| Diwan 15 - 16 |

Zoran Bognar

NOVO RASPEĆE

Antologija savremene srpske poezije:

tragom estetskog egzorcizma

1967-2000.

Milutin Petrović

(1941)

POKAJANJE

Jesam li, pružajući ruku za plodom, samotnički,

tu, da znam i znak, i simbole, da odredim značaj

pažnje, izgovarajući, u sebi iz prikrajka, da sam

delovao prekoračujući granicu, nedohvatnu dubinu,

jesam li pristao da imam dno, ono što nisam ja,

naopako, iscrpljujem se, u nestvarnim uzletima,

ne silazim, već zamišljam predeo, ne sudim već

sam zatvorio maštu, bio sam blizan drugog tela,

kroz koje odlazim, uništio si me, iščupaj me iz

ništavila, započni podvajanje.

Branislav Prelević

(1941)

PLANINA

Ispred mene je planina,

ona na koju nikada nisam pomišljao,

zaogrnut tajnom.

Možda sam samo sanjao

da sam je prešao,

u stvarnosti – nikada.

Pitao sam drvoseče šta da radim.

Ništa, odgovoriše mi.

U njoj su zli dusi,

i niko iz nje ne može da se vrati.

Govorio sam im da moj put preko nje vodi.

Rekoše mi da ga zaboravim.

Ali ja ne mogu da se mirim.

Otvaram vrata – i planina se ruši

a za njom nestaju obrisi praga i puta.

Šta si uradio čoveče, upitaše me.

Nisam mogao da odolim

i tada shvatih da moram na drugu stranu.

Ali i tamo se isprečila ista planina,

ona na koju nikada nisam pomišljao,

zaogrnuta tajnom.

Odlučio sam da nikoga ništa ne pitam

i krenuo planinskom stazom.

Neko je, negde, u tom trenutku,

otvorio vrata…

Više se ničega ne sećam.

Simon Simonović

(1946)

SVECI

Kad su pre podelili sve što se imalo,

Čak unapred i ono što nije?

Nisu se čestito ni raspojasali

Ni cokule izuli, ni mrtve sahranili,

A kamoli oplakali, nego su opustošili

Ono što je bilo i što je moglo biti.

Šta sve nisu prigrabili i sramotu

Zaradili? I reke, i brda, i kuće,

I munje, i gromove, i decu, i odrasle,

I suze, i mesec, i oblake, i obraze,

I lažljive svedoke, i grdno bezakonje.

Jedan gori od drugoga, uzasve s dušom

Rastavljeni, ako su opelješili

I poslednju paru, pomolimo se danas:

Što je bilo njihovo, da ne bude više.

Miroslav Maksimović

(1946)

LIST

Sva je njegova moć – da bude tih,

da nikada ne jaukne glasno.

I poreklo se tišine jasno

kroz list vidi: misao. Stišao stih.

Bleda krv u tanušnim žilama

doji ga snagom zemlje: silama

vetrovitog sveta odoleva.

Smešnu slavu visina preboleva

zelenilom. Ostaće nebranjen

pred krajnjim smislom; list je, usamljen,

suh. Misao. Obešen utvarno.

Tiho zna zbog opšte grane rasti,

biti nežno jak. To što će pasti

dokaz je da je živeo stvarno.

Stevan Tontić

(1946)

GRANICA

Ne mičući s kućnog praga,

ne odmičući se ni za lakat od ženina skuta,

probudih se u novoj državi,

kaže mi znanac.

Granica je povučena

posred srca.

Razum je počeo da shvata i pravda,

ludo srce lupa i poriče.

Ja se teturam:

ni uspravljen, nov korak da bacim,

ni oboren, u zemlju da legnem.

Jovan Zivlak

(1947)

OBRETENJE

logori nisu postojali.

nije postojao ni dželat. ni mučitelj.

naše rane su lažne.

jauci nestvarni. nebo niko nije prizivao

niko otišao na put bez povratka.

sestre

majke

lažna su srodstva.

naša je patnja privid. opomena izlišnost.

po stratištima su likovi iz priča

pitanja su prastare gatke

svuda su samo senke promena

koje se nisu dogodile

i događaja koji neće otpočeti.

ubice nema. ni islednika

ni razmene između života i smrti

ni anđela ni njegovog tamnog brata

ni oca ni sina

ni sestrinskog pokrova pod zidinama

ni molitvi pod hrastom i plača na vodi

ni ropca na kamenu.

ni tame u blatu.

nema ni talaca ni svedoka

ni deteta razapetog u košmarnoj pustoši

ne teče voda ni sunce ne sija

ne postoje reči koje će nas razrešiti smrti

ni obraćenik koji pamti obretenje

ni izgnanik koji huli na izgnanstvo.

o anđeli ćutnje

o baštiniče mera

ako ništa nije postojalo ako se ništa nije dogodilo

zašto tvoje srce dubi sečivo ničega

zašto se osvrćeš za senkama u ovoj crnoj večnosti

i kome ćeš zahvaliti što si još uvek živ.

Slobodan Zubanović

(1947)

ČAS ARHEOLOGIJE

Kopajući temelj za raskošnu vilu,

radnici naiđoše na prizor u zidu

okamenjen – ljubavni par – zauvek

zatečen u svem otkrivenom stidu.

Odložiše alat; predradnik najbliži

u hitnji otrese šaku zemlje s njih,

iskusan ko’ učenjak ili pesnik tradicije

pred kojim se isprečio moderan stih.

Nakon malo tišine započeše komentari.

Uzdržani prvo, zatim sa smehom u slozi,

nadvikivali su se o izgledu ljubavnika,

njihovoj nagoti, strasti i lepoj pozi.

Samo se jedan od njih naglo diže

i ode u hlad; misleći da je namah

ugledao, u činu svima dotad skritom,

lice odavno pretvoreno u prah.

