima.

Ahmatovskom se neće zvati

niti ulica, niti rima.

***

Osmehnuo se, zastavši na pragu. Kruta

ne treperi sveća, ne jeca.

Kroz njega vidim prašinu s puta

i kose zrake meseca.

***

Deset leta i godinu tvoja druga

nije slušala poj oluje u noći.

Deset leta i godinu svetinju juga

nisu videle grešne oči.

***

Živeti – onda u slobodi.

Umreti – u kući, sama.

Vučje polje brodi,

žuta slama.

***

Molite se noću, da se ne bi

najednom probudili znameniti.

***

Trajnu i crnu rastanka muku

s tobom da nosim ja ću moći.

Što plačeš? Daj radije mi ruku

i obećaj u san mi opet doći.

Meni sa tobom ko sa brdom brdu...

Novi nam se susret neće dati.

Samo kad bi u ponoć neku tvrdu

hteo zvezdom pozdrav mi poslati.

***

Dvadeset četvrtu dramu Šekspira,

piše vremem rukom hladnom i prekom.

Nama ušesnicima prljavog pira

bolje je Hamleta, Cezara i Lira

čitati nad olovnom rekom.

Bolje je danas plavojku Đulijetu

sa pevanjem i bakljom do groba ispraćati,

bolje je kroz prozor zavirivati Magbetu,

zajedno sa plaćenim ubicom drhtati –

samo ne tu, ne tu, ne tu,

nju više nismo u stanju čitati.

***

Ako si smrt – zašto plaćeš sama,

ako si radost – onda radosti takve nema.

***

A kad su se čuli muzike zvuci

i naokolo buditi zima stala,

bilo je jasno – to je u luci

Gospodarica smrt pristajala.

***

A cene muzike bezumno lice u muci,

na tren se pojavi, pa sakrije se u mraku,

ali ga prepoznah po tajanstvenom zraku,

i crni prsten opet nosim na ruci.

***

Sve nesahranjene - ja sam sahranila.

I sve sam oplakala – a ko će mene oplakati.

Ana Gorenko Ahmatova

Preveo Svetislav Travica

***

Umesto prazničnog čestitanja,

taj vetar suvo i okrutno,

doneće vam samo miris raspadanja,

ukus dima i poj pesama

napisanih mojom rukom.

***

Pogled nam jedno drugo ne prati,

ne sustećemo se više, zašto kriti,

ali baš niko ne bi mogao znati,

šta se s nama može za čas jedan zbiti.

***

Oči ne svodim s horizonta

gde mećave igraju čardaš.

Među nama, drug moj, tri su fronta:

naš. neprijateljski i opet naš.

***

Prvo će nas ljubav taći smrtnim prahom,

laskanje i gordost tišina će skriti.

Očajanje, začinjeno strahom,

skoro je nemoguće prebroditi.

***

Pusti, ja sam ko i svi...

I gora od svih bila:

kupala se u tuđoj rosi,

u tuđem se ovsu krila,

u tuđoj travi prenoćila.

***

Svet još ne vide ovakve sirotice.

Niti za bespravnije biće može znati,

čak mi je i vetar »ti« govorio u lice,

tamo, za onim kapkom, što se klati.

***

Saznah, i to visokom cenom,

da sećaš se i čekaš. To znači

da ćeš možda ti i mesto naći

grobu mome bezimenom.

***

Nekome žuti sanduk nose,

drugi sa Bogom sreću ište,

moje su brige male posve

i tesno mi je zemno utočište.

***

Ko se čega boji

to mu i predstoji.

Ničega se bojati ne treba.

Ova je pesma pevana,

pevana a ne dopevana,

i druga isto tako

na nju liči jednako,

Bože.

***

Suseda bi me – iz sažaljenja – dva kvarta ispraćala,

starice, ko što je red, do vrata će doći.

A taj, čiju sam ruku ja držala

do same jame sa mnom će poći.

I sasvim sam će na svetu biti,

nad rodnom, crnom zemljom u taj čas,

i glasno će pitati, al mu neće odgovoriti,

kao ranije što je, moj glas.

***

Pocrnele iglice venčića

oko vedrog čela.

