Diwan 13

| Diwan 13 - 14 |

Danijela Kambasković-Sawers

Izbor, prepjev, kritički tekst i bilješke

DIJAGONALNI TRANSFER: MUZE U ANTIPODIMA

Moderna australijska poezije inspirisana starom Grčkom i Rimom

Nastalo u uslovima logičke razuđenosti, lične otuđenosti, postmodernističkog unakrsnog oprašivanja i osećaja kulturne izolovanosti, današnje pesništvo Australije odlikuje se neustrašivošću u izboru tema i svežinom i snagom poetskog izraza. Ovim izborom predstavljam dvanaest modernih australijskih pesama inspirisanih starom Grčkom i Rimom.

Polazna tačka za ovakav izbor bili su upečatljivi disparitet između civilizacija moderne Australije i antičkog Mediterana, kao i otvorenost modernih autora likovima drevnog mita i istorije. Zainteresovao me i dijagonalni geografski i dijahronijski tok pozajmljenih ideja. Ne treba posebno napominjati da je pesnička originalnost uvek, pa tako i u ovom slučaju, katalizator koji uslovljava burnu hemijsku reakciju korišćenih elemenata, pa je tako najvažniji kriterijum u izboru ovih dvanaest pesama bila sposobnost ličnog izraza da nadraste kulture od kojih je sazdan, i prikaže ih u izmenjenoj svetlosti.

Ovaj izbor ima za cilj i da pruži uvid u osnovne umetničke preokupacije trenutno prisutne u australijskoj poeziji uopšte. U njemu su predstavljene večne poetske teme, kao što su inspiracija ( Muza, Zazivanje muze ), pitanja odnosa pesnika i publike, kao i pesničke besmrtnosti ( Muzika, Horacijeve ode u prevodu ), stvaralački zanos ( Leteći skok, Zazivanje muze, Muzika, Neron ), gubitak pesničkih iluzija ( Horacijeve ode u prevodu, Tiberije, zimi ), nemoć reči i umetnosti da adekvatno opišu, ili pak izmene stvarnost ( Ponoćna pomisao na Euridiku, Muza, Neron ) i opasna sposobnost poezije da nadvlada lične strahove ( Leteći skok) . Lično i opšteljudsko kombinovani su u temama kao što su strast, strah i osveta ( Prijam ); strast i gubitak ( Poslednje reči imperatora Hadrijana, Ponoćna pomisao na Euridiku ), muška seksualnost ( Falus , Tiberije, zimi , Ponoćna pomisao na Euridiku ), varijante ženske seksualnosti ( Otmica Evrope, Muzika, Zazivanje Muze ), usamljenost i strah od starenja ( Tiberije, zimi; Ponoćna pomisao na Euridiku ) te strast i svesni izbor napuštanja poznatog ( Otmica Evrope ). Prisutna su i pitanja politike i novog svetskog poretka ( Ponoćna pomisao na Euridiku; Horacijeve ode u prevodu ), kao i iseljenička tematika ( Otmica Evrope, Neron ).

Izborom je predstavljena i raznovrsnost formalnog pristupa prisutna u australijskoj poeziji. Preovladavaju varijante slobodnog stiha (dug stih: Horacijeve ode u prevodu ; stih srednje dužine: Prijam, Tiberije, zimi ; kratak stih : Muzika, Leteći skok, Neron ), slobodni, ali metrički ujednačeni stih ( Otmica Evrope, Ponoćna pomisao na Euridiku ), stroga šema rime i metrike ( Zazivanje muze ) i kratka, rimovana baladna strofa ( Falus; u prevodu ove pesme, međutim, rima je žrtvovana na oltaru značenja i ritma.) Koliko je god je to bilo moguće, prepevom su prenesene osnovne odlike ritma originala.

Pesme Dorothy Porter ( Muzika, Leteći skok ) preuzete su iz njene zbirke Krit , koja se u celosti bavi prelamanjem tema strasti, žanrovskog opredeljenja, prirode stvaralaštva, zločina, identiteta i ženske homoseksualne orijentacije kroz prizmu grčkog mita i minojske kulture. Stih Porterove odlikuje se moćnom originalnošću, sirovom snagom, žilavošću i ekonomijom izraza i nabijenošću erotskom energijom.

Muza Jean Talbot i Zazivanje Muze Gwen Harwood izabrane su iz antologije moderne australijske ženske poezije prvenstveno zbog svog humorističkog pristupa pitanjima inspiracije i ženske poetske kreativnosti. Gwen Harwood jedna je od najpoznatijih australijskih pesnikinja, a njena poezija suvereno vlada raznovrsnim formama i temama. Budući da njen opus inače karakterišu ozbiljnost, lirski ton i snaga izraza pre nego humor, pesma Zazivanje Muze svojevrstan je kuriozitet.

Kako je A.D. Hope pesnik neoklasičnog stila, među njegovim pesmama ima mnogo onih koje su inspirisane antikom. Pesma Falus, jedna od njegovih Izabranih pesama, interesantna je zbog svog specifičnog izleta u dubinu, te posebno iskrenog i uspelog portreta muške seksualnosti. Ovim pristupom Hope je izbegao zamke nekih od negativnijih odlika svog stila, kao što su vidna manipulacija formalnim sredstvima, sklonost ka afektaciji i neskrivena samosvest.

