Diwan 13

| Diwan 13 - 14 |

Gajto Gazdanov

HOTEL BUDUĆNOSTI

Usne kao takve

Možete zamisliti - pariska ulica. U ornamentu strogog asfalta, ravnih zidova i kuća, gde je pod gladak, kao stomak guštera, a vratari spori, poput krokodila.

U ornamentu: svakodnevnih ručkova i života lakih kao oblak. Hotel budućnosti.

Kosa staklena nastrešnica liči na površinu zaleđene vode. Plamene žice elektrike osvetljavaju turobnu ploču, na kojoj su u nekoliko reči nabrojana sva dostignuća civilizacije: centralno grejanje, topla i hladna voda i najbliža stanica metroa.

Budućnost je smeštena na pet spratova.

Sobe u prizemlju izdaju se preko noći zaljubljenima i onima koji pate - prostitutkama i putnicima. Ljubav se odražava u ogledalima i baca zaljubljene u razmišljanje. I ogledala u prizemlju su - danak umetnosti i osećanju lepog - u onoj oblasti gde trenutak zahteva ponavljanje.

U prizemlju ima samo jedna stalna stanovnica - zove se Blanš: to je pseudonim, pošto je ona brineta. Ona ima dvadeset godina.

U Hotelu budućnosti ne važi čvrsto pravilo da se ima stalno zanimanje. Život Blanš je višestruk i raznovrstan. Ona iznenada stiže kući na biciklu i kroz dva dana ga prodaje. Odlazi u dugačkom kaputu sa modernim šeširom i vraća se u kožnom ogrtaču sa kačketom.

U rubrici zanimanje: - studentkinja.

"Recite, Blanš, čime se vi, u stvari, bavite?"

"Privilegija da se bude radoznao pripada ženama."

"Znam, Blanš, da zbog radoznalosti isteruju iz raja. Ali ako raj bar malo liči na ovu ulicu, ostaje mi samo da poželim da me isteraju što pre."

"Insistirate, m-r ? Pišem traktat." (Blanš piše traktat.)

"Da. 'Usne kao takve" .

Traktat o usnama kao takvim. Usne kao komadići lepote, kao materijal za parfimerijska istraživanja, kao ožiljak ljubavi koji ne zarasta, naoružane nožem.

Dakle, Blanš se nije bez razloga predstavljala kao studentkinja.

Vrata u Blanšinoj sobi, uopšte govoreći, zatvaraju se nečujno.

Na sledećim spratovima žive braća Dižarje. Njih je četvoro, četiri "Ž". Stvarno: najstariji se zove Žozef, srednji Žan i Žak. Ime najmlađeg je - Žakob.

Braća su u "budućnosti": neprekidno zviždanje. Neko ulazi u hotel. Kada njegov đon udari po bakarnim sponama stepeništa: odmah se otvaraju četvoro vrata. Sa drugog sprata ga posmatra Žozef, s trećeg Žan, s četvrtog Žak i sa petog Žakob.

Žozef kaže: "Pazi."

Žan: "Gledaj." Dok se neko

Žak: "Ovaj?" penje

Žakob: "Bez veze." uz stepenice.

A dole stoji ruski mornar Serjoža, koji zamenjuje odsutnog gazdu. Serjoža po čitav dan peva pesmu:

Ja na ekvatoru

U lakom čamcu

U vražju mater

Držim pravac.

Osim toga: stalni stanovnik je - na drugom spratu - agent tajne policije. On krije svoje zanimanje. Tu tajnu znaju svi i pre drugih - braća Dižarje. Tačno u devet i četvrt agent izlazi iz svoje sobe.

Tačno u devet i četvrt otvaraju se četvoro vrata i četiri brata viču:

"Dobar dan, gospodine špijune!" Agent se zaustavlja i diže glavu:

"Neću dozvoliti takvo ponašanje..." Sa četiri sprata viču:

"Ne dozvoljavajte!"

"Autoritet pre svega!"

"Takvo ponašanje!"

"Prijavite policijskom prefektu!"

I agent izlazi iz hotela.

U Blanšinoj sobi - lupa stolica koje padaju: Blanš je nezadovoljna postojećim poretkom.