Ah, nasmejanog ptića

sudbina mi na dar donela.

***

Kao onaj što na zapadna vrata iziđe

iz rodnog grada, i zemlju obići znaše,

pa istočnim vratima zbunjeno priđe

misleći: »Gde je duh što me mudro vođaše?«

Tako i ja...

***

Gasim te zavetne sveće,

svrši se moje volšebno veče –

dželati, samozvanci i preteče

i to što tužilac reče,

odlazi sve – u snu mi samo ti.

Doigravši svoje pred kovčegom,

sen tvoja nad besmrtnim bregom,

tvoj glas iz nedra tame leti...

I po imenu. Kako neprestano

naglas me zoveš opet... Ano?

govoriš mi ko i pre – Ti.

***

Kad po staroj navici

imena svojih drugova izgovaram,

uvek mi na toj čudnoj prozivci

samo tišina odgovara.

***

To sam zvanje zaslužila

za stotinu zločina i zala.

Živima preljubnica bila,

verna tek senci ostala.

Ana Gorenko Ahmatova

Preveo Svetislav Travica

***

Ne ponavljaj rečeno od davnina,

duša ti bogatstvo skriva,

ali, možda je i sama poezija

tek jedan citat predivan.

I momče igra ludaku caru

i noć bespoštednu ruši,

i bučno pobedničku kliču zoru,

i utvare užasne guši.

I blagonaklono car mu zbori:

“U tebi vatra, momče, divna gori,

ja ću ti za to lekarstvo

dati i kćer i carstvo.”

A carska kćer pevača gleda,

ni pesma joj, ni venac ne treba,

u duši žalost, uvreda do bola,

ali hoće Davida, Melhola.

Stisnutih usta, mrtvački bleda

zelenim očima ludilo gleda.

Blistaju haljine, i zvone skladno,

grivne pri svakom kretu hladnom.

Kao tajna, san, kao pramajka Lilit

ne svojom voljom stade govoriti:

Otrov su mi stavili u piće,

mrači se moj duh, odlazi sa lica

moj stid, moje poniženo biće.

Razbojnik. Pastir. Skitnica.

Zašto od dvorskih velmoža niko,

avaj, na njega nije likom?

A sunca zraci... I zvezde u noći.

I to treperenje hladno, pritom.

***

Nemam ja nikakva prava

na taj blistavi dom.

Desilo se tako da sam ceo život

proživela pod znamenitim krovom

Fontanog dvorca. Kao sirotica sam

u njega ušla, siroticom iz njega izlazim.

***

Za miris đurđevka u maju,

sred Moskve moje stoglave,

daću jata zvezdana u sjaju

i svu blistavost slave.

***

Ma na kakve me je stavljao muke, ipak

verna mu nisam bila.

A ljubomoru tvoju ko volšebni napitak,

ne prekidajući sam ispila.

***

U naručju muzike ne nađoh odgovora,

i opet priviđenje leta, opet tišine mora.

***

Odlazi opet u čestare noćne,

tamo slavuji lutalice poje.

Slađe od meda, od jagode sočne,

slađe čak i od ljubomore moje.

***

Ja idem tamo gde potreba je škrta,

gde je tek senka najdraža saputnica,

i vetar vije iz neprohodnog vrta,

a pod nogom – hladna stepenica.

***

Koja ga je samo sila poslala,

najednom, iz svih ogledala.

Ptice smrti u zenitu stoje,

taj što će Lenjingrad izdati, ko je?

Ne vičite, on diše i snuje,

još živ je on i sve čuje:

Kako na baltijskom dnu

sinovi njegovi jauču u snu.

Kako iz grudi im jecaj: “hleba”

i do sedmog se čuje neba...

Al surov je svod taj i škrt

a iz svih prozora gleda smrt.

***

Jedan ide pravim putom,

drugi ide po krugu

i čeka povratak u rodni dom,

čeka raniju drugu.

A ja idem, beda me prati,

ni pravo ni koso, ko slepa.

I nikad i nikud da svratim,

kao vozovi s koloseka.

***

I ono je mogla, i to je mogla,

a sama je, ko breza u polju legla,

a naokolo samo seda magla.

[predhodna stranica][sadržaj][sljedeća stranica]