Duse Koji Hodas,
ne samo da nam nisi dosadio, vec si, recimo, mene, naprotiv, ‘uvukao' u razgovor onda kada sam cvrsto resila da cu dva-tri dana ucutati :)
Mislim da si potpuno u pravu kada je rec o jeziku: onima koji nemaju dom (ili, pozitivnije, imaju ih nekoliko), jezik ostaje jedina kuca i domovina. (Pre neki dan sam se odusevila citajuci jedno Petrarkino pismo, u kome kaze prijatelju da je, buduci da nema dom, zasukao rukave i uzeo "kamen, krec i drvo" da gradi svoj jezik - naime, on je sve pisao na latinskom, osim lirske poezije).
Na isti nacin, kao sto kazes, ne treba zanemariti jezik koji nas je usvojio, i koji smo uz mnogo truda ucili da bismo u njemu radili, stvarali, opstajali i prezivljavali.
Sto se duse tice, ja u vlastitom domu nemam svoj jezik, jer je, buduci da sam udata za Australijanca, moj jezik intime i ljubavi morao, silom prilika, da postane engleski. Medjutim, primecujem da kad god sam u snu, ili kada se nadjem sa ljudima sa naseg podneblja slicnog mentalnog sklopa (uglavnom, samo ovde na ovom forumu, i sa malim brojem prijatelja u Australiji :), jezik moje duse potece bez engleske nadgradnje; humor, recimo - ne toliko sam humor, koliko brzina reakcije, koja je u sustini humora - nikad nisu toliko zapeti na engleskom kao na srpskom: ponekad zaboravim samu sebe, do sledeceg susreta sa drugim nasim ljudima. Muz mi cesto govori da bi rado razumeo o cemu govorim u snu, ali ne uspeva mu. (zbunjivanje protivnika :)
Na nivou osnovne sizofrenije covek bi mogao reci da mi je engleski jezik racija, a srpski jezik duse: ali stvari su, nazalost ili na srecu, puno komplikovanije od toga.
Slazem se sa tobom i Ezrom Paundom da su prevodi verzije (mada su Paundove verzije, orvelovski, bile ‘jednakije' od drugih :) Pitanje auto-prevodjenja koje pokreces, takodje, od velikog je interesovanja. Ja pisem i na engleskom i na srpskom, u zavisnosti od ideje koja mi dodje u datom trenutku (primera radi, imam knjigu putopisa koja je dvojezicna): svaka ideja ima primereni jezik, i da znam i treci neki jezik ovako dobro, kao sto ne znam, sigurno bih otkrila da je to tacno i sire. (Proces auto-prevodjenja, dakle, odvija se kod mene negde u glavi pre prelivanja na papir).
Medjutim, kada je tekst na papiru u jednom jeziku, (citaj, kada je doradjen i obradjen i preradjen dvanaest miliona puta), ja vise nisam u stanju da ga prevedem na drugi, i treba mi tudja pomoc. Tamo gde mogu druge da prevodim, sebe ne mogu: valjda postoji neka dubinska vezanost izmedju pisca i teksta kao dovrsenog proizvoda. Kod mene to vazi kako za poeziju tako i za prozu: bilo bi mi, recimo, od velike profesionalne koristi da prevedem neke svoje kritike objavljene kod nas i pokusam da ih objavim na anglofonom zapadu, ali jednostavno ne mogu. Napisacu druge, na engleskom, pa ih onda nikad necu objaviti kod kuce. I tako se sizofrenija nastavlja. Interesantno mi je bilo i to sto si rekao da ti se pesma, kada je napises na engleskom, cini vestackom: meni se upravo to dogadja na oba jezika, ako doticnu ideju "obradim" na "pogresnom" jeziku za nju.
Zato se divim ljudima kao sto si ti, koji prevode svoje pesme sami. Pogledala sam tvoje prevode u casopisu Wolf , i uporedila ih sa originalima: “Prepoznaje se”, kako rece onaj clan Akademije sto je citao Njutnov anonimni rad o matematickim principima: “lav po svojoj sapi”. Medjutim, isto tako se oseca da su, originalno, tvoji prevodi pisani na drugom jeziku. Tu je, sto bi rek'o jedan poznati Danski junak, “cvor”: postici potpuni kameleonizam. Dakle, ostaje nam vizija.
Pozdrav svima,
danijela |
danijela-kambaskovic- 
Feb 13, 2004 01:05 PST