Raša Livada

(1948)

KAPETANIJA

Plovidbe više ne liče na naše sudbine

Brodovi prevoze samo svoje dimove Samo

- oružje -duvan

-paladijum A kapetani su postali

savršeni šrafovi brodskih motora

I to bi bilo sve o širokom zdanju

kapetanije Vrana

odsečenih nogu jakog srca

što je ovaj grad upisala u karte sveta

I to bi bilo sve da nema

njene teške senke u koju se skrivam

Postoje ljudi koji žive tamo

gde drugi crkavaju od trulih

tračeva o smrti španskog i kineskog

cara Samo veliki umiru

pljačkaju rûku ili smisla

i udubljujem se u nešto presudnije

za moj život

U mesečinu

što curi s krila na krilo noćnih ptica

kao pivo niz stepenice

U moje

sinuse - pluća - slezinu

I tamo

širi žute lepeze prastare svetlosti

Ali zaboravljena je reč koja može

opisati taj zagrljaj bez rûku

Poljubac bez usana

A Livada kaže

Ako si od dana: Idi u dan;

ako si od noći: Idi u noć.

Duško Novaković

(1948)

ZBOG ONIH U REDU

Neki koji stiču zvanje Laureatus honores

Stiču ga tako što umilno pevaju

Malim narodima na uvo kako sa planine

Njihove veličanstvene, perivoji-zdele

Sa svakojakim zemaljskim darovima

A hod žena bibav, začigreno-magičan

Kao prozračno talasanje zdenca…

Nisu kao mi – crne marame žalosti, ne

Kreću se među nekrologe – duše drača

I pelina i ne pitaju se žalostivo

Otkud ta varljiva potreba čeznuti nujan i slep

Za samim dalekim Plejadama. I ne dvoume se

Oko koske za supu: uzeti je ili ne

Kao slavu, zbog onih tamo u redu

Gde svako: dete, žena, starac, trampe za nju

Delić svoga srca, jedinu preostalu čast.

Radivoj Šajtinac

(1949)

NOLI ME TANGERE

da je to granje bolnije u ovoj “slici sećanja”

da razdire oblačni ptičji naum i da su

dohvatljivi nebeski otpaci

u času kad mi se pričinjavaš

zasigurno bi bravom kružio oko ključa

prislonio se uz zid, u naručje prihvatio

teška vrata

i usudio se da poletim

ali

spolja nisam

spolja Bog korača iznad svakog lukavstva

sve Mu polazi za Mukom i iskušenja

su olujna i iznenadna

ko da mi podari, još jednom, te krhke stvari

(udove, oči, uši, usne i ovu krošnju kapilara)

grmlje, trnje i kapi

iz kojih, ponekad, samo uboga reč

oplahne neosvetljenu iznutricu

Radmila Lazić

(1949)

KONAČNE SLIKE

Više nema iznenađenja.

Živimo od viđenih slika,

Od nataloženog sećanja,

Od bivše prisnosti.

Smrt stanuje u susedstvu

I može svaki čas banuti.

Sažvakali smo sve priče

O nebeskom carstvu

I sad je mir u nama

Prostrt poput tepiha

Po kome gazimo

Ne primećujući uzbuđenje šara.

Već danima pada sneg.

Čas veje, čas sipi

Kao šećer iz probušene kese.

Ili pahulje lete kao konfete.

Svetlucka ispod uličnih svetiljki

Kao riblje krljušti,

Kao srebrne šljokice

Sa novogodišnje haljine lepotice.

S ove strane prozora

Sve spava: odeća po foteljama,

Ostaci večere na stolu,

Oglodane reči popadale okolo.

Samo Mnemozina štrika li štrika.

Kada prebaciš ruku preko mene u snu

Još neko vreme neću zaspati,

Preslišavaću se ko sam:

Da li ona koja leži ovde

Daleka poput pučine,

Ili ona koja poljem luta

Sa naramkom cveća u naručju,

Ili ona koja tebi

Trči u susret sve brže i brže-

Da znam ujutru koja od nas nedostaje.

Novica Tadić

(1949)

MUMIJA

Pogledaj: rađam te kao što i ti mene

rađaš. Životinje se kamene i silaze

pod zemlju. Ptice su pernate rukavice,

krilata so, znaci. Sneg pada u brdima.

Kopno je balkon otvoren prema moru.

Ti se tu pojavljuješ i šištiš, propasti.

Tvoj je poljubac sedmi pečat, zakon nad

zakonima. Ništa pored ničega, prah smo

iznad pustinje. Na prvom će nas uglu

kao suvenire prodati. Mumija će se pridići

da nas blagoslovi. Poslednji će imati

bele, prevrnute oči. Jeknuće i posiveti

naglo. Na plotovima vise skotovi, s neba

kaplju otrovi. Mučitelji već hrle, žene

Staklooke.

Vladimir Kopicl

(1949)

SEX ANGELS

Pol je sam sjaj i svetlost i otisak dubine

sveže jutro u sumrak i bleda noć bez straha

gde se rastapa pomama i budi divlja blagost

razlivena u sećanju u lavi podataka.

Bog se igra sa nama, podvlači podvučeno

obasipa me vatrom koju vodi za ruku

jer ne zna da li ga volim, da li zbilja postoji

jer je slab, narkotiziran i poljuljan u duhu.

Da li me dobro osećaš, da li upijaš dušu

topli napon i nalet što svija putanju daha:

nebo je tako teško, srce tupo podrhtava

oplemenjeno ponorom koji se grči i sklapa.

Tvoje telo se stapa sa obrisima zemlje

gde su skriveni ključevi svih nepoznatih vrata

pod vlažnim znakom meseca, još netaknuti suncem:

mleko drhti u mraku, obuhvata ga vatra.

Gde su ravnice imena, kuda se izmiče konačnost

da li se može izigrati senka noći u skladu

dodira koji se slivaju u talase i odjeke

u puno bilo vremena, u epidermalnu tamu.

Izreci bezdan i sunovrat, ne upotrebljavaj poznato:

deca strasti svršavaju preko božanskih reči.

Sve je lako i beskrajno, čisti ritam i trajanje

vreli eros, opijanje, anđeli gipki i lepi.