Pesme Ponoćna pomisao na Euridiku Roberta Adamsona i Horacijeve Ode u prevodu Petera Portera objavljene su u godišnjoj antologiji najbolje australijske poezije za 2003. godinu (kao i Prijam Gig Ryan i Poslednje reči imperatora Hadrijana Davida Maloufa). Njihova svežina čini političke elemente tema kojima se bave posebno relevantnim, a trodimenzionalnost proizilazi iz kombinacije unutrašnjeg monologa, ličnog proživljavanja i mitske odnosno istorijske ravni. Svojim umirujućim stihom, Adamson sa pođednakom pažnjom slika kako specifično australijske kulise, tako i unutrašnji fokus svog lirskog subjekta, što njegovom ispitivanju prirode ljubavi i sećanja daje posebnu dubinu. Porterov izraz dijametralno je suprotan Andersonovom: stih mu je rezak, prodoran i direktan, a u oslikavanju nijansi trenutne domaće (australijske) i svetske situacije, on se koristi brojnim istorijskim referencama, što njegovu pesmu čini možda najtežom za čitanje od svih u okviru ovoga izbora.

Pesma Prijam Gig Ryan koncizna je ilustracija poetskih kvaliteta ove poznate i uticajne australijske pesnikinje. Odlikuju je tamna vizija, jasnoća i mnogostrukost ideje, kratka forma, liričnost, snažan, slobodan stih i emocije uvek napola skrivene velom otuđenja. Mešanjem polova - korišćenjem, dakle, muške istorijske figure, ratnika i kralja, za svog govornika, Ryanova šalje dodatnu važnu poruku o skrivenoj snazi i dostojanstvu žene, koji su joj svojstveni čak i onda kada je, kao Prijam, pobeđena. Analiza boli i dostojanstva predstavlja jedno od najvažnijih poetskih usmerenja Gig Ryan.

Otmica Evrope Rosemary Dobson, preuzeta is Oksfordske knjige australijske ljubavne poezije, posmatra mit o Jupiteru, pretvorenom u bika, i smrtnici Evropi, iz ugla ženske strasti. Pesma se bavi posledicama do kojih dovodi svesni izbor odlaska iz poznatog okuženja i kulture. Ne treba odbaciti ni moguću rasnu interpretaciju tamne boje bika u pesmi, koja odudara od besprekorne beline mitskog. Interesantno je da je Evropa Dobsonove smeštena u, možda, najupečatljiviji australijski okvir od svih predstavljenih pesama; australijski pejzaž dočaran je sveže i jasno gotovo slikarskim potezima. Specifična snaga poetskog izraza Dobsonove, i to ne samo u ovoj pesmi, leži upravo u u ostvarivanju međuigre između australijskih označitelja i ostalih poetskih elemenata. Evropa je pisana nerimovanim, ali usled ujednačenog broja slogova, veoma melodičnim stihom.

Tiberije, zimi A.D. Cousinsa predstavlja intimnu studiju usamljenosti i straha od starenja. U ovoj, kao i u mnogim drugim Cousinsovim pesmama, lično je dočarano označiteljima istorijskog i mitskog karaktera, kao i prisustvom nepomičnih figura u prostoru ili pejzažu. Cousinsov sidnejski okean, na paleti njegove mašte pomešan sa vodama drevnog Mediterana, svojim protejskim prisustvom i pojavnom različitošću prožima njegovu poeziju kao jedan od njenih najvažnijih i najmnogoznačnijih simbola. Fluidni karakter Cousinsovog vezanog stiha korespondira sa njegovom tematskom, vizuelnom i mitskom preokupacijom morskom vodom.

Pesme iseljeničke tematike, među koje spada i moja pesma Neron , predstavljaju, po rečima A.D. Cousinsa, "mostove između dve - a ponekad i tri - kulture". Iz tog razloga je i uvrštena. U ovoj pesmi, Neron je korišćen kao simbol pesničke delatnosti, po strasti često bliske ludilu, ali nemoćne da promeni surovost stvarnosti.

Pesma Poslednje reči imperatora Hadrijana Davida Maloufa u stvari je Maloufova umetničko-kritička interpretacija Hadrijanove kratke lirske pesme, u celosti navedene u epigrafu (prevod je dat u beleškama). Svojim interesantnim obrtom i "duplom slikom", u kojoj se, dok se umirući car obraća svojoj duši, javlja i lik očajnog i ostavljenog ljubavnika koji pokušava da odvrati svoju dragu od ideje odlaska, ova pesma je školski primer hemijske reakcije koja nastaje između dve dobre ideje u prisustvu snažne pesničke individualnosti.

Pesme u ovom izboru ne mogu se čitati ovlaš, jer svojom višeslojnom prirodom dosta traže od čitaoca. Označitelji mitske, istorijske i kulturne potke, ugrađeni u same njihove temelje, ponekad predstavljaju prepreku za razumevanje pesničke nadgradnje. Stoga se nadam se da će prateće beleške sa osnovnim mitskim, istorijskim i australijskim pojmovima čitaocu biti od koristi u dešifrovanju skrivenih kodova.

Australijska flora i fauna jedinstvene su u svetu. Dvokomponentne pesničke slike kao što su otmica Evrope koja se odvija pod ženskim hrastovima (autohtona australijska vrsta drveta), ili pak prizivanje Euridike u prisustvu mrtve mrke zmije na radnom stolu (autohtona australijska životinjska vrsta) nisu samo snažan simbol kulturne povezanosti koja daje snagu današnjem svetu. One pre svega slave najvažniju osobinu poezije: njenu moć da povezuje ljude u prostoru i vremenu.

Dorothy Porter

MUZIKA
Za Andyja

‘moja duša u dragocenoj mi liri
nadživeće pepeo moj i izbeći truljenje'

Puškin

Moja lira truli
isijava zeleno
pod gomilama otpada

bačena
leži i čeka
nečije prebiruće prste

kakvim će samo pesmama
kosti progoreti
toj ruci lutalici

LETEĆI SKOK

“Ponekad se javlja i crni humor, kao što je, na primer,

Minotaur predstavljen dok proždire sopstvenu ruku…”

Artur Evans, o pečatima Zakro (Minojska palata, Knosos)

Zašto je Ikara leteći skok

odneo preblizu suncu?

Možda

pre nego zbog bezglave hrabrosti

zato što je drhtao

što mu je bilo memljivo hladno

Možeš izvaditi dečaka

iz lavirinta

ne možeš izvaditi lavirint

iz dečaka

namirisao Ikar Minotaura

kako mu se umom igra

osetio kako kroz njegovu sopstvenu kožu

Minotauru

rastu rogovi

samo je sunce

moglo taj tumor otopiti

samo je sunce

moglo u korenu saseći

taj proždirući nerazmrs

Jean Talbot

MUZA

Opet si htela da zbrišeš, a?

pobeguljo, prasice, podli pacove!

Uhvatila sam te podvijena repa,

kako se ispotiha iskradaš

u nadi da te neću prepoznati

u tim ritama bezobličnim.

A šta ti je to u tašni,

lopužo, lažljivice?

Sležeš ramenima i otvaraš rajsferšlus -

algoritam, boršč, tantra,

tokarenje, lapidarno, Luizitanija

Sve to baci!

Nosi! Neka ti ga!

Meni je toga dosta!

Gledaš

kroz froncle masne kose

pravo u mene

i ne progovaraš

ni reč -

I odjednom, ja sam ta

koja hoda niz baštu

pored narandže u cvetu

otvara kapiju, izlazi

u prnjama, sa masnom kosom

i praznom torbom.

Gwen Harwood

ZAZIVANJE MUZE

Dragi gospodine ili gospođo, kako god već, izvinite,

O, biće mnogostruko i blaženo,

od Furija i od Gracija traženo,

ne budite pajac:

te svoje umetničke proteze skinite,

i nek bude malo tajac.

Molim vas, ostalim udvaračima otkažite sastanak,

uobraženima, napaljenima,

plagijaristima, pulenima,

ili dajte im kiseline solne:

od padobranaca sladak je rastanak:

Pokažite meni svoje organe polne.

Tako često, dok sedim noću, vaj,

I rvem se sa stihovima, bedna,

Vama se molim - još malo svetlosti... O, to bio bi raj,

“Mehr Licht”, što reče Goethe, veliki pesnik taj;

Zar mene ostaviste, hermafroditska ludo jedna,

Da sa Kröteom pijete čaj!

Gospodine, gospođo, dosadom sam opijena

s vinom se družim; očajna, ubijena,

tužna; tišine Vaše se stidim.

Jesam li ja čudak koga treba izbegavati vešto?

Iscedite kap za mene iz srca skamenjena,

Zaboga! Recite nešto.

Muške mi kolege (kad se otvore) kažu

Da oni nemaju dvodelnih maštarija -

A mene baš ta je pritisla igrarija,

težinom pero krivim ;

Ne upuštaju se oni ni u metričku lažu

za koju ja živim.

Gospođo, gosp o dine, zašto uvek s visine -

Zar da dokazujem do u tančine

Da vlasnici smo iste imovine

Molim? Zar već odlazite?

Pegaz je osedlan, kopitom kopa: iz daljine

voda Hipokrena teče... O, ostanite...

Valjda ćemo svi sa tog izvora piti

I crnu tugu mastilom liti

Ili ćete možda vi selektivno kriti

Gde to buja voda plodna?

Ako će taj izvor samo za muškarce biti,

U zatvor me vodite odmah.

O Muzo, gospodine ili gospođo moja,

Skinite tu odoru duginih boja,

Skinite masku, razvedrite obraz slavni,

Nećemo nikom reći,

Vidite: mi ćemo sad zajedno leći

I plamen suknuće svetom. Bićemo glavni.

A. D. Hope

( Alec Derwent Hope)

FALUS

On je bog nad bogovima

zauzdano božanstvo;

svemogući čarobni štap:

On je "Ja" u meni.

Pod svetlošću uma, i toranj i drvo

njegovu senku na tlo

bacaju; ali u tami, Ona

čije je oružje rana

brani se od noža, mača,

Tigra, Zmije,

što uzglavlje joj opsedaju

i ugrizom je bude.

Strpljivo Ga čeka njen Bab-el-Mandab ;

Njena kapija Crvenog mora, od suza sazdana :

Puni se krvlju sunđer božanski

u svoj se svojoj krutoj pompi ukazuje

U bezuba usta

uglavljuje jezik proročanski

i golom istinom progovara -

o ravnodušnosti koju ja izazivam.

Moja je nevažnost kolosalna ;

misao, strast, volja - dobro to znam -

samo su reči kojima ogradu pletem

oko Njegovog obeliska očaja;

Ljubav je romantična sluz

kojom On sebi vlaži i olakšava

borbu protiv vremena.

Iako sam dobio današnju bitku,

Njegovi duboko zakopani garnizoni

moju pobedu ne priznaju,

povlače se iz ovog osuđenog grada,

puze kroz kanalizaciju i beže.

Određeni me trijumf, naravno jo š uvek ,

podmititi može radošću kratkog veka;

Ukočeno, mog drvenog konja

Primi u svoju Troju.

Gig Ryan

PRIJAM

Odbacujem ratnički štit

odšnirane štitnike za potkolenice

ja, zbunjeni mrav na stazi

ili domaći pauk na prozoru

pevam u svojoj izdržljivosti

mehanički pođem pa stanem

na putu od obale do tvrđave

do razapetog tvog šatora pod vencima pobedničkim

dok ti čaršav vijori

pečem se - zaostajem -

ljudska sam lomača.

Mrvica vremena ispunila bi mi želju

i zalepila mi se za mokre ruke - ubice njegove.

Robert Adamson

PONOĆNA POMISAO NA EURIDIKU

Moja mačka sijamka ostavila mi je na radnom

stolu mrku zmiju polomljene kičme.

Podzemna železnica pulsira mi pod prozorom.

Po crnom auto-putu reke nabira se svetlost

zapadna - na izmaku snaga. Nameravao sam da slavim

nadolazeću zimu, ali problem

vere baca plamen i propinje se

pod grudvičavom sintaksom. Neizabrani

Predsednik opet je na radiju ;

i dalje uništava svet.

Vera - taj stari mit. Otkopavam

nemoguća značenja i komplikovane jednačine

ljubavi i izdaje, svetlosti i tame. Euridiko.

Gde sam to ja nakon svih ovih godina?

Na terasi, possum gricka suve korice,

stoji na zadnjim nogama.

Moja je slabost nesameriva.

Glava mi skladišti hiljade slika

i kao sluzava skuša baca se po mračnim budžacima.

Neuspesi mi promiču kroz prste uperene

u najbolju noć u mom životu. Ovu!

Narasta hladna izmaglica. Glava mi

pluta strujom razmišljanja. Euridiko. Nešto sam pobrkao.

Možda

je trebalo da budem odraz meseca

i kao noćna ptica pevam glasom tmine.

Kako da ne prezrem ovo mesto, gde

sunce prži doseljenike, njihove naslednike

i ovu moju baštinu, koju tkam

od svetlokose svile?

Rosemary Dobson

OTMICA EVROPE

Prelepa Evropa, dok kotlić joj ključa

pod vrbama i pod hrastovima ženskim,

pogleda u nebo - luk od srebra, napet

kao ruke boga oko smrtnog tela.

Prelepa Evropa postavlja za piknik.

Niz očev joj pašnjak, obronkom ka vodi

vrludaju sveži potoci od stakla;

grlen glas je reke kada slapom skače

niz granitnu stenu i bazaltni izboj

na rt belog peska. U kotliću ključa.

Krdu što silazi na obalu reke

Evropa se smeje. Vencima zelenim

od rastinja rečnog, ljutića i vrbe

upletenim, mokrim, bikove kruniše.

Na leđa se penje Najtamnijem: vođi.

Evropo, Evropo, dok kotlić ti ključa

jašu tvoja braća reci od ovaca;

bik se prope, ponese ga rečni brzak,

u plićaku osta talas, vrtlog, nemir,

u tišini, braća konje zauzdaše.

Mahnite Evropi. Odlazi nam vodom

duž kuća, imanja, dokova, pontona,

i mnogi će reći da videše galop

devojke i bika na leđima reke

što kulja kroz luku i put okeana.

Daleko su sada obale te zemlje

gde je lice boga zasjalo u slavi

i strasti: Evropo, dok ležiš, utihla,

pod sunčevim zrakom, u senci platana,

setiš li se reke i ženskih hrastova?

Peter Porter

HORACIJEVE ODE U PREVODU

Prefinjeni pisari Amerike svi su se ovde nakrcali,

ti Edili sa pokrićem, gramatičari elitnih univerzitetskih

klubova,

kolekcionari laskavih istorijskih paralela,

naslednici vojno-industrijske ostavštine,

svi su tu - između korica ove kvalitetno opremljene

knjige

u slavu lagano ćaknutog italskog pesnika koji

je voleo i dečake i devojčice, i umeo najbolje da ugodi

tvrdim ljudima svog vremena - premećući sećanjima

na Prirodu i njene neobjašnjive odluke, i učeći kako

da se republikanskom neuvijenošću dođe do produženja

robovske službe-

taj majstor, koji je umeo da prekori žudnju zlatnih

mladića

a da u isti mah aludira na moguće primene devojačkih

narukvica,

taj uvek svadljivi bundžija protiv sudbine

i istrebljenja - bilo onda kada se naglas pita, kao posle

Filipa,

ili onda kada je za dlaku izmakao trulom stablu u padu --

sada je ponovo rođen među onima čiji su Bly i Cage

sunarodnici.

Kroz čitavu ovu knjigu, klasično nastrojeni čitalac

jedva da može izbeći senku Novog Carstva

koja se preko starog prevlači. Na kraju krajeva - Partija

je pokrivala

današnji Irak; imperatora je duboko pogodilo

kada je jedan od njegovih najdražih legionara

donesen u vreći za telo. Paralelama tu nije kraj,

jer sledbenici avgustinske poetike i danas su na javnim

policama,

a svaki unverzitet traga za ličnim Mecenom.

Da li je sve nekada bilo baš toliko drugačije?

Neke se stvari nikada ne menjaju: pravljenje mesta za

sebe, ugađanje prodekanu,

špikovanje pastoralnog jezika aluzijama na seks i

alkohol,

sve je to, na kraju, još jedan vid vežbe.

Eheu fugaces - naučismo da uzdišemo; i prijateljski

i primereno

salutiramo Postumima svake generacije.

Amerika može nestati, i Evropa, ali hoće li pevači

sutrašnjih carmina umeti tako dobro da naslikaju

svoj svet?

A.D. Cousins

(Anthony Douglas Cousins)

TIBERIJE, ZIMI

Jesenas, kada se nagoh

iznad vode,

ugledah ih kako, zgurene,

puze uza morske litice

i ponovo se ruše.

More noćas ramenom podupire

dokove. Zvezde padaju

u nabujalu plimu.

Možda je more zaista bog-poglavar,

(kako je mreža bajki i ispričala)

i čitave jeseni spava, nemiran,

morama gonjen.

Probudivši se sada, u zimsko doba,

on oseća carskog izaslanika dok mu, bubolik, preko

leđa pretrčava,

pa brodove nam pretvara u iverje i usta

mornarima peskom zatvara.

Ali starački gnev

pesma je napuklog odjeka.

Moj život svoj kraj iščekuje među satirima od

mermera,

ukraj hladnog mora.

Danijela Kambasković-Sawers

NERON

gledam crkvu

mlatara

pod jatom iskri-insekata

stari grad

usne nabira

oko tajnog čira

od drevnog mosta

vlakna prošaranog mesa otpadaju

ja ciguljam

ciguljam

dodolom presamićena

kovitlaj, Perune

zidove živom vodom okupaj

ciguljam

u gvozdenim cipelama

travu tajnu

utrljavam u ranu peščaru

ciguljam

nokata krvavih

između patrljaka mosta telo izvijam

u goli luk

David Malouf

POSLEDNJE REČI IMPERATORA

HADRIJANA

Animula vagula blandula

hospes comesque corporis

quae hunc abibis in loca,

pallida, rigida, nudula,

nec, ut soles, dabis iocos?

Dušice moja, goste mali

i pratioče, koga ćeš

pomerati

sada, napolju,

na hladnoći?

Ako je ovo neka šala,

stara je, stara.

Dušo, mala lutalice,

saputniče životni,

kuda ćeš sada --

-- utrnula, bleda, nezaštićena,

sada kada se

skeč u kome smo igrali

završio?

Duhiću

lakonogi, kućni

druže, spavah s tobom, kud ćeš

sada? Maca ti pojela

jezik? Košuljica ti providna,

mrzneš se? Ti se poslednja

smeješ. Mi se poslednji smejemo.

Slatki nestaško, noćna

ptico, tajno srca, moja

polovino bolja i uteho,

sad si stvarno

zabrljala. Ludice,

od smeha ostasmo bez daha.

Ako je ovo jedna od tvojih pošalica,

iglice moja, jopče 1 iz kutije,

nemoj više. Kuda

si otišla?

Hladno je napolju.

I šta ćeš

bez mene, budalo slatka? Gola da ideš?

Beskućnica? Vraćaj se u krevet.

Šta je to sad, mišu mali, tajni

znalče? Otišla si -

kuda? Nisi valjda mislila da bih

te pustio da odeš bez mene, nakon

svega što izbegosmo i preživesmo. Ko te

grejao, oblačio, hranio, smehom plaćao te

tvoje nepodopštine, tvoje ujdurme? Je li ovo

neki vic, milo moje, draga mazo,

koji tvoj Car ne razume?

Znači, puštena si k'o pas

s lanca, je li? Presekla si

čvor ljubavi. Dobro, da vidimo kako ćeš

bez mene. Da se ne

lažemo. Bez mog tela, njegovog kraljevskog

daha i krvi da te zagreju, bez mojih ruku, mog jezika

da pokažu ti šta je stvarno

a šta nije, jadna budalo, ništavna si.

Ali bez tebe, moje slatko ništavno -

ja sam prah.

BELEŠKE UZ PESME:

Dorothy Porter, Muzika

Lira je simbol pesništva i pesničke besmrtnosti. Liru su nosili Apolon, bog sunca i poezije, Terpsikora, muza pokreta i plesa, i Orfej, mitski svirač, sin Kaliope, muze epske poezije, i Apolona.

Dorothy Porter, Leteći Skok

Dedala , arhitektu koji je napravio lavirint za minotaura na Kritu, i njegovog sina, Ikara, kritski kralj Minoj kaznio je za nepočinjen zločin zatočivši ih upravo u lavirintu, iz koga je, čak i njegovom autoru, bilo nemoguće pobeći. Posle dugog razmišljanja, Dedal se dosetio kako da pobegnu: napravio je dva para krila od voska i perja za sina i sebe, i upozorio Ikara da leti sredinom između sunca i mora : u preniskom letu, krila neće moći da izdrže strujanje vazduha iznad mora, a ako bude leteo previsoko, sunce će otopiti vosak. Kako je let isprva proticao prijatno i bez teškoća, novo iskustvo i moć letenja udarili su dečaku u glavu. Počeo je da se penje sve više i leti sve brže, ne slušajući očeva upozorenja. Nakon izvesnog vremena, pao je u more, i voda se nad njim zatvorila. Dedal je bezbedno doleteo do Sicilije.

Jean Talbot: Muza / Gwen Harwood: Zazivanje Muze

Muze su grčke boginje, pokroviteljice umetnost i nauke, zadužene da nadahnjuju one koji se odlikuju u ovim oblastima. Kćeri su Zevsa, vrhovnog boga, i Mnemozine, boginje sećanja. Rođene su u Pijeriji u podnožju planine Olimp, gde izvire Hipokren, izvor znanja. Muza je devet: Kaliopa (muza epske poezije), Klio (muza istorije), Erato (muza lirske poezije), Euterpa (muza muzike), Melpomena (muza tragedije), Polihimnija (muza duhovne poezije), Terpsikora (muza pokreta i plesa), Talija (muza komedije i nestašne poezije) i Uranija (muza astronomije). Muze su žene, što indikuje starogrčku i kasniju društvenu i istorijsku usmerenost na mušku kreativnost.

Kröte - nemački, žaba krastača. Imaginarni lik, ironični pogled na pojavu pesnika, koji se pojavljuje u nekoliko tragi-komičnih pesama Gwen Harwood.

A. D. Hope: Falus

Falus je umetnička predstava erekcije i muške seksualnosti. U staroj Grčkoj i Rimu, falus je simbolizovao muški aktivni princip, snagu, red i moć u borbi protiv ženskog pasivnog principa, te slabosti, tamnog i bezumnog. Falus je slavljen kao deo Faloforija, dionizijskih prolećnih svetkovina tokom kojih je bila dozvoljena neobuzdana erotska sloboda. Mada na istorijskim spomenicima okružen faličkim simbolima i slavljen kao božanstvo koje izaziva erekciju, interesantno je da sam Dionizije nikada nije predstavljen sa erekcijom, te se smatra bogom koji je ujedno i muškarac i žena.

Bab-el-Mandab : moreuz koji spaja Crveno more sa Adenskim zalivom i arapskim morem.

Gig Ryan: Prijam

Prijam , kralj Troje, imao je sa zakonitom ženom Hekubom i drugim ženama pedeset sinova i mnogo kćeri (među kojima su najpoznatiji heroj Hektor, Paris koji je, budući obljubio ženu grčkog kralja Menelaja, odgovoran za Trojanski rat, Troil, poznat po burnoj vezi sa Kresidom koja je inspirisala istoimenu dramu Williama Shakespeare-a, te proročica Kasandra). U toku Trojanskog rata, Prijamovog sina Hektora ubija grčki heroj Ahilej. U jednoj od najpotresnijih scena Ilijade, Prijam neustrašivo, noću, ulazi u neprijateljski kamp i preklinje Ahileja da mu vrati telo mrtvog sina Hektora. Tom scenom autor se igra u ovoj pesmi.

Robert Adamson: Ponoćna pomisao na Euridiku

Orfej, mitski pevač i svirač na liri, sin muze epske poezije Kaliope i Apolona, boga sunca i poezije, otelotvorenje je ideje pesnika. Oženjen je Euridikom, koju beskrajno voli. U neobuzdanom trku livadom Euridiku za petu ujeda zmija otrovnica, i ona umire. Ophrvan tugom, Orfej silazi u Had, podzemno carstvo mrtvih, i božanskom svirkom na liri omađijava bogove podzemlja, koji pristaju da mu vrate Euridiku, ali pod uslovom da se ni jednom ne osvrne za sobom na putu ka površini zemlje. Željan Euridike i mučen nevericom u njeno prisustvo, budući da u svom hodu ne čuje druge korake ni zvuke, Orfej se prerano okreće, i time konačno ubija Euridiku. Ona se mora vratiti u Had, zauvek van Orfejevog domašaja. Srednjevekovni moralistički kritičari smatrali su Euridiku i Orfejevu ljubav prema njoj simbolom tamne, seksualne strane Orfejeve prirode, što su dokazivali Euridikinom smrću od ujeda zmije, koja je i Evu dovodila u iskušenje. Zanimljive su i kasnije interpretacije ovog mita po pitanju lične odgovornosti za smrt ljubavi i muško-ženskih odnosa.

Mrka zmija (brown snake), autohtona australijska vrsta neotrovne zmije koja u tropskim delovima Austraije živi u neposrednoj blizini ljudskih naselja. Nije redak slučaj da se uvuče ljudima u kuću. Iako bezopasna, mrka zmija raste i do dva metra dužine i ne izgleda nimalo prijatno.

Posum (possum), autohtona australijska vrsta sitnog sisara nalik na krupnog puha ukrštenog sa vevericom, veoma simpatičnog izgleda. Posum je zaštićen zakonom i često živi u blizini ljudskih naseobina, gde lakše dolazi do hrane. Posum hoće da pojede ono što mu se ostavi, ali nije pitoma životinja, ne jede iz ruke i ume da ogrebe i ugrize ako mu se priđe preblizu.

Rosemary Dobson : Otmica Evrope

Zevs (Jupiter), vrhovni bog, ugledao je Evropu, smrtnu devojku, dok se igrala sa drugaricama na plaži u Tiru (današnji Liban), gde je njen otac bio kralj. Oduševljen njenom lepotom, pretvorio se u bika zaslepljujuće beline sa rogovima nalik na mlad mesec, i u tom obličju pitomo joj legao pored stopala. Savladavši početni strah, Evropa se isprva igrala sa bikom i mazila ga, a zatim ga u igri i uzjahala. Istog trenutka, bik je kao vihor odjurio put morske obale i otplivao daleko na pučinu, Evropu zauvek odvojivši od porodice. Mesto pored izvora Gortine, na ostvu Kritu, smatra se mestom gde su prvi put legli zajedno, ispod drveća platana koje je u sećanje na taj događaj dobilo zimzeleno lišće. Evropa je sa Zevsom imala tri sina. Kasnije, Zevs ju je udao za Asteriona, kralja Krita. Bik čije je obličje Zevs u ovoj priči uzeo, postao je konstelacija zvezda i jedan znak u zodijaku.

Johannes Kepler , poznati astronom, nazvao je, još u sedamnaestom veku, četiri tada poznata satelita planete Jupiter imenima četiri smrtnika koje je Zevs-Jupiter obljubio: to su Evropa, Io, Ganimed i Kalisto. (Ganimed je muškog pola). Lista Zevsovih (Jupiterovih) smrtnih ljubavnica uključuje Ledu, Danaju, Semelu i mnoge druge.

Kotlić (billy), tradicionalna australijska crna, bezoblična posuda u kojoj farmeri pripremaju čaj kada su u prirodi, na otvorenom prostoru.

Ženski hrastovi (she-oaks). Autohtona australijska vrsta drveta.

Peter Porter: Horacijeve ode u prevodu

Horacije (Quintus Horatius Flaccus), pesnik (65-8. godine pre nove ere), sin oslobođenog roba, dobio je zahvaljujući očevom zalaganju najbolje obrazovanje kako u Rimu, tako i u Atini, gde je studirao filozofiju u najboljim školama. Kada je izbio građanski rat, prijavio se u vojsku, na strani Bruta. U novembru 42. godine pre nove ere, u dve bitke kod Filipa protiv Antonija i Oktavijana, Horacije i drugi tribuni (u neuobičajenoj situaciji odsustva oficira višeg ranga) komandovali su jednom od legija Bruta i Kasija. Nakon potpunog poraza i smrti svojih vojskovođa, Horacije se dočekao na noge. Pobegao je natrag u Rim, tada pod kontrolom Oktavijana, i, mada prethodno kažnjen za izdaju oduzimanjem celokupne imovine, dobio je mesto kao jedan od 36 službenika u riznici. Ubrzo, talentom i prijatnim karakterom zapada za oko Meceni, bogatom Rimljaninu koji mu postaje pokrovitelj, a kasnije mu poklanja imanje i time omogucava da radi na miru. Horacije se uskoro upoznaje sa pesnicima Varijem i Virgilijem, i u potpunosti posvećuje književnom radu. Najpoznatija dela su mu Satire i Ode , a njegova Poslanica Pizonima. poznatija kao Umetnost poezije , pismo mladim piscima o tome kako treba pisati, vekovima nakon njegove smrti ostala je kanon književne teorije. Horacije je još za života dostigao veliku slavu. Simbol je talentovane osobe bez pedigrea koja snagom karaktera, darovitošću i harizmom prevazilazi prepreke i snalazi se u svakoj situaciji.

Bly i Cage - Robert Bly, američki pesnik, i John Cage, američki muzičar. Stvaralaštvo obojice autora je, za razliku od Horacijevog, obeleženo umetničkom nezavisnošću i raskidom sa tradicijom.

Edili (Aediles): rimski magistrati koji su imali nadzorničku funkciju.

Partija (Parthia) – deo Persije, provincija koja se prostirala teritorijom današnjeg severnog Irana i Iraka. Parćani u bitkama često okretali konje unazad i bacali pogled na protivnika preko ramena, što bi protivnike često obmanulo lažnim utiskom da su Parćani u povlačenju. Na engleskom i danas postoji izreka “parćanski pogled“, koja označava ponašanje varljivog karaktera. Upravo u tom smislu je ovde korišćena iračka paralela.

Avgustinska poetika : neoklasicistički stil pisanja. Avgustinski period dobio je ime po rimskom caru Avgustu Cezaru (Augustus Caesar), koji je vladao od 27. pre nove ere do 14. godine nove ere. Tokom njegove vladavine, Rim je dostigao svoj ‘klasični period', svoja najviša literarna i kulturna dostignuća. Virgilije, Ovidije, kao i Horacije, avgustinski su pesnici. Termin ‘avgustinski' ili ‘neoklasicistički' ponekad se primenjuje i na englesku književnost sedamnaestog i ranog osamnaestog veka. Ovde je termin upotrebljen ironično, i primenjen na pisce modernog doba čijem senzibilitetu ne priliče opsednutost formom i pompom, što su negativne strane avgustinskog stila.

"Eheu fugaces, Postume, Postume, labuntur anni" - "Avaj, Postume, Postume, godine brzo prolaze i nestaju": Početni stihovi jedne od Horacijevih oda.

Postum (Postumus): identitet Postuma u Horacijevoj odi nije utvrđen. Ovde, međutim, Porter najverovatnije misli na Agripu Postuma (Agrippus Postumus), unuka cara Avgusta, jedan od njegovih naslednika, kasnije je zbog nemorala i neposlušnosti poslat u egzil na ostrvo Planasia (danas Isola Pianosa) u Tirenskom moru, a zatim i ubijen. Moguće je, ali ne i dokazano, da je Avgust naručio njegovu smrt. Moguće je i da ju je naručio i Tiberije, Avgustov naslednik, za čiji je presto Postumus bio jedini konkurent. Ovde je simbol nesigurnih vremena i mogućnosti nenadanog i naglog pada u nemilost.

Carmina latinski: pesme

A.D. Cousins: Tiberije, zimi

Tiberije (Tiberius), rimski car (vladao od 14-37. godine nove ere), bio je moćan, ali ne i omiljen vladar. Vladao je gvozdenom pesnicom, nemilosrdno ubijajući sve one za koje je postojala i najmanja sumnja da bi se mogli pobuniti protiv njega, uključujući i svog vrlo popularnog usvojenog brata Germanika, zaslužnog ratnika koji je izvojevao mnoge pobede nad germanskim plemenima. U drugom delu svoje vladavine, Tiberije se preselio na ostrvo Kapri, odakle je vladao preko predstavnika. i u odsustvu bio je strah i trepet. Danas je zapamćen uglavnom po citatu iz Biblije koji se na njega odnosi: “Daj caru carevo, a Bogu Božje”. Jedan je od retkih rimskih vladara koji je umro od starosti. Čitav život, a naročito poslednje godine života, proveo je duboko usamljen i paranoičan.

Bog mora : Posejdon (Neptun), brat Zevsa (Jupitera), vrhovnog boga zemlje i neba, i Hada (Plutona), boga podzemlja, sa kojima je podelio zemaljski šar. Ovde se delimično misli i na Posejdonovog sina Proteja (Proteus), boga-proroka promenljivog oblika.

Danijela Kambasković-Sawers: Neron

Neron (Nero), brutalni vladar Rima (vladao od 54. do 68. godine nove ere), bio je nemilosrdan, slab, senzualan, nepredvidiv, rasipan, sadističan, biseksualan, a kasnije u životu i poremećen. Istoričari Svetonije i Tacit pominju događaj kada se, 64. godine nove ere, dok je veliki požar uništavao Rim, Neron popeo na uzdignutu građevinu odakle se pružao dobar pogled na grad u plamenu, i pevao o uništenju Troje. Sa ovom pričom je u vezi engleski izraz “on cigulja dok dok Rim gori”, “fiddling while Rome burns”, koji označava bavljenje irelevantnim aktivnostima u trenutku krize. Ovaj je izraz potekao je iz 17. veka – Rimljani, naime, nisu poznavali violinu (Neronov omiljeni instrument bila je lira).

Crkva , stari grad , drevni most : Kosovo , Dubrovnik , Mostar . Korišćeni zajedno, simbolišu bivšu Jugoslaviju, i tendenciju ka bