| Diwan 15 - 16 |

Dubravka Đurić

NOVA POEZIJA U SRBIJI I STVARANJE NJENOG KONTEKSTA

Izbor poezije u Srbiji, koji je pred vama, obuhvata autorke koje su pisale od sedamdesetih godina pa do onih najmlađih. Najmlađe autorke imaju jednu, ređe dve objavljene knjige i pripadaju neverovatno brojnoj, talentovanoj i raznolikoj generaciji, čiji se značaj još uvek ne shvata u okvirima kulture u kojoj pišu.

Kao i svaki drugi, ovaj izbor govori mnogo o tome ko ga je sastavio i s kojim namerama. Moje namere nisu prikrivene, kao kod većine kritičara koji nas ubeđuju da je njihov izbor neutralan, univerzalan, da njih zanima samo dobra književnost. Pitam se koga zanima loša književnost? Ali nikada se ne objašnjavaju kriterijumi koji određuju šta je po antologičaru 'dobra književnost'. Jer, reći će vam takvi kritičari da »svi znamo šta je dobra književnost«. Ovaj konzervativan stav podrazumeva da postoje izvesni (prećutni) univerzalni kriterijumi. Ali danas su kritičarske prakse sasvim drugačije usmerene. Ne postoji jedan jedinstveni korpus kriterijuma. Postoli mnoštvo različitih kriterijuma. To otvara mogućnost da kritičari i kritičarke stvaraju svoje male i velike kanone autora i autorki. Pokazuje se da postoji mnoštvo kriterijuma i razvojih linija u okviru jedne kulture. Kulture su uvek pluralne i nikada nisu estetski, politički i ideološki homogene.

Ovim izborom želim da uspostavim jednu moguću liniju urbanih pesnikinja, koje pesnički rad uglavnom ne zasnivaju na uskim vrednostima lokalne kulture. On se nadovezuje na tradiciju evropske i svetske književnosti.

Pesnici su izostavljeni, ovim izbornom su marinalizovani i postavljeni u poziciju drugog, izopštenog. Svojom pesničkom produkcijom tokom devedesetih oni uglavnom ne zadovoljavaju postavljene kriterijume: urbanost, kultivisanost jezika, otvorenost, nesentimentalnost, svest o važnosti koncepta, svest o važnosti forme i najvažnije - svest o SAVREMENOSTI i SAVREMENOM TRENUTKU, koji je obeležen uticajem medija i teorije.

Pesnikinje predstavljene ovim izborom, pripadnice ranijih generacija, iz sedamdesetih i osamdesetih, pesničkom praksom razvijale su upravo pomenute koncepte. One se međusobno razlikuju. Neke od njih, kao što je Judita Šalgo, pripadale su vojvođanskoj radikalnoj književnoj i umetničkoj sceni sedamdesetih. Ta svena u okviru srpske kulture trajno marginalizovana u svojim najradikalnijim vidovima, koji su i najzanimljiviji. Krajem osamdesetih Judita Šalgo je prestala da piše poeziju i usredsredila se na prozu. Kao prozaistkinja danas se ubraja među retke široko priznate autorke u srpskoj kulturi. Neke od njih, kao što su Radmila Lazić i Ljiljana Đurđić, počele su kao pesnikinje pripadnice dominantnog toka beogradske kritičke poezije. Ta poezija se konstituisala kao kritika tada savremenog socijalističkog samoupravnog društva i njegovih svakodnevnih rituala. Bila je to urbana, kultivisana, kolokvijalna, narativna poezija. Od početka desedetetih Ljiljana Đurđić piše isključivo prozu. Radmila Lazić se tokom devedesetih odvojila od dominantnog pesničkog toka i zasnovala jedinstvenu feminističku pesničku praksu. Pesnikinje iz osamdesetih, Ivana Milankova, Nina Živančević i Jelena Lengold, oformile su se u pluralnoj klimi osamdesetih. Kritičari Mihajlo Pantić i Vasa Pavković su taj period označili naslovom antologije Šum Vailona (1988), a Ivana Milankova, osećajući isti impuls nazvaće svoju zbirku Vavilonski praznici (1987). To je period postavanardnih impulsa, kada pesnici i pesnikinja različitih orijentacija u poeziju inkorporiraju postupke radikalnih pesničkih praksi, ali ih narativizuju. Ivana Milankova je uspostavila svoju poeziju kao 'novu čulnost', istovremeno intelektualnu i čulnu, na tragu rane postmoderne. Nina Živančević je u svoju poeziju inkoroporirala mnoštvo formalnih procedura, neuobičajenih za srpsku poeziju tog vremena. Ta odlika njene poezije kritičarima je otežavala recepciju. Jelena Lengold je među retkim pesnikinjama koje su u središte pažnje postavljale žensku figuru. Pesnikinja primenjuje taktike visoke moderne poezije, ali njena poezija je u velikoj meri ostala izvan kritičarske recepcije, usled vladajućih predrasuda muške, mizogine pesničke kulture prema ginocentričnoj poeziji. Ivana Milankova od druge polovine 90ih gotovo da i ne objavljuje poeziju. Ona oseća da su »pesnici retka urožena vrsta koja nikome nije potrebna«. Nina Živančević postaje sve prisutnija kao prozaistkinje, mada i dalje objavljuje poeziju. Od početka devedesetih Jelena Lengold piše prozu i danas se ubraja među najcenjenije prozaistkinje svoje generacije.

Danica Vukićević, Jasna Majulov, Dubravka Đurić i Jelena Marinkov javljaju se u drugoj polovini osamdesetih. Danica Vukićević piše poeziju koja se bavi urbanom svakodnevicom. Na taj način ona nastavlja tradiciju beogradske pesničke škole sedamdesetih. Jasna Manjulov je počela kao pesnikinja-rokerka, pod uplivom novosadske radikalne pesničke scene. Jelena Marinkov je u svojoj poeziji eklektički postmoderno spajala iskustva modernizma, strategije popularne kulture i nadrealizma. Dubravka Đurić koristi strategije radikalnih pesničkih praksi i od nenarativnih se kretala ka narativnim spisateljskim postupcima. Danica Vukićević je tokom devedesetih objavila nekoliko zbirki poezija, a sve češće se javlja i kao prozaistkinja. Jasna Manjulov i Jelena Marinkov već neko vreme se ne pojavljuju ni sa novim pesmama ni sa novim knjigama. Dubravka Đurić se sve više bavi feminističkim teorijama.

I dolazimo do nove, nevidljive, generacije. Odgovori na pitanje zašto kritičari nisu primetili da se nakon više od jedne decenije pojavila nova generacija pesnika i pesnikinja, složeni su. Kao prvo, poezija je u Srbiji devedesetih nepravedno potisnuta na margine kulture. Proza je dominantni žanr. Zatim, u igri su u medijima uvek ista kričarska i pesnička imena. To je zatvoreni samodovoljan krug međusobne podrške koja im omogućava opstanak u iovako tragično suženom i osiromašenom prostoru kulture. Još jedan razlog tome je, da se poetska praksa pesnikinja i pesnika nove generacije po koncepcijama približila svom vremenu, a kritika je sa svojim jezikom i konceptom poezije, ostala u nekom davno prošlom vremenu. Današnja kritika nije razvila jezik kojim bi na odgovarajući način opisala književnu praksu najmlađih. Dodatni problem je u tome što se prvi put dešava da u novoj generaciji dominiraju pesnikinje. Ako se pogledaju mnogobrojne antologije objavljene tokom 20. veka, u njima pesnikinja ili nema ili su sasvim simbolično predstavljene. Izuzetak je za većinu pesnika i kritičara u srpskoj kulturi nepostojeća antologija koju je uredila Radmila Lazić pod nazivom Mačke ne idu u raj (2000). A nedavno se pojavila i antologija Diskurzivna tela poezije (2004), koju je sa grupom najmlađih pesnikinja uredila Dubravka Đurić.

Problem je u tome što je poezija u kulturi konstituisana kao muška, a muška poezija je proizvedena u univerzalnu poeziju. Zato većina kritičara i pesnika smatra da je sasvim normalno razmišljanje da je antologija u koju su uključeni samo pesnici (muškarci) prihvatljiva i da nije diskriminatorska, dok je antologija u kojoj su samo pesnikinje (žene) neprihvatljiva jer je diskriminatorska. Ovde nedostaje osnovno poznavanje teorije roda, teorijski pristup koji je u akademskoj kritici danas nezaobilazan u evropskoj univerzitetskoj, ali i kritičarskoj praksi.

Ozbiljan problem sa kritikom i uređivačkom politikom izdavačkih kuća je i taj što je pojam poezije toliko usko postavljen da se poezija koju danas piše većina mladih ljudi rođenih između 1974. i 1983. ne uklapa u tako usko definisani pojam. Prve knjige najmlađeg naraštaja govore o tome da su ove autorke i autorki izgradili profilisane poetske pristupe, ali je veliko pitanje da li će urednici u izdavačim kućama imati dovoljno sluha da ih podrže da se dalje razvijaju u tom smeru. Mogućnosti su sledeće: moraće da promene svoj poetski pristup i prilagode se ukusu urednika, ili će morati sami pronaći izvore finansiranja koji bi im omogućili izdavanje nove knjige. Ovo drugo znači dalji razvoj u pravcu koji je prva knjiga već nagovestila.

Poezija je od simbolizma do danas nepregledno polje poetskih mogućnosti. Taj raspon obuhvata simbolističke, eksperimentalne, verističke i virtuelne spisateljske koncepte. U našoj kulturi samo se prihvataju veristički i simbolistički pristupi. Svi ostali su za dominantnu kritiku i uređivačku politiku velike većine izdavačkih kuća neprihvatljivi. Na taj način se poetsko polje koje se u drugoj polovini 90ih razvilo u neverovatnoj raznovrsnosti pristupa, potpuno siromaši.

Umetnost i književnost su pod uticajem novih tehnologija i novih medija doživele transformaciju. Eksperimentalne umetničke prakse, koje su bauk u našoj kulturi, postale su jedan od snažnih i nezaobilaznih dominantnih tokova u svetskoj kulturi i na Istoku i na Zapadu. Danas je, na primer, popularno poeziju i prozu čitati na sceni. Autori poeziju repuju, pevaju, recituju u više glasova, teatralno izvode, izvode je uz projekciju vizuelnog materijala, itd. Ta tradicija koja je bila prisutna početkom 20. veka sa avangardama, zatim obnovljena šesdesetih godina sa bitnicima i neoavangardama, ponovo je aktuelna.

Kakve to veze ima sa poezijom? I poezija prolazi kroz transformacije. Polje književnosti je danas pluralno. Pluralni pristup savremenoj poeziji omogućavaju pesnicima i pesnikinjama da se suvereno kreću i manipulišu najrazčičitijim pesničkim strategijama razvijanim u okviru takozvane visoke, ali i popularne kulture. Jezik mladih pesnika i pesnikinja savremen je i nije oveštao. Jedan važan tok savremene poezije najmlađih oblikuje se pod uticajem teorije, drugi tok je pod uticajem novih medija. Svi umetnički jezici su u opticaju: narativni modeli, nasleđe kubofuturizma, simbolizma, iskustva konkretne i vizuelne poezije, pseudo-ispovedna poezija, hiper-tekstualna poezija, itd.

Uticaj novih medija, popularne kulture i umetničkih praksi vidljiv je na više nivo. Pesnikinje i pesnici preuzimaju strategije popularne kulture (filma, videa, reklame) i uvode ih u kontekst visoke kulture. U ovu grupu bi se mogle uvrstiti Natalija Marković, Snežana Žabić, Jelena Tešanović, Tamara Šuškić i Ksenija Simić, mada se njihova poezija međusobno veoma razlikuje. Ako čitate neke od autorki i autora, morate imati na umu da oni poznaju savremene teorijske tokove: treba da znate po nešto o dekonstrukciji (u slučaju Ivane Velimirac), feminističkim školama (ginokritici, teoriji roda, kiberfeminizmu, itd) (u slučaju N. Marković, S. Žabić, T. Šuškić, Danice Pavlović i Ana Seferović), itd. Mnoge od njih rade sa formalnim aspektima jezika kao medija ili sa vizuelnim predlošcima. Među njima je možda najviše orijentisana u tom smeru Jelena Savić.

Poezija ne postoji bez 'sveta poezije'. Svet poezije niej dat kao nešto što se po sebi podrazumeva. On se konstruiše makro i mikro kontekstima. Potreba da se jedan takav kontekst konstruiše razlog je zašto je nastao ovaj izbor, zato su izabrane sasvim određene pesnikinje. Svaki izbor mnogo toga isključuje. Svaki kontekst i svaka mikro zajednica stvaraju svoj svet poezije. Ovaj izbor konstruiše jedan mogući, pluralni, svet poezije.

[predhodna stranica][sadržaj][sljedeća stranica]

CCopyright Diwan 2002. Sva prava zadržana.
Preporučeno 800*600 ili više, Central European Windows ISO encoding.
Sve primjedbe i prijedloge šaljite na javna.bi@bih.net.ba