Vojislav Despotov

(1950 2000)

SAHARA

Ima vode u Sahari, slagali su

I još uvek lažu

Cela je Sahara jedno divno, plavo more

Sa školjkama, algama i nestašnim delfinima

Obojili su žuto satelitske snimke

Činovnici su mesecima nalivperom

Udarali tačkice

Da bi krasna pučina ličila na dosadni, sitni

Pesak

Stalno to rade

Tamo, na obalama, žene se mažu s milion ulja

Nema vetra, ni topova iz daljine

Samo je četvoro pesnika

Imalo tačnu viziju

Otišli su da se kupaju

I odande objave istinu

Još se nisu vratili

Vratiće se

Sva su mora pod dirigentskom palicom

Pesnika

Nema peska nigde

To je laž iz sitne strasti

Zrnce zla

Ima pesnika – nema peska

Piramide su budalaštine

To plove reči

Brodovi sintakse, gliseri Aleksandrije

Dobra je Sahara

Kao baka sa sela

Bratislav Milanović

(1950)

STVARANJE SVETA

Doveli su me na nepoznato mesto

dobri bogovi – mirni ljudi:

sprali sa tela svaki talog:

izbrisali opasno sećanje.

Poklonili su mi kuću: roditelje

pokazali: kamen gde ću stati

s rukom na grudima.

Samo o duši nisu govorili:

o tajnim sobama u kojima zaključan

raste razum.

Tutnuli su ti jabuku u ruke

dragano: na moja te vrata gurnuli:

šapnuli mi zmijski: reci da si srećan:

ne žali se ludo: ne igraj se.

Zoran M. Mandić

(1950)

RADOVI NA PUTU

Zaobilaze se činjenice

jetki dokazuju svoje zdravlje

tekstualnim valjcima valjaju svet

po površini

Niko ne silazi dole

da se vidi izbliza

mesto sa kojeg se ne beži

tačka iz koje počinju piramide

i pesak u kojem najdarovitiji

zapisuju sudbine

Ivana Milankova

(1952)

KAKO SE ZAVRŠAVAJU ANĐELI

Anđeli, Anđeli

moji beli pokrovi.

Prošli su vaši vekovi.

Sada ste polni u vodama,

na dnu kao ribe.

A i sve to sa Bogom

samo je zabluda, torzo.

Moj ulazak u vetrove

biće sasvim neočekivan.

Zbuniću prah i paukove

otežale od Egipta.

Obredi me neće ostvariti.

Preteška sam za sve to

zaista sam videla

kako se završavaju Anđeli.

Bila sam u povorkama

u senkama,

u unutrašnjosti njihovog vazduha.

Živela

na Grenlandu, u ogledalima.

Preživela

ekscentričnost perunike,

težinu ruže.

Kažem, sve to sa Bogom

samo je torzo.

Već susedni Svemir

sazdan je od stakla.

Milovan Marčetić

(1953)

DOČEK PROGNANIH

Otkud ste došli, vi ljudi obrva debelih,

sa vencima luka belog

i crnog preko grudi i pasa,

zašto ste došli kad i naš deo pakla

pretrpan je

i na ulaznicu predugo se čeka?

I ovde rečni galeb lešinom se hrani

i u zdanjima pacov vlada,

a pesmu onu što nas je

u nebo podizala

zaboravili su svi,

niko je više ne peva.

Da li to znaste:

kao u zavičaju vašem,

i ovde olovo s neba pada,

proleću da dođe ne da,

ni kukureku da izraste.

Evo, podelićemo naš hleb s vama,

pored hladne peći ćemo sesti,

reč koju prozboriti,

pa ćutati dugo, bez daha skoro,

gledajući s vama kroz prozor

sunce kako bledi, mrak kako pada.

Nebojša Vasović

(1953)

SUMATRA

Jednoga dana probudiću se i neću

više znati taj jezik, jezik

na kome sam se sunčao na Jadranu

i gorko psovao na Balkanu.

Jednoga dana probudiću se i neću

znati kuda da krenem, to su

samo trešnje procvale u mom stanu

jer umem i te kako da venem.

Zadržaću u sećanju samo obične

reči što mogu da se nose preko

vode: zadržaću ular i volove,

i plavu brazdu, kukuruz od soli,

što klija iz pene, svevoleći.

Preći ću čamcem preko vašeg mora,

ja koji sam zamešen od praha,

i pričest primiću samo da stignem

do one obale, gde ništa nije

moje: ni vino, ni Sumatra.

Milan Đorđević

(1954)

MULJ I SEĆANJE

Znam vaša detinjstva na obali reke,

priče o muljanju jesenjih grozdova,

detinje noćne strahove, sad već daleke

kao vreme survavanja snežnih plazova.

Sve znam i od vas uzimam što mi treba.

Boje neba, imena i mirise bilja, zverinja,

godišnja doba, ukuse kupina, mleka i hleba.

Ali jeo sam i ja crveno grumenje dudinja.

A vaša detinjstva nisu jedina prava.

Kožu mi je izgrebala bagremova kora,

šakama sam gnječio blato kad se trava

njihala nalik algama u plićaku mora.

Trčao sam kroz visoku travu, pa vikao

i ćutao sa uživanjem, kao kod okrutnika,

dečaka što vranu hvata da joj oči kopa.

Moje sećanje je hladna polaroid – slika.

Sećam se – vidam tu nevidljivu ranu.

Sva su detinjstva mesta zatravljenosti,

potkrovlja, podrumi, tamni čak i po danu,

mesta otkrivanja zverski nevine čulnosti.

Ta je nevinost još topli mulj, prošlost.

Mulj treba razgrtati, tačno se sećati,

tražiti kao pod zemljom mamutovu kost,

da bi našao mrak koji će te hraniti.

Dušan Radivojević

(1954)

STANEŠ U BELO POLJE

Staneš u belo polje, prekriveno snegom

i sasvim ravno, zaustaviš pogled na horizontu,

odvojiš tankom linijom: crno od belog,

lepo od ružnog,

mrtvo od živog, sjajno od mutnog, teško od lakog

i naizmenično podižući i spuštajući pogled

učestvuješ u obostranoj, nepromenljivoj

i neiscrpnoj belini.

Miloš Komadina

(1955)

TAJNA MESTA

U gradu postoje tajna mesta

za koja niko ne zna;

Posna. Prašnjava. Svetla.

Na jednom potkrovlju ima

nekoliko flaša i slika

koje pokriva prašina.

Jedini znaš za to.

Dolaziš ponekad da gledaš

lepe i prašnjave stvari;

i ništa rukom ne diraš.

Svetlost te zaogrće.

Bivaš čudesno smiren.

Kao monah si. Ćutiš.

Ćutiš…

Ili se moliš?

Gordana Ćirjanić

(1957)

NA TUĐEM JEZIKU

Na tuđem jeziku

hleb jedem. Tortilju.

Krivica i odgovornost

ili u najgorem slučaju moja zahvalnost

isključivo pada na izduženog zanesenjaka

kome je sunce, u prevodu, ispilo mozak.

I luta.

Na onog što ga je izmislio sakati vojnik,

o, kako me je namamio u svoj jezik

na kome ga danas samo zvanično pamte,

mnogo, ali bez trunke zanesenjaštva.

Na tuđem jeziku

ljubav vodim. Kako volim.

Te quero. Te amo. Te adoro.

Tek u stihu, biološki previše sporo,

učim da krupne reči

kao što su duša, nebo, ptice,

izgovorim bez zajedljivog progona svesti.

Jeste, duša može da vuče krila

i dozvoljeno je da sluti o padu ptice,

da zove prežaljenom domovinom nebo

i dozvoljeno je šaputati o duši

nad izgrebanim telom.

Za neizgovoreno, ruku na srce,

ni jezik ni moja svest nisu krivi.

Otkrivali smo se u pogrešno vreme,

u podneblju gde je sve, ama baš sve

bilo podatno da se izvrgne ruglu,

gde je nevinost bila najveći greh.

Na tuđem jeziku čedu

život podarih.

Guraj, vuci, poradi, qué guapa!

Mističnu terminologiju najnežnijeg iskustva

na svom i ne znam. Mada,

kao bolnički greh prve reči koje joj uputih

behu naša tajna:

“Moraš da trpiš.”

Na tuđem jeziku

smrt upoznajem.

Primicala se, šaputala,

kroz ljubljena usta

buncala sa svog praha, na tuđem jeziku.

Mašinama su je oterali,

na tuđem jeziku paniku

svojih ograničenja lajali

verni psi

moje najgorče suze lizali.

Na tuđem jeziku sam milovala

telo u borbi, izvan leksike dušu.

Na tuđem jeziku bodrila, ćutala

i Bogu oprostila.

Na tuđem jeziku zle vesti

o domu primam:

o uznošenju mržnje do neba,

o upljuvanom suncu,

o gradovima pretvorenim u brda šuta,

o sunarodnicima mojim kako panično beže

jedni od drugih, padaju

u sumpornom pejzažu bezumnog rata.

Na tuđem jeziku

i neprestano me teše.

Na tuđem jeziku čitam,

možda i sanjam,

na tuđem jeziku

još uvek budna istrajavam

i gradim iznova bespredmetni svet.

Samo još ne umem na tuđem jeziku

da se sećam.

Jer otkad počeh da živim

na tuđem jeziku

vreme je izgubilo dubinu.

Ni koračaji ni dani na tuđem jeziku

ne ostavljaju traga.

Koliko pari iznošenih cipela

bez pozdrava,

bez saučesničkog osmejka, i drhtaja

i đubre bacih.

Na tuđem jeziku sve je sada

i ove godine

na tuđem jeziku,

na kome hleb jedem,

kao da nikad nisu ni bile.

Izabrala sam dugačke plaže

i stari, gospodski grad.

Bat čarobnih sutona i bajnih svitanja.

Tuđi je jezik postao svedok

i saučesnik svakodnevnog

i neosetnog umiranja.

Jelena Lengold

(1959)

PARANOJA NA POSLEDNJEM SPRATU

Tamo duva, gospode, opaki vetar.

Ne bih verovala da nisam čula

kako ulazi u ključaonicu i otvara vrata,

podrugljivi liftovi zvekeću oko zida

namerno se zaustavljaju

i onda koraci, gospode, odlučni i određeni,

a fijoke i ormani, baš kao u TV-reklami,

sami se otvaraju i bacaju nam u krilo

porodične albume, setne prve pelene

što još mirišu na porod i mleko;

zalud gasimo svetlo –

mesec, koji nam nekad beše saučesnik,

osvetlio je upravo tanjir krcat kolačma

kakve nikada nisam znala da pravim.

Neko je bio tu, u kuhinji, i plakao,

to ne možeš poreći, jer upravo taj plač

uspavao nas je potom

na vrhu solitera, tamo, pod zvezdama.

Nemanja Mitrović

(1960)

RUŠE SE PRESTONICE

Ruše se prestonice sa temeljima u lavinama i ja

ludim, sanjam usijanim očima. Svet je prazan presto, u

krilu mu smrt. Daleko od mene, neko velik, s telom

od stada i neizmernih jata u pokretu, stenje i pliva u

samrtnom hropcu, prema dnu zaliva. Da se odmori i

umre na noćnom žalu. Jedno daleko božanstvo, rod

čežnji, umorno od daljine koja ih deli, vaskrsava mu

krila, da leš vrate u postojbinu.

TATJANA ČUPIĆ

(1960)

BARSELONA

Svi ukrasi ovog sveta

načiniće od tebe plamen

i bićeš vatra

koja gori do dubina bića

neizbežni plač za sobom

Tvoje svetlosti

biće lunarne senke

pretočene između tragova

u meri življenja

Kao put u srećno more

zavolećeš dugo bdenje

i večnu igru vatre i krvi

Bićeš i onda

kada te nema

kao zamena za oblik

i oznaka za cilj

Ti - trag moje odluke

i hram svetih porodica

učinićeš

da ove reči zadrhte tobom

kao saznanje o tajni početka

kao darivanje sa gore Tibidabo

koje je oslonac mom raspeću.

