Diwan 13

| Diwan 13 - 14 |

Jovica Aćin

TELEPATSKA TEHNIKA

Izmislite ono što ne možete da nađete.

Valter Benjamin, uz Zadatak prevodioca

Sve raširenije uvođenje telepatije i njenih iskustava u oblast prevođenja, kao jedan od najnovijih izuma u opštoj poetici prevođenja, prilično menja ne samo dosadašnji tlocrt prenosa iz jezika u jezik, nego otvara pitanje kako tradicionalnih granica, kojima je prevođenje bilo definisano, tako i njihovog transcendiranja. Verovatno najtemeljitiji prilog novoj prevodilačkoj tehnici predstavlja već kultni esej Pitera Sorokina Izneverena očekivanja . U eseju se osim elemenata za i protiv novog postupka, iznose osnovni parametri izvedbe samog čina. Pošto sam do danas preveo mnoge knjige na klasičan način, želeo sam da se neposredno oprobam i u ovom, takoreći, postmodernom postupku. Striktno sam sledio parametre nabrojane u Sorokinovom tekstu, i ovde hoću da vam predočim ishod eksperimenta. Čitaoci su uvek najbolje sudije.

Sa svoje strane dodaću samo da mi iskustvena spoznaja kaže kako se i u slučaju telepatskog prevođenja, kao i kod drugih poznatih prevodilačkih tehnika, uvek nešto gubi, ali u isti mah i nešto nalazi. Zato bih, pre prelaska na delo, mogao da zaključim: Lost-and-Found in Translation!

Priča koja je ovde prevedena naslepo, bez izvornika, mora se smatrati samo privremenim rešenjem. Budući da je bila bez naslova, njen ovde dati naslov, prilično nevešt, potiče od mene.

Smena duha iz mašine, gornjeg duha i donjeg duha

Te večeri u Moskvi, uoči Božića 1918. godine, istorija je mogla da krene drugim smerom, ali nije. U pitanju je bio najbolji auto u Moskvi. Plaćen zlatom. Solidan. Novcat. Motor podmazan. Sve izglancano. Kao da o njemu lično brine Kegres, inženjer carske garaže. Crni auto koji se caklio u noći. Marka? Rols-Rojs. Model "Gorski duh". Sa platnenim krovom koji se navlačio. Star jedva tri-četiri godine. Valjani i kovani lim; ni zrno iz mašingevera ne može da ga probije. Školjka mu je kao oklop.

Dok ga je njegov izviđač za tipovanje poslova izveštavao o sjajnoj prilici, Jaša zvani Košeljkov grickao je krastavčić, zalivajući ga hlađenom votkicom u koju je iseckana kora pomorandže. Eh, to će biti za priču, mislio je Jaška Džepar, brišući usne nadlanicom, ali nema tih pisaca u Moskvi koji bi to čestito odradili. Lažu te ništarije, prodane duše, sve ih treba u ćorku i u podrumima ih pogušiti. Romanisti bez muda, puste pričalice. Ližu noge šljamu umesto da budu sa orlovima. Tako je mislio Jaška, odlučivši da auto ipak mazne uprkos osnovanoj pretpostavci da u priči što sledi, u književnoj ili policijskoj istoriji, on neće biti slavljen nego okaljan kao najgori bezdušnik, kao prvi neprijatelj prve zemlje sveta u nastanku, za šta ga baš boli… pomislio je, uhvativši se između nogu i na tren šakom protresavši to mesto. Zar sam ja bez duše, ja koji sam sredio Vasju Brijača, i poharao Kreditnu banku, ja koji sam zaklao Boginjavog Jefima i smakao svu sitnu boraniju koja mi se uplitala u noge? Od mene drhti cela Moskva, i ime mi se sa strahom izgovara u celoj Rusiji. Ko nije čuo za Jašku Džepara, od Odese do Sibira? Taj tek treba da se rodi, a onda neće dugo poživeti. Kako god, imaću taj auto iz Kremlja. To je svršena stvar. Osetio je da je zaljubljen u ta kola, a da ih još ni video niti dodirnuo nije. Čim ih se dočepa, prvo će mu biti da ih prošeta po Arbatu, a onda Podmoskovlje, leteće sa anđelima, i čak do Taškenta, zaranjajući u vrevu života koji nikad ne prestaje, rasturajući karavane kamila i usput tovareći u auto, gde stigne, vreće sa novcem i zlatninom. Neka taljige više ne budu taljige.

