| Diwan 15 - 16 |

Judita Šalgo

(1941-1996)

FIGURAE VENERIS

(Život na stolu, 1986)

Čovek-tačka (ili bolje: žena-tačka, jer su žena i tačka istog roda), dakle, ŽENA-TAČKA nije mala žena niti paranoična žena. To je erotski osetljiva tačka u prostoru kroz koju se kao kroz igleno uvce, iz ničeg u nešto probija, provlači nit, tanani izdanak ŽENA-DUŽ.

A ŽENA-DUŽ nije nikakva dugačka lenja žena, preterano sklona uživanjima, već kazaljka na satu, kojom se linijsko vreme otvara u površinsko; odnosno: žena-duž je rez u vremenu kroz koji, kao čitava godina iz jedne noći, izlazi ČOVEK KRUG.

A ČOVEK-KRUG nije besmrtan, ali nije zaludan čovek koji se večito osvrće za sobom, ali nije zaludan. On je rupa u Zakonu (pamćenju?) iz koje se s mukom, kao telo iz svoje senke, rađa savršen plod bezakonja, ŽENA-LOPTA.

A ŽENA-LOPTA nije debela niti trudna žena. Ona je savršena žena: duhom predana zemaljskoj ljubavi, telom potčinjena nebeskoj mehanici: gravitacija gracija:

ona je jabuka koja pada na zemlju,

ona je zemlja na koju pada jabuka,

ona je devojka koja sedi na zemlji

i jede jabuku

Radmila Lazić

(1949)

URUŠAVANJE

(Priče i druge pesme, 1998)

Šta je ostalo od tebe:

Oplata, kreč, zidovi što se krune,

Naprsle grede?

Pod koji ne može da izdrži

Moju težinu: stopala, nutrinu?

Krckaš i škripiš – ječiš,

Pri svakom mom pokretu.

Oprosti ne umem da hodam na prstima.

Ne umum da hodam na rukama,

Da dubim na glavi.

Da lebdim i lepršam

Potrebno je više od krila –

Da se odvojim od tela.

Priznajem, tapkam u mestu, ali ne zadugo.

Od zmijskog sam soka

I kad milim žalac bacam.

Nadahnjuje me boja tvog lica:

Boja uprljanog zida, loše opranog veša.

Hoćeš tanjirić mleka?

Ali nema više, nema!

Nema kuće. Nema krova – oduvala sam ga.

Oduvala sam tvoju rukotvorinu,

Tvoje remek-delo ljubavi i čarobnjaštva,

Dizano-spuštano po tvojoj meri –

Kao sečivo nad mojom glavom.

Sad je i poslednji crep spao,

Skljokao ti se na glavu – odrubljenu,

I ja nebo vidim – obećanu zemlju,

Al’ tražiti te tamo neću.

Ljiljana Đurđić

(1946)

VEŠTINA PREVOĐENJA

(Preobilje/Nula, 1991)

Onomatopeja biljke mesožderke

Može se prevesti na klap-klap

Dizanje i spuštanje roletni

Posle ljubavnog čina u letnje popodne

U pauzi između mljac-mljac

I neophodnog tipkanja na mašini

Jednoobraznog tipa Olivetti

S ove i s one strane Okeana.

Prašumski zvuci imaju svoj pandan

U podivljalom auspuhu

U otromboljenoj donjoj usni

Ostarelog duvača stakla.

Bludniče u noći po kad-kad

Još samo prodavnice cveća

Pred jutro njihov nos kap-kap

Nezadrživo krvari od obilja tuberoza.

Ivana Milankova

(1952)

ODA ZABORAVLJENOM VETRU

(Vavilonski praznici, 1987)

Ne osobina. Oblik sam.

Ne vladam moćima.

Koji deo mene? Koji deo sveta?

Prah sam,

pred prehom oca Svetlosti.

Moj vid na planinama.

Svetlost na mom dnu.

Ne razumem je.

San ispod mog dna: hridi, školjke,

alge, podvodne i vodene senke.