Radivoj Stanivuk

(1960)

U METROU, U NEDELJU

U metrou, u nedelju,

kad poput vetra čuješ samo zvuk voza,

poluprazan vagon u prazno jutro sred kojeg

prazne reči u novinama čitaju seni.

Putuješ li to s ljudima ili sa senkama podzemnog sveta?

Svi ćute, sa sudbom svojom pomireni,

kao tuneli usred svoga mraka,

a onaj ko priča,

priča u prazno nedeljno jutro,

u šuštavu tišinu pre Postanja,

u tamu kojom je Sin čovekov okružen.

Gomila odbačenih karata komeša se po stanicama,

kraj zaspalih, pijanih, drogiranih, odbačenih ljudi,

na uglu podzemnog prolaza miriše cveće, koje,

izuzev prodavca ubogog, niko više ne gleda,

s mrakom se stopio naš mrak, te ne vidimo od sebe

dalje,

ali vidimo pomahnitale, razularene, nesretne,

pravu ljudsku krv po stanicama podzemlja,

no prolazimo mimo, svesno ne primećujući,

mi smo mrtvi ljudi, žive seni,

patnja i umor i znoj i bol naša su hrana,

kad izađemo na svetlost dneva, kao da ništa nije bilo,

drugi smo, živi ljudi, mrtve seni.

U metrou, u nedelju,

sablasna tišina ustajalog vazduha,

po prvi put, posle trideset godina,

na ulazu u vagon štediš nedopušenu cigaretu,

štediš vreme i privikavaš se na skučenost,

na bezobzirnost i na varvare, na neosetljivost

i na otupelost,

bićeš i ti jednom dobar građanin, bien integre,

što znači skot, Molohov sin,

usahli potomak hrasta u metropoli Inkvizicije!

U metrou, u nedelju,

u prazno jutro kad deca vrište

i vetar otvara automatska vrata vagona,

izlaz je – vreme, vreme je izlaz,

ali gde da izađeš kad nikakvog izlaza nema,

samo široka, enkibilalovska stepeništa, koja nikud

ne vode,

samo železne rešetke, što zatvaraju se pred tobom.

Neka violina će te u podzemlju pratiti,

kao zvuk gubavca, kao vapaj odbačenog, kao ruka

prosjaka,

zaškropotaće zidovi s kojih se cere dnevne zvezde,

mali idoli, zarad Boga, odbačeni u nedelju,

u nedelju, kad vrvi jedino tuga,

jedino odbegla sestra tvog dlana, što poput igračke je

u džepu mrviš i stiskaš, do krvi.

Dragan Jovanović Danilov

(1960)

MI SMO GOLI I ČISTI

Izabela mi je u šačicama donela pelud sveta,

iza sutona: okean svile u heruvimskom dahu,

u plavo pre Sapfo plivala su bela kubeta

dojki nad glavom deteta, u sonetu zanjihana bejahu.

Dremljivi orlovi leteli su nečujno sa nama,

davne moje osame razlivale su se u ništa,

šapat je napuštao školjke u dubokim uvalama,

a april jorgovanom beleo prigradska dvorišta.

O, kćeri moja, tek rođena, ti si knjiga

s kojom zimujem milovan prhutom lasti,

u krznu zveri neko skupocen nas ima,

neka nas noćno more plavi lakoćom cvetnog fluida,

kao penušav val kraj hridi neka su goli i čisti

u praskozorju – sveci i bogovi, jedni sa drugima.

Vojislav Karanović

(1961)

RITAM

Naiđe talas. Zapljusnu me zvuci,

Glasovi dece sa ulice, miris jela

Što se kuva, sagoreli benzin. Svest

Potpuno obujmi sitnozrna belina

Oblaka. Čak i rublje okačeno da se suši

Na terasi preko puta, poprimi tad

Obeležje jednog radosnog viška, obilja

Koje se ne da lako iscrpsti. I nema žeđi,

Čini se, koja bi to mogla ispiti.

Sveta ima za sve! I previše! Ali talas

Stane da se povlači, dodir vetra po licu

Počne da smeta, biva kao milovanje

Protiv volje. Dok ne zaboli kao šamar.

I ukus hrane koju jedem

Više mi ništa ne znači. I umor,

Koji se malopre činio znakom milosti,

Sada postaje sličan roniocu koji

Ne želi da izroni. Čudna praznina.

Pustoš, sve do ivice gde su pokreti ukočeni.

Ali tada naiđe drugi talas, i noć se

Učini bliskom i živom. Oslušni:

Čuje se pucketav krvotok groma.

Pogledaj gore: videćeš da je munja

Pramen kose onoga koji sve to razume,

I zna zašto trese glavom u gnevu.

Kome i ti nešto značiš.

Opusti se, iako te taj ritam ostavlja bez daha.

Jer sveta će uvek biti više, njegovo

Obilje daleko će nas nadilaziti.

A mi ćemo uvek misliti da smo nešto

Propustili, zaboravili ili prevideli.

Imati bolno osećanje da nismo ispunjeni

Dovoljno, da smo prazni.

Marija Knežević

(1963)

NE DOZVOLI DA TE ONEJAČI

Ne dozvoli da te onejači

jedan za drugim

jektičav dan,

kao što je ovaj

pobeđen mislima o tebi.

Sunce će se pojaviti potom:

ne stidi se stare računice.

Voli ovaj dan.

Moli se danu, miran budi.

Ostani sa njim sam,

i ne dopusti da te posvećenog

zbune pitanjem o Nebu.

Jer onaj ko pita – sve je rekao;

a koji odgovori – rekao je suviše.

Saša Jelenković

(1964)

SMRT JE ČISTA RADOST

Kao globus, kao kost u grlu vasione,

kao nezvan gost: prašnjavih cipela,

u kartonskom koferu krijući zapise

na kesi od brašna, okrećem se,

premeštam iz sobe u kuhinju,

gde na gomili rasparene obuće spava

princeza paradoksa, dok se u sebe urušava

trulo jaje, na postavljenom stolu

za kojim sedi nasmejani anđeo,

kose vezane na potiljku, i kaže:

smrt je čista radost kad udari kašičicom

o ljusku jajeta i kaže: ja sam samo prolaznik

kojeg treba nahraniti, zar nije divan dan:

da se iskuje prsten, da se dovrši krug.