A Serjoža stalno peva o ekvatoru.

"Serjoža, ispričaj nešto."

"Pa evo, plovimo mi blizu Aleksandrije. Prilazi mi brodski kuvar i kaže..."

Zalupila su se vrata. Blanš mora da ide poslom.

Leprša šal, lupaju potpetice: eho se gubi u asfaltu. Na drugom spratu pored Žozefove sobe: lete tanjiri, beli štapići i mali paketi koji se šire u lepeze. M-r Si: fantastični žongler. Mala Kineskinja pomera stoliće sa tanjirima i slaže lepeze; Kineskinja se zove Sizi.

" M-r Si," kaže Žozef: "Naučite me da se opušteno služim štapom i glavom hvatam polucilindar. "

M-r Si odgovara:

"Može."

I svakog jutra Žozef uzima časove: on želi da plati m-r Si-ju. M-r Si odgovara:

"Ne može."

Podrhtavaju stepenice: tri brata silaze na drugi sprat. Tada m-r Si poziva Sizi:

"Recite, Sizi, da li je moguće da ja uzmem novac od m-r Žozefa?" Sizi kaže:

"Nemoguće."

Ražalošćena braća odlaze.

Četiri sobe na trećem spratu ispunjene su: maramama, rukavicama, ženskim cipelama, okretnim ogledalom (koji pripadaju Rene), i bučnim Armanovim osmehom. M-r Arman je mornar: svakodnevno se raspravlja sa braćom - on želi da ubije špijuna.

"On nema prava da živi sa pristojnim ljudima."

Braća ga odvraćaju. On pristaje:

"Pa, dobro."

U tri sata popodne vraća se Blanš:

"Usne crnaca, crnkinja. Ne, one ne mogu da izdrže kritiku. Pa usne se mogu progutati? Istorija ljubavi piše se na usnama: to je divno. To je bolje od bilo kakvog papira."

"Usne su - pečat karaktera. Pogledajte uske usne monahinja: to je dnevnik bez sadržaja, sveska sa čistim listovima. Usne ološa napravljene su od gvožđa, usne prostitutki od gume."

"Dođite uveče, nemojte mi sada smetati. Udubljujem se u posao."

"Nemojte se udaviti."

Oko deset sati pojavljuje se vesela devojka Margo:

"Nijednog klijenta večeras, Serž, shvataš, dečače moj."

Serjoža shvata.

Pola sata kasnije Margo se opet vraća. Vuče klijenta. Klijentov polucilindar je spao na potiljak. Kragna kaputa se podvrnula. On govori:

"Da," i ništa više. 30 franaka, soba broj 2.

"Da."

Od čega su napravljene usne Amerikanaca, Blanš?

Od svinjske kože.

Dakle: usne od gume i usne od svinjske kože?

Da, dragi moj.

Krv krstaša

Jednom dnevno u Parizu je veče. Ono dolazi, okruženo crvenim sjajem zadnjih svetala na automobilima, praćeno gromoglasnim orkestrom visećih i prozirnih kugli. Uveče se one pale i šište. Uveče je Hotel budućnosti trijumfalno otvorio vrata pred čovekom koji je došao da iznajmi sobu na petom spratu.

Ima ljudi koji žive bezuslovno i bespogovorno - obični stanovnici ulica, nezahtevni kupci koji se ne pogađaju oko života.

Ima i drugačijih: oni pristaju da postoje.

Ulrih je pristao da postoji u ornamentu ravnih zidova i krokodilske sporosti. Došao je u Hotel budućnosti zato što je, možda, hteo da naglasi razliku između budućnosti i prošlosti. On je živeo, zaustavivši se, i kalendari su bili nemoćni protiv njegove upornosti.

Njegov svečani frak pod ogrtačem, nalik na kaput (ili pod kaputom, nalik na ogrtač), blistao je mutnim sjajem večnosti. Kosa mu je bila zabačena unazad.

Žuti Ulrihov kofer bio je težak kao savest izdajnika. Tamo su se nalazile neobične istočne figurice, dva zvrka, ogromno ogledalo i mač u zelenim koricama. Ostatak je bio napunjen knjigama.

Ulrih je bio mlad, kao što može biti mlad starinski portret mladića. Ta glava je naslikana u prošlom vremenu jer krstaši odavno ne postoje.

Ulrih se penjao uz stepenice. On nije video trening m-r Si-ja pošto m-r Si nije bio kod kuće. Nije primetio bučni Armanov osmeh i nije čuo zviždanje braće Dižarje.

Kasnije se iz Ulrihove sobe začulo pevanje. To su bile teške i monotone pesme na jeziku koji ne bi razumeli ni braća Dižarje, ni Arman, ni Kinez Si. Blanš reče:

"To je starofrancuski jezik." Fijuk braće postao je sporiji i nesigurniji. Serjoža je shvatio da novog stanovnika ne može zadiviti čak ni ekvator. Ali policijski agent je ipak isto onako odlazio na posao, a Blanš je nastavljala da piše traktat:

"Pitaću ga šta misli o toj temi."

Ulrih je silazio niz stepenice: na četvoro vrata stajala su braća koja nisu zviždala. Blanš je čekala pred ulazom:

" M-r , šta mislite o traktatu: 'Usne kao takve?"

"Srećan sam da saznam da postoje ljudi koji razmišljaju

o tome."

"Da li vam se desilo da se sećate gumenih usana, m-r ?"

"Naravno, govorite o muzičarima?"

"Ne, govorim o ološu." I treći glas je rekao:

"Pogrešili ste, Blanš: usne ološa napravljene su od gvožđa."

Ulrih se poklonio i otišao.

Već po noći kroz šum zimske kiše u hotel je došla Margo:

"Blanš, nemam gde da prenoćim. Nemam novca."

"Možeš da prenoćiš na petom spratu. Obrati se našem

novom stanaru."

"Ja ga ne poznajem."

"Zar poznaješ svakoga sa kime noćivaš? Osim toga, na

petom spratu živi još i Rus koga poznaješ."

Po zaleđenoj vodi nastrešnice lila se zaleđena voda kiše.

Margoini koraci zbuniše se pred Ulrihovim vratima.

Koraci uđoše u sobu i zaustaviše se:

"Platiću vam, kao što je to uobičajeno, za pravo da prenoćim."

Ulrihova učtivost postojala je nekoliko stoleća:

"Molim vas da prihvatite moju noćnu dobrodošlicu."

Ali žene sa gumenim usnama ne poznaju istoriju i sklone su da učtivost shvate kao ironiju:

"Želiš li da spavaš sa mnom ili ne? Otići ću ako si tako

nadmen."

"Možete leći na moj krevet."

Svetlo je gorelo samo u dve sobe na petom spratu.

Budućnost je utonula u mrak.

Te noći treći glas, isti onaj koji se umešao u Ulrihov razgovor sa Blanš, reče:

"Ne razumem vas, poštovani susede."

Ulrih nije osećao ironiju. O tome se može suditi po njegovom razgovoru sa Blanš. Njegov svečani odgovor bio je smešan, kao rasprave o dobru i istini.

"U mojim žilama teče krv krstaša."

To je, naravno, vrlo dirljivo. Ali civilizovanim savremenicima, koji nisu sačuvali uspomene ni na užareni vazduh Palestine, ni na hladnu grobnicu Barbarose - potpuno je nevažan sastav tečnosti u vašim žilama - bilo da je to nafta ili krv krstaša. Ja ne razumem vaš frak, vaše replike, koje zvuče kao anahronizmi, vaše pesme na poluvarvarskom jeziku. Može se pomisliti da ovi argumenti nisu upućeni stanovniku sobe na petom spratu u savremenom gradu, već sablasti koja je došla da naruši mir nezaštićenog čoveka. Ja kategorički pretpostavljam pariske reflektore bakarnom lavoru Don Kihota i fenjere na Jelisejskim poljima - vatrama Valenštajnovih plaćenih ubica. Protestujem.

I Ulrihov glas je odgovorio:

"Nešto vam nije dobro, m-r . Idite da spavate."

Preveo: Zorislav Paunković

[predhodna stranica][sadržaj][sljedeća stranica]