Neko je oklevetao vetrove.

Ko je zaboravio Sandra, Maestra

10.000 vetrova?

Neko je bio prvi. Okrenuo je leđa.

Persona? Maska?

MASKA – PERSONA?

Da, matora maska veka!

Zmajevi napuštaju pećine.

Nadolazi led.

Ploča sam

na ledenom trgu

i telo sam svih svojih neopreznosti:

zaveštavam ga

nekom drugom umu

iznad ledenih vekova.

Nina Živančević

(1957)

NOSTALGIJA

(Mostovi koji rastu, 1985)

Pušenje je vulgarna navika

jer poziva na ljubav na način toliko groteskan,

ali moja Muza, ona bi da puši večeras dok

Lotrek drema nad svojim akvarelom Magrit kaže

Ceci n’est pas une pipe, a ja kažem

draga moja izbirljiva Muzo, ostavi me na miru!

Moje drage Kore, mili Doriforosi - - još uvek

vas volim, a zapadno od pakla boravimo mi

koji čeznemo da vidimo Partenon kao što svaka

stara zmija žudi da skine košuljicu ponekad

moj časovnik oglašava vreme koje je u zakašnjenju i ja

toliko sam setna noćas da pre nego –

progutaću sopstveni gnev ovu pećinu u kojoj

izaći ću da pojedem viršlu i dotaknem

kičmu bugi-vugi avenije zdrobljene u prah.

Jelena Lengold

(1959)

ŠKOLJKE

(Podneblje maka, 1986)

Ne volim školjke.

Njihovo sklisko zavodljivo obećanje

i mogućnost da ih se dotaknem

tek nakon što dugo zaustavljam dah i pretražujem

dno

i mislim uvek isto, na smrt, dok žmurim pod vodom,

zato ne volim školjke

ima nečeg u njihovoj tupoj zatvorenosti

njihov nemi otpor dok pokušavam da uguram novčić

uvek na prejakom suncu

zbog čega se valjda i čini da je najvažnije otvoriti

školjku

koja ne govori niti jedan jezik

koja na dlanu gluvo leži kada vičem na nju

koju bih mogla možda živu skuvati

premda mi ni takva ne bi bila jasnija

i onda uvek podnevno vrelo pitanje na pesku

da li da je slomim

iza čega prestaje njena smešna tvrdoglavost,

zato prebacim školjku iz ruke u ruku, čineći se

ljutom

i bacam je potom natrag u vodu, neokrnjenu,

ne znam čak ni da li ih bacam naglavce

udaljene su u rekama, u morima svoje otežale

ćutnje

i ničeg zapravo u njima nema osim mirisa truleži,

zato ne volim školjke

njihovu mistiku kojom zavaravaju decu

mada, ima nečeg u tome kad dugo ronim

kada zaustavljam dah

i kada u mraku, rukama, nogama,

pažljivo pretražujem dno.

Jasna Manjulov

(1961)

LJULJAŠKA U KUĆI

(Različite pesme, 1988)

Ostatak dana

proveden u ljuljašci pored prozora

njihao je strop nad

glavom:

Gore je more.

Na tavanu kuće od stakla,

Sa uljem pomazanim krovom,

sunce sija u staklo

rekla bih da krov gori

More

u kom tonu obijenih brava

braon kovčezi, a na površini vode

pluta

Kovčežić

Fioka

Škrinjica

te bočice što čuvaju mirise

na otrove i plesni.

Šta sam to ljubila nekada?

Pre no što se prolomi strop

zastajem u vodi do gležnjeva.

U plahosti i tihosti algi

što obrastaju tavan i podzemlje

plahost i tihost Ofelijinih koraka

pre okreta

ne čuje se kada se ruši

Građevina.

Bele i mesečaste čine mi se moje noge.

Ja sam senka koraka.

Luster je klatno pomerajućih svetova.

Ti si raskol Građevine.