Zoran Bognar

(1965)

PROTOKLEPSIDRA II

Kažem: vreme je jedini prostor za koji

se vredi boriti; gordi Big-Ben u grudima

hodočasnika. I kažem: vreme je u

nama prostor, rastuće ništavilo, ničija

zemlja, odgovor na pitanje bez reči…

Senka zna, vreme poravnava granice,

otključava mrakove; u utrobi Vrhovnog

Časovnika čuva nestale gradove:

Vavilon, Tir, Kartaginu… Eto, u ovom

trenutku Venecija se preobražava

u akvarijum. Njene drevne temelje

proždiru svevremene morune i Trg

Svetog Marka, izgrižen solju gordih

sekundi, postaje milenijumski paradoks.

Samo će još vreme, ubitačno, živeti na

tom praznom trgu: minuti će postati

faraoni tog kruga zveri koji poprima

karakter večnosti kao da više ništa

ne mora da se dogodi u tom svetu

jednosmernog proticanja. Kako to da

se život sveo na otmeno podnošenje

torture časova? Nije li čas što otkriva

da nebo menja boju samo glasnik noći

koja prethodi požaru nevidljivog

zbivanja? Zar podnositi jaram ove

barijere života podignute pred

barijerom divovskih kazaljki znači

samo još bolje razumeti kakva je

priprema za ropstvo ovog svevremenog

utamničenja? Pritešnjeni sporošću

njegovog proticanja, poput glave zveri

u klopci, dani su postali estetski

klonirani… kao da ništa nije moglo

da umakne toj indigo metamorfozi.

Svaku novu misao uništili su ti

samodovoljni gorštaci: buknulo je

neukrotivo poniženje Hominisa

priklještenog sopstvenom sudbinom.

Senka zna, vreme poravnava granice,

otključava mrakove; u utrobi Vrhovnog

Časovnika čuva nestale gradove.

Ana Ristović

(1972)

POSLE DVEHILJADITE

(astronautski bluz)

Posle dvehiljadite

astronauti dremaju na mesečini.

U novom životu, Nil Armstrong je

drvoseča čvrste ruke

čiji zamah seče stabla

kao nekad Mlečni put.

Kažu da negde u visini

postoji planeta

o koju se razbijaju svi svemirski brodovi

kao tanjiri u grčkoj kafani:

posle dvehiljadite

to antički bogovi obeležavaju

davno propalu ljubav.

Posle dvehiljadite

i teologija je deo astronautske igre:

svi čuvaju po malu kutiju u džepu,

uspomenu sa nebeskog putovanja.

U svakoj je delić neba

u najčujnijoj, komadić okrznutog Boga:

jedini novčić na dnu kase

osuđen na ulog.

Ko je okrznuo Boga

u vakuumskom letu, njegovo je

da daje izjave o strukturi neba

o životu u svemiru, ako ga ima.

Posle dvehiljadite

svemir je oporezovan,

astronomi još samo knjiže crne rupe –

levke amnezije, mogućnosti bekstva;

mesečinu možeš zadržati

koliko hoćeš: ona je samo ono

što se preliva preko ruba…

Dvehiljadite.

Na svakoj planeti

drema po jedna Lajka

koja čezne za buvama.

O PESNIŠTVU NA KRAJU XX VEKA

TRAGOM ESTETSKOG EGZORCIZMA

Verovatno će za mnoge čitaoce ove antologije, već pri prvom susretu, biti intrigantan, bar do sada neuobičajen, dodatak podnaslovu (i same knjige i pogovoru) “tragom estetskog egzorcizma”… Mnogi će se zapitati: šta on zapravo znači i čime je iniciran?

Iščitavajući najznačajnije antologije srpske poezije objavljene u XX veku (a objavljeno ih je oko sedamdeset) poput “Antologije novije srpske lirike” Bogdana Popovića (Matica hrvatska, Zagreb, 1911), “Antologije najnovije lirike” Sime Pandurovića (Misao, Beograd, 1927), “Nove antologije srpske lirike” Svetislava Stefanovića (SKZ, Beograd, 1943), “Antologije srpske poezije” Zorana Mišića (Nolit, Beograd, 1956), “Srpskih pesnika između dva rata” Borislava Mihajlovića Mihiza (Nolit, Beograd, 1956), “Srpske moderne” Zorana Gavrilovića (Svjetlost, Sarajevo, 1960), “Srpske i hrvatske poezije XX veka” Predraga Palavestre (Savremena škola, Beograd, 1964), “Antologije srpskog pesništva XIII-XX veka” Miodraga Pavlovića (SKZ, Beograd, 1964), “Antologije srpske poezije” Svete Lukića (Školska knjiga, Zagreb, 1974), “Antologije pesnika” Božidara Milidragovića (Rad, Beograd, 1976), “Među javom i med snom” Vuka Krnjevića (Književne novine, Beograd, 1985), “Modernog srpskog pesništva” Stevana Tontića (Svjetlost, Sarajevo, 1991), “Antologije pesništva srpske avangarde 1902-1934” Gojka Tešića (Svetovi, Novi Sad, 1993), “Antologije srpske poezije XX veka” Milivoja Markovića (Prosveta, Beograd, 2000), “Uspomena poezije” Slobodana Zubanovića (časopis Poezija, br.13-14, Beograd, 2000) i drugih, neizostavno mi se nametalo pitanje dobronamernosti, odnosno, pitanje objektivne subjektivnosti ili subjektivne objektivnosti navedenih priređivača.

Istorija književnosti nam svedoči da je pitanje “ko nije zastupljen’” uvek bilo važnije od pitanja “ko je zastupljen i šta obuhvata” pri pojavi svake antologije.. Na žalost, po kriterijumima i sadržajima mnogih antologija, ta pitanja su bila potpuno opravdana. Većina navedenih antologičara nije (p)ostala imuna na “izazove” i iskušenja estetskog egzorcizma, odnosno, na od pamtiveka prisutno ignorisanje i prećutkivanje mnogih individualno svesnih, autohtonih i autonomnih, nepotkupljivih, tihih i nenametljivih, posvećenih i prosvećenih pesnika. Dž.H. Miler je govorio da gotovo nijedan izbor nije nedužan i da se svakom izboru mora priložiti poneka žrtva. Najviše što priređivač može da učini, kaže Miler, jeste da žrtvi bude što manje i da nijedna ne bude bezrazložna. Tu vrstu estetskog egzorcizma, svojim iskristalisanim kriterijumima, od navedenih antologičara, svesno su ignorisali i izbegli, čini mi se, samo Zoran Gavrilović, Gojko Tešić, Milivoje Marković i Slobodan Zubanović.

Suočen sa činjenicom da moja antologija preuzima teret i odgovornost prve objavljene antologije srpske poezije u XXI veku i trećem milenijumu, da ona sadržinski obuhvata esenciju srpske poezije kraja XX veka, da donosi jasno definisan arhetip pevanja s početka XXI veka, da ona neizostavno mora da bude i prevratnička i polemička i, u što većoj meri, otkrivalačka antologija – odlučio sam se za kriterijume i ugao iz kojeg sam, poučen greškama ali i uspešnim realizacijama svojih prethodnika, načinio ovaj izbor, oslobođen i lišen bilo kakvih vrsta kalkulisanja, revanšizama i pretencioznosti.

***

U ovoj antologiji zastupljeni su pesnici koji su rođeni 1941. godine i posle i koji su prvu pesničku knjigu objavili 1967. godine i posle, zaključno sa 31. decembrom 2000. godine.

Oduvek sam voleo da koketiram sa numerološkom simbolikom, pa sam iz tog razloga odlučio da u ovoj antologiji, kao simbol Novog raspeća, obuhvatim poslednje trideset i tri godine XX veka i zastupim trideset i troje pesnika koji su na najautentičniji način obeležili navedeni period.

Zajedničke karakteristike zastupljenih pesnika su, prevashodno, antropocentričnost (dakle, kod svakog pesnika centralna figura njegove poetike je čovek); univerzalnost (kao jedan od osnovnih postulata sa naglašenom porukom: da je u njoj svet i da s njom možemo u svet! – jer srpska poezija nije samo srpska, već i evropska i svetska); ekspresivnost (i to ona ekspresivnost po čuvenoj Tagoreovoj maksimi: ili vatra u pesmi, ili pesma u vatru)… Ni kod jednog zastupljenog pesnika pesma se nije javljala slučajno: ona jeste izraz emotivnog pesnikovog stanja, ali ona nije izraz samo jedne emocije, ona je, pre svega, sinteza brojnih nemira i rezultira iz pogleda na svet, iz njegove istorijske i mitske realnosti. Naravno, nijedan pesnik ne bi bio tako snažan da nije išao dalje i dublje od spoljašnjeg okvira te realnosti, da nije ulazio u njenu mitsku i kosmičku stranu, jer objavljivanje tog kosmičkog i mitskog u čovekovoj svakodnevnosti znači prevladavanje svakodnevnog, znači širenje vidika i oglašavanje novih saznanja i većih sloboda za čoveka. Sve to ukazuje na činjenicu da je poezija zastupljenih pesnika izrasla iz gustine doživljaja, iz majstorstva u oblikovanju stiha, iz smisla za sažimanjem i svođenjem na bitne dijalektičke pulsacije života.

U ovoj antologiji zastupljeni su pesnici koji su oslobodili srpsku poeziju dugogodišnjeg robovanja folklornoj tradiciji i koji su joj poklonili novi (ultra)moderni diskurs i senzibilitet, kao po receptu Miloša Crnjanskog koji je jednom prilikom rekao: “Sudbina nam je stara, stih nam je nov!”… Za pesnike iz ove antologije poezija je, prevashodno, traženje novog i prevazilaženje nađenog, ona je najpotpuniji izraz unutrašnjeg čovekovog života. Svojim poetikama oni analiziraju fenomen čovekove samoće, razlažu njeno poreklo i vrlo sugestivno fiksiraju procese u kojima se oblikuje (to se posebno očituje u poeziji Simona Simonovića, Jovana Zivlaka, Radivoja Šajtinca, Novice Tadića, Radmile Lazić, Milana Đorđevića, Radivoja Stanivuka i Saše Jelenkovića). Takva poezija je, prevashodno, u sebi kondenzovala ljudsku prošlost u njenom punom svetlu i mraku. Ta zgušnjavanja minule realnosti sadrže u sebi duboka intimna obeležja: pomoću njih ona je ozarena unutrašnjim sjajem i sva bukti od zažarenih emocija. Ima u njoj izuzetne snage i otmenosti, ima istančane senzibilnosti i prirodnog šarma. Takva poezija poseduje izvanrednu toplinu kazivanja – u njoj se najčešće govori ekstatično i poneseno. Uopšte, kroz ekstatična raspoloženja i preživljavanja života pesnici iz ove antologije sugerišu moć i snagu čovekovu, neprekidno poniru u dubine svega što ga okružuje i uzbuđuje, analitički smišljeno razlažu vreme kao istorijsku kategoriju.

Po tim osobinama reč je o pesnicima naglašenih strasti i vizionarima kompleksnih atmosfera. To pokazuje da oni svojim životima stvaraju i iskupljuju pesmu: ona je njihov najpotpuniji i najkompleksniji prostor u kome se kreću, jedina prava i najizraženija komunikacija sa svetom. U tom smislu razumeti takvu poeziju znači shvatiti složene igre života i vremena, znači shvatiti smisao čovekovog postojanja i onih uporišta koja ga održavaju na putu osvajanja novih vrednosti…

Želeo sam da ova antologija, pored svega navedenog, bude i otkrivalačka, jer ako jedan antologičar ne uspe da otkrije, prepozna, ukaže poverenje i stane svim svojim kredibilitetom iza neke nove, ali istovremeno, značajne pesničke pojave onda je njegov rad potpuno iluzoran. Tako se u ovoj antologiji nalazi nekoliko pesničkih imena koja su ostavila zapažen trag u savremenoj srpskoj književnosti, ali koja nikada do sada, iz neopravdanih i nerazumljivih razloga, nisu uvrštavana ni u jednu od prethodnih antologija srpske poezije (Radivoj Šajtinac, Radivoj Stanivuk, Saša Jelenković), kao i dva, za širu čitalačku javnost, potpuno nepoznata pesnička imena (Dušan Radivojević i Tatjana Čupić) koja po kvalitetu nimalo ne zaostaju za ostalim pesnicima iz ove antologije i koja doživljavam, to mogu s ponosom da kažem, zaista svojim otkrićima.

U ovoj antologiji nisam se hteo baviti posebnim “izmima” jer to, na kraju krajeva, nije bilo ni moguće. Zbog čega to kažem? Za razliku od prve dve trećine XX veka gde su pojedini pesnički pravci bili jasno definisani, dominantni u datim periodima i poznati i prepoznatljivi po svojim najznačajnijim predstavnicima – od modernizma/avangarde (Vinaver, Crnjanski, T. Manojlović, D. Vasiljev), kosmizma (V. P. Dis, Srezojević), ekspresionizma (Vinaver, R. Petrović), dinamizma, sumatraizma (Crnjanski), interkosmizma, svetokretizma, intuitivizma (T. Manojlović), zenitizma (Lj. Micić, B. Ve Poljanski, S. Živanović), preko dadaizma (D. Aleksić, A. Milinković, D. Sremec, M. S. Petrov), antidadaizma (B. Ve Poljanski), konstruktivizma (Tokin, Drainac), hipnizma (Drainac, Moni de Buli), futurizma (D. Mitrinović, Vidaković, Mras), neoromantizma, negativizma, pa sve do nadrealizma (D. Matić, O. Davičo, A. Vučo, M. Dedinac), neosimbolizma (V. Popa, M. Pavlović, I. V. Lalić, B. Miljković) i signalizma (M. Todorović).

U poslednjoj trećini XX veka pojavilo se nekoliko, uslovno rečeno, poetskih pravaca koji nijednog trenutka nisu bili dominantni, već su egzistirali kao nužna potreba pojedinih književnih kritičara i pesnika koji su skloni književnim “fiokama”, pa na ovom mestu navodimo neke od njih: klokotrizam (A. Puslojić), drugom polovinom osamdesetih pojavila se tzv. neovangarda ili verizam, a u devedesetim registrujemo postmodernizam, postverizam, postlirizam, postmitopeizam, postkonceptualizam, postmodernistički ekspresionizam (M. Pantić, V. Pavković), transsimbolizam (T. Brajović), transavangarda ili simulacionistička poezija (D. Đurić), itd…

Srpsko pesništvo u poslednjoj trećini XX veka ostaće karakteristično, ipak, po mnogim autohtonim i autonomnim pesnicima ili kako je Dragan Jovanović Danilov, u svojoj lucidnoj esejističkoj knjizi “Srce okeana” to precizno formulisao: “Na kraju XX veka više ne postoje pesničke škole kao nekad. One su se atomizirale u mnoštvo različitih i prepoznatljivih autopoetika.”… Gotovo svaki novi pesnički glas nastojao je da pronađe neki svoj svet i svoj zvuk, pa će tako Milivoje Marković u svojoj, već pomenutoj, “Antologiji srpske poezije XX veka” primetiti: “To je pesnicima koji su se javljali sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih godina omogućilo da i oni ostvare jedan drugačiji senzibilitet i drugačije doživljavanje sveta. Oni se još smelije upuštaju u jezičke eksperimente, što se u njihovoj poeziji oseća kroz subjektivno iskazivanje opšteg stanja čovekovog duha razapetog između prolaznosti i trajanja, između punoće i ništavila, između svakodnevnice i istorije, između smisla i besmisla. Novi pesnici očigledno unose u poeziju ne samo nove pesničke kvalitete u načinu iskaza misli i doživljaja već smelije i otvorenije ulaze u sve ostale složene životne sadržaje, pa i u one koji se na takav način nisu do tada javljali u poeziji. Oni se sve češće otvaraju prema jednom zaista novom svetu.”…

***

Naravno, ova antologija nije radikalni poziv na rušenje institucionalnih vrednosti, ali ona svakako predstavlja jasno definisan pregled i presek savremene srpske poezije s kraja XX veka. To je nova poezija – kompleksna, šokantna i kosmopolitska – poezija koja je više otvorena prema svetu i čoveku, koja je oslobođena konvencionalnosti i koja je građena od modernijeg i možda, ako tako možemo da kažemo, surovijeg jezika, ali bližeg senzibilitetu savremenog mladog čoveka. U prilog ovoj i ovakvoj poeziji ide i činjenica da se oslobodila sklerotičnih klasičnih simbola i da je sama stvorila svoje simbole i ‘mitologiju savremenosti’. Naslednike tog pesničkog senzibiliteta i takvog modela pevanja, koji su se vehementno pojavili na topografskoj mapi savremene srpske poezije u poslednje dve-tri godine XX veka, koji su najozbiljnije skrenuli pažnju čitalačke javnosti na svoje poetike i čije bi prave pesničke domete trebalo očekivati, kako to Ana Ristović kaže, u poslednjoj pesmi ove antologije, “posle dvehiljadite”, možemo prepoznati u likovima Dragana Boškovića, Nataše Žižović, Petra Matovića, Maje Nešovanović, Jasne Ani, Gordane Tasić, Branimira Bojića i Zvonke Gazivode.

NAPOMENA: Ovaj prilog o savremenom srpskom pesništvu s kraja XX veka, je skraćena i prilagođena verzija antologije “Novo raspeće” urađena posebno za potrebe časopisa “Diwan”.

Beograd, 29.09.2004.

Zoran Bognar

[predhodna stranica][sadržaj][sljedeća stranica]

CCopyright Diwan 2002. Sva prava zadržana.
Preporučeno 800*600 ili više, Central European Windows ISO encoding.
Sve primjedbe i prijedloge šaljite na javna.bi@bih.net.ba