"To je neki buzdovan, od ove nove fele, takvog je najslađe, i najmanje jednom nedeljno odlazi u kuću kod naše Margitke Kurve, znaš već, u blizini Patrijaršijskog ribnjaka, a onda je situacija dobra, d-o-b-r-a, pravi čas", govori mu izviđač Benja Ješa, pouzdan, iskusan pomoćnik.

"Možemo biti sigurni da će tamo biti za veče pred Božić. Auto je prste da poližeš. Vid'o ja. Za cara. Državna blagajna mu nije ravna."

"Hm, aha, hm", odobrava Jaška uz zalogaj i gutljaj. Margitka, je li, pomislio je, a što ne bi bila Glafira? Onda mrdnu malim prstom na desnoj šaci, a to je značilo ‘čistite se, hoću da budem sam i razmislim'.

Sat ranije sneg je prestao da veje. Nebo je bilo vedro. Jasan znak da će božićni dan osvanuti prijatan. Oni koji su slavili, radovali su se što ih Bog nije zaboravio, mada je radovanje u takvim stvarima bilo zabranjeno. Dekret je bio neumoljiv: to je veče kao svako drugo veče, religija je opijum. Čak je i Komitet narodnih komesara konferisao punom parom u Kremlju. Jaša je na početku uličice, u senci, sa još dvojicom, vrebao plen. Za takav posao, ako je obaveštenje tačno, trojica je dovoljno. Onda se u ulici pojavio auto. Taj je. Brunda. Tablica sa brojem 236. Zaustavio se tačno kod ulaza u kuću. Jaša je sa svojima sačekao još pola sata.

"Neće kraće od sat, rekao si", preteći je prošaputao Benji koji klimnu glavom i smesta, na Jašin mig, krete pijanim korakom put automobila. Za njim pođe i Jaša, takođe kao da je pijan, dok ga je pod mišku držao Osja Majmun.

U autu je na vozačevom mestu, desno, sedela neka grdosija od čoveka, sa natučenom kapom ušankom, u kratkom kožnom kaputu preko koga je bio stegnut uprtač. Benja gotovo pade na auto, pa se razrogačivši oči, sa haube, zagleda u čoveka u autu koji mu i sanjivo i besno uzvrati pogled.

"Hej, drugar", blesavo se raskliberivši reče Benja Ješa grdosiji:

"Daj vatre." Grdosija diže ruku i pokaza uskocevi mauzer izvučen iz futrole na opasaču.

"Nisam mislio baš toliko vatre", preplitao je Benja jezikom:

"Samo da pripalim." I on podiže ruku gde mu je, među prstima, stojala cigareta, onako pogužvana, gotovo polomljena. Grdosija otkoči pištolj, a onda njegovom dugom cevi prevuče sebi pod bradom kao da bi da skine neku nevidljivu paučinu. U tom pristigoše Džepar i Majmun. Majmun skoči na Benju i poče da ga divlje mlati. Sruši ga na sneg. Poče da ga gazi i već htede da ga nogom krvnički udari u glavu, kad li grdosija otvori vrata i viknu da se nose dalje.

"Mi samo da budemo od pomoći", reče Jaša, udaljen četiri koraka od automobila. Proračunato rastojanje.

"Vidimo baraba smeta građaninu", snishodljivo je nastavljao Jaša, primetno se klateći, tobože i sam pod gasom. Majmun produži, predahnuvši, da tuče Benju koji je pijano pokušavao da se uspravi, sve ječeći, svaki put ponovo se rušeći pod udarcima. Grdosiji je prekipelo, iziđe iz auta i pođe prema dvojici kavgadžija. Sve se munjevito završilo. Kad je kročio i uperio pištolj na onu dvojicu, na trenutak je zaboravio na Jašu, pa je onda, kao da mu je tramvaj prešao preko vrata, tresnuo o zaleđen pločnik. Benja i Majmun skočiše na vozača da ga dokrajče.

"Dosta", naredi Jaša.

Sve se to odigralo za nepuna dva minuta otkako je Benja bio prišao autu i tražio vatre.

"Upadajte pozadi", naredio je Jaša svojim pomoćnicima.

"Ja vozim", dodade sa ponosom u glasu.

"Ti meni mauzer, a lepo sam ti tražio vatre", mrmljao je Benja, šutnuvši onesvešćenog vozača u rebra.

"Dosta, rekao sam", tiho i resko ponovi Jaša.

Na osvetljenim ulaznim vratima kuće pojavi se oniži muškarac, bezmalo ćelav, sa kapom ušankom u ruci, u raskopčanoj kratkoj bundi. Isticala mu se gospodski vezana svilena kravata uz čiji čvor je, kroz kragnu bele košulje, bila prodenuta skupocena ukrasna igla.

"Dosta tamo", gromko uzviknu.

"Šta se dešava?" Žustrim koracima dođe do auta u kojem su se već jedan uz drugog stisnuli Benja i Majmun.

"Ništa naročito", odvrati Jaša, dižući vozačev pištolj i zadenuvši ga za pojas.

"Ovaj je pokušao da nam otme auto."

"Ali, to je moj auto", reče pridošlica.

"Tvoj?" kao začudi se Jaša.

"Neće biti."

"Dobro, ne baš moj. Narodni."

"Možda tvoj, možda narodni, tako bilo i prošlo, ali sad je moj, usrećio me narod za Božić, pa ti praštam zabludu. I nemoj mi više govoriti ne kada ti sve što vidiš govori da, da. "

"Nema rupe gde se možeš sakriti, a da te ne nađem. Znaš li ti ko sam ja, nesrećo?"

"Nemoj mi reći" reče Jaša, promuklo se zasmejavši.

"Mlada vlast i već silna, pa bi htela da bude i jedina i večna, moliću. Da nisi brat Đeržinskom, prokletinji koju zovu gvozdenom, i to pored mene koji sam čelik", podsmevao se Jaša Džepar.

"Brat li si mu ili rod najrođeniji, pa ideš kod kurve da ga istreseš, ako umeš da ga nađeš, a njoj znoj isteraš na pleća, sve za četvrt vekne hleba."

"Još gore, mladiću", ozbiljno reče pridošlica. "Feliks Đeržinski je samo narodni komesar..."

"A ti si, čikice, kao njegov doglavnik!? Eh, kažem, zelenjaci, i misle da su uhvatili Hrista za ono što nemaju."

"Još gore", još ozbiljnije reče pridošlica i zagradi Jaši pristup do auta.

"On je samo jedan od mojih narodnih komesara za takve poput tebe, a posle ovog neće još dugo to biti, a ni tebe neće biti. Takve špijunčine odmah streljamo."

"Čuješ, dupeglavče, ako nećeš da ti otkinem glavu i da po svetu ideš bez te šuplje tikve, miči dupe od mog auta. Penji se kod kurve, da ti ne iščupam srce, i pozdravi je od Jaše Džepara."

"Kakva kurva! To je revolucionarka."

Jaša priđe pridošlici koji mu je temenom dopirao tek do brade, razmišljajući da li da ga prikolje. Ali, ipak samo reče, brzo:

"Kad ti kažeš, ako dobro revolucioniše guzicom, onda je revolucionarka, a ja je znam samo kao Kurvu Margitku."

"Nadeždu Krupsku kao...", ali ne završi, jer se Jaša neočekivano prignu, poljubi ga u usta i onako maltene milostivo gurnu dlanom u grudi, istovremeno mu izvukavši dijamantsku iglu iz kragne. Taj blagi šamar u prsa bio je nesumnjivo dovoljno robustan da odgurnuti morade nespretno da odstupi nekoliko koraka, jer bi inače pao kao ravna daska. Istovremeno, sa zadnjeg sedišta u autu iskeženi Majmun mu zamaha nožem takoreći pred nosem.

"Nađuška ili Margitka, svejedno, domaćica, samo se čuvaj tripera ili sifilisa i takvih francuskih bolesti", brižnim glasom, kao da savetuje mlađeg, govorio je Jaša, odmah shvativši da Benja šeprtlja mora da je nešto pogrešio u ličnostima. Ništa novo; ionako je u gradu haos. Mozak se suši od gladi. Ali, šta mari: pogrešna računica, ipak tačan rezultat. Auto je njegov. Ama pljunuti kakav je donedavno Petrogradom i Moskvom vozikao veliki knez Mihail Romanov, valjda jedan od dva koje je, pre nego što će se odreći prestola u korist tog oficira i gimnastičara, mlađeg brata Mihailuške Aleksandroviča, baćuška Koljka kupio, oba isti model "Gorski duh". Osmotri hromiranu maskotu na vrhu hladnjaka. Maskota je, oličavajući "duh ekstaze", predstavljala nagu devojku, sa zavijorenim plaštom na rukama kao krilima, spremnu da skoči i poleti. Bogo moj, kakav auto! Nema takvog još jednog na vidiku u čitavoj Rusiji, pošto ni carskih Romanovih više nema, kako se šuška, pobio ih taj novi zlotvor, Uljanov beše, kažu upućena šušketala. Pošto je pomilovao leteću damicu, Jaša je zadovoljno u sebi uzdisao, svestan da ovog trena mora da brišu, pod hitno, inače će feliksovci i čekisti da se stvore ovde, a onda ode njemu glava, jer živ neće dati svoj auto.

Okrete dvaput kurblu i upali ga. Uđe u njega, pomilova i volan. Savršena mašina. Zvecka poput srebra. To se zove ručni rad. Pre nego što će zatvoriti vrata, "mamuznuti duha" iz srebrne mašine i krenuti, doviknu smrknutom tipu:

"Možda si ti i sam Lenjin", izreče to kao da su njih dvojica saučesnici, zatim promenivši ton u posprdan, "neki vođa svetskog proletarijata, i vladaš Moskvom, ali zapamti: to je odskora i samo kad je dan. Pravi gospodar sam ja, Jaša Džepar, Jaška Mračni, Jaška Pogrom, ja sam kralj Moskve noću . Tako je dosad bilo i tako će biti dok me vrag ne uzme. Zdravstvuj, burazeru!" U velikodušnom gestu rukom, posla put neba poljubac sa tri prsta.

Sneg poče da pršti pod točkovima sa guseničasto profilisanim gumama, zasu Vladimira Iljiča Uljanova koji je, mahinalno brišući kapom nausnice, sa zaprepašćenim izrazom na licu mogao jedino još da gleda kako njegov narodni auto nestaje niz ulicu prema Ljubjanki, da možda nikad više ne bude nađen. Smet kojim ga je oštar start zasuo kao da nije imao kraja, jer se na njega nadovezaše krupne i paperjaste pahulje, pošto je opet počelo da veje, baš gusto, i taj beli mrak mu je padao na oči, zadržavajući se na trepavicama i u brčićima.

‘Mora da je tako bilo', zaključivali su, uz jak čaj presečen votkom i uz kobasicu od konjetine, najverovatnije godinu kasnije, dva mlađa pisca od perspektive, ni tridesetogodišnjaci: Mihail Afanasijevič (koji sanjari o teglici ajvara od sibirskog lososa) i Isak Emanuiljevič (koji bi da kurvu ipak nazovu Glafira i da su joj nokti plavi kao kod Kineza), ali tako ne možemo da ispričamo.

Naručeno im je da zajednički napišu tu pripovest, naravno u prilog narodu i predsedniku narodne vlade. Sastavili su priču zbrda-zdola u više verzija, ali nijedna njena varijanta nije bila za objavljivanje. Svaka, naime, ovako ili onako potvrđuje da podzemlje sa fantomskim Jašom Košeljkovim postoji u Moskvi, a upravo to je problematično, čak i bez obzira što se u njihovoj priči Iljič pokazuje kao nadmoćan nad jednim banditom, pri čemu nadmoć, ovakva ili onakva, izgleda, nije dovoljna za budućnost koja će trajati do kraja sveta.

I tako je ta priča Bulgakova i Babelja neobjavljena ostala u policijskim arhivima Ljubjanke, u dosijeu među ostalim blagovremeno suzbijenim kontrarevolucionarnim udarcima. Možda ćemo je jednom čitati prema originalu, ne mareći šta je istina, a šta laž, pošto su obe u odigranom događaju podjednako verodostojne i zamislive.

[predhodna stranica][sadržaj][sljedeća stranica]