Jelena Marinkov

(1963)

IGLA

(Vukovi i vozovi, 1998)

Jednom u meni beše igla –

- čelična plavet – moja vena postade

preduga olovka iz koje štrcaše,

na sve strane – značajna poruka.

Ona mi donese tamu. I ja sam morala

da je prepešačim. Ona mi donese

raspršenu snagu sveta – prosutog

i razbacanog pod oblacima.

Zemlja – jer bejah visoko – pružila

se pod avione. Igla mi stisnu,

očeliči oko – da merim bez pokreta.

I ja se pružih i neko vreme boravih

u neznalištu. I neko vreme moje ruke

grlile su lepljivo srce, u koje

igla beše uperena.

"Postojim i volim" šaputah u belu

vazu, staru uspomenu moje majke.

Postojim i vezujem vas da se nikada

ne rastavite, mile dveri! –

Postojim i gutaju me leptiri koji leče.

Oštra i okrutna sprava priušti mi

zadovoljstvo krivudavosti

što kroz bolove beži.

Danica Vukićević

(1959)

IZ "MARTINIH PESAMA"

(Martine pesme, rukopis iz 2003)

*****

Onda, kada sam umirala

U bolnici na Brdu

Bespomoćna, gola i

Žuta

Sa dva srca

Napadnuta od tri

Moćna Demona

Nisam se branila i

Nisam ustuknula

Sleđena od straha

Samo sam se

Pritajila

Metal i malo vazduha

Tišina iznad Ose.

I Vizije, i Odgovori

Samo za tu priliku –

Svečanu i kobnu umalo

Najjači Demon posedeo je

Kraj mene još jednu noć

A onda je svanulo

Sedeo je još, sasvim blizu

Kraj uzglavlja.

Dubravka Đurić

(1961)

PRIRODA MESECA, PRIRODA ŽENE

(Priroda meseca, priroda žene, 1989)

Snežana Žabić

(1974)

ŽENSKI ROD

(Luda čajanka, rukopis iz 1998)

Mogla bi ovo biti pesma

pešakinje koja bi samo volela

da zna voziti najveća, najbrža kola,

pa bi sela za volan i prebacila se do velike reke

i pešačila njenim obalama

čarobnice seksa koja poseduje

magnet u vrhovima prstiju, kuhinju zadovoljstva,

ali prvo mora izbaviti i dovesti sebi ljubavnike

iz tamnice noćnih mora patuljaka

plesačice koja vas može odvesti

preko mosta, u onostranu šumu

gde izvodi svoj ples sa senkama drveća i duhovima

ali potpetice su joj slomljene, stopala ranjena

misliteljke koja je videla tamnu stranu kako blešti

čitav novi svet tamo gde su vaše oči slepe, gde je

vaša mašta novčić zaglavljen između daščica parketa

hej, otišla je tamo i ne vraća se

ni zbog ptice groma

ni zbog izbavljenja

čak ni zbog novih cipela za ples

Natalija Marković

(1977)

PRIJATELJICE

(Rukopis, 2002-2004)

Vizuelni detektor tela na njihovim butinama,

pokazuje da je prošlo 44 galaksije

užurbanog pretrčavanja bulevara.

Stara predanja o šminkanju,

sada su lakirana osećanja prelaznih slušanja

pankerskih katedrala.

Nekada su zbližene uz zvučnike podrumskog kluba,

zamišljale stare slike jednog mladića,

elegantnog sa čudnim naglaskom,

koji pretežno režira ruske žanrove.

A najviše su volele američke žvake iz Kalifornije,

sa etiketom urbanih sanjarenja.

Ofarbana sedišta tramvaja,

kafa iz Egipta sa ukusom cimeta,

zajedničke teoreme životnih pojava,

i svi neotplaćeni odmori kratkih rezova Rejmonda Karvera.

Saobraćajni znaci na ovom putu antologije pretvaranja

glomaznih senki u razmazane predele odrastanja,

postaju ukusni kokteli nadrealizma.

Dok sede u kafiću i ispijaju kompjuterske programe,

usne im postaju crvenije, zanosnije, i tako u nedogled

sve dok se galaksije ne poklope.

Jelena Tešanović

(1981)

***

(Mogli smo jednostavno krenuti, 2002)

Ne usuđujem se da promenim kanal.

Iako ovaj nosi dosta loših kritika

i srećnih krajeva,

svaki drugi

zahteva veću popularnost.

Čekam da dođe jedna ozbiljna inspiracija,

ove prethodne su često umirale od smeha,

narušavale su tišinu koju težim izmisliti.

Ta ozbiljna inspiracija

je slika koja će umreti

onog trenutka kada se setim teksta.

Svi bolje recituju od mene.

Krovovi će mi predstaviti stvarnost

dok su na mojoj terasi,

onako,

u desetercu.

Ne usuđujem se da promenim kanal.

Silvio je izjavio ljubav Manueli,

a zla majka je pala u postelju.

Tako joj i treba.

Tamara Šuškić

(1981)

PRIVATE SHOW

(Private Show, rukopis iz 2004)

Vek nekoliko dana

pokušavala je da objasni tu privrženost kavezu od glazure na 27. ili 29. spratu

tom apsurdnom vakumu plutajućih bestelesnih predmeta i plutajućeg svega i bestežinskog svega i dvodimenzionalnog svega

tom ružičastom mehuru beskonačne zabave podsuknja i gaćica

vernost njegovom lakiranom podu i plafonu i

njegovim sobama bespotrebnosti i kupatilima penaste izlišnosti

ljubav prema fragmentima sporoprolazećeg čak cirkularnog dakle nepostojećeg vremena

oblikovanog prema ? putanji stomaka raspuštene Egipćanke

u slasti mršenja zlatnog pramena kose vrtoglavim kažiprstom uz guste likere i

ušećerene mozaike suvog voća i

u slasti dirižabla žvakaće gume

i njihove galaksičko slatke eksplozije

tik ispod nakarminisane krofnice gornje usne.

Ana Seferović

(1976)

TAJNI ŽIVOT

(Beskrajna zabava, 2004)

Rastopljeni u čokoladi

Industrijski rastrojeni dani

A noću preobučena Boginjica

Belih plastičnih butina

Izlazi maskirana u go-go denserku

Da posmatra bića raznoraznih osobina

Među kojima vrebaju zavodljivi plesači

Ne slušaj dalje ne izgovaraj im ime

Tiše tim štiklicama!

Ako jedan od demona vidi

Šta je boginjica noćima radila

Ucenjivaće je osobinama prvog deteta

Tražiće za uzvrat da mu svira

Uz opako zračenje kvarcne peći

Tokom čitave zime

Ivana Velimirac

(1976)

MAK

Pre čaure

Pod je bio zemljani, leti kvašen vodom, memljiva prašina otežala kao pesak i paučina stalne, među kalendarskim reprodukcijama pričvršćenim na neravnom zidu pribadačama, stajala je i ona, slika klizećeg spusta niz polje maka, onog na kojem se pada u zaletu, koji vodi svežim gudurama, usecima prema reci, prilazima starih rimskih puteva, zamkama zatrovanih bunara …dve žene sa suncobranima, dva deteta... boleće te glava, govorili su, ne dotiči, ne miriši i popodneva su prolazila malaksala kao neuralgični dani, smena oštrog i tupog bola sunčane nesvestice …zidovi od slojeva i preliva, zrnasta ispupčenja, debele ivice čaša od kojih nijedna nije u paru, slanici sa mokrim tragom u soli... treća u ljubavi, između tri devojčice ona sa najmalaksalijom strasti sa bolnom nežnošću opraštanja i propuštanja ostajali su začaureni makovi, sitna zvučna zrnca i goli zidovi koje su ispisivali tekstovi slika.

Samo se pojavi nemo, neupadljivo, ta svest, svest koja je uvek ispred, duža za nemerljivi korak. Kao sadržaj zvečke izlivene u jednom komadu. U svakoj igri predočenoj u želji, očekivanju, onemogućavala je samu sebe da se preda, da nju preda sebi, zamućena, kada se konac prirodno iz nje ne ispreda, kalemi su halucinantna opomena vremena, nesmirena ni u jednom obliku koji preuzimaju. I ne seća se kada je tako prestala da se igra makovim čaurama, katkad i pored ovog osećanja, bez trunke vere, nastavljajući igru.

(Rukopis u nastajanju)

Jelena Savić

(1981)

SUN ABOVE THE LAKE

Prošle noći

sedela sam pored jezera.

Sasvim sama, sa mnogo ljudi.

Osećala,

pomišljala

kako bi se iznenada mogao pojaviti iz crnila vode.

Ili bi bio žena,

dok bi zanosio bokovima.

Al’ ja znam,

u svojoj odvojenoj stvarnosti, da svakako dolaziš.

Sasvim tiho, neumitno.

Hiljadugodišnji ritmički zvuk vode.

U odvojenoj realnosti,

slepoj tišini gluvih očevidkinja,

polusvesna nabijenosti napupelog užasa.

I zadovoljstava.

Ali, ne plašim se.

Sedeći na šljunku,

sa pogledom nadmoćnijim od žudnje i

šakama preko savijenih kolena,

samo čkiljim iza svojih očiju,

sa pomalo bezobraznim unutrašnjim osmehom,

i kao slučajno odškrinutim vratima.

06.06.2003.

(Eskplozivne trunčice, 2004)

Danica Pavlović

(1976)

NA STENI

(Rukopis, 2004)

Tirkiz je opet u modi

crtam po svojoj koži; ovaj kreon

ostavlja tako uniformisan trag,

dok devojčica sa kikicama

brčka se u kadici (na naduvavanje)

sa koje dugine boje vrištuckaju,

žuti suncobran reklamira

Sarajevsko pivo, (a)

galeb hladi stomak u moru

plutajući kao patka,

ispušta detinje glasove (i)

ne haje što talas

koji je poslao Popaj (brodica),

zapljuskujući mol,

neće odneti nečije japanke, (i)

što ovaj slani ćilim, poda mnom,

neće nikuda poleteti.

Ksenija Simić

(1974)

RAZMIŠLJAJUĆI UZ OTVOREN PROZOR

(gledajući Il Postino)

Idiotsko oko (eye) neće, hoću li ja (I), da bude osvojeno rečima pesnika idiota –

onog koji večno govori u metaforama dok se oboje ne udavimo u njihovom smradu –

“Mi” pesnici smo svi debeli, kaže Pablo Neruda.

A ja hoću da budem pev-ljiva, da budem stih-ljiva,

hoću da budem najlepša biciklistkinja u gradu,

najdivnija illa postina na ostrvu,

vozeći tamo-ovamo, tamo-ovamo, do starčeve kuće. On tamo stavi cvet na moje usne, a moj muž danima nosi isto odelo, ali to nema veze, jer ja nemam muža, samo more i školjke i puževe i ove ruže u zubima.

Ako imaš dar reči lepša biti ne možeš.

I debelost nije bitna jer upadneš u snevajući vrtlog i škrabanje,

pa brašno i jaja mogu da čekaju na stolu i danima, ustajali. Mada, bitno je život umešati u sve to, jer inače prestaneš da presvlačiš odeću i na kraju samo dišeš kad je Neruda u blizini, čekajući da navije tvoju malu igračku

i ja sam Don Neruda i nije me briga. Ja sam ja odjekujući po hodnicima,

ja neprobojna.

Ne znam samo mogu li to da postignem: da budem lepa i da umem da pišem.

(Rukopis, 2004)

[predhodna stranica][sadržaj][sljedeća stranica]

CCopyright Diwan 2002. Sva prava zadržana.
Preporučeno 800*600 ili više, Central European Windows ISO encoding.
Sve primjedbe i prijedloge šaljite na javna.bi@bih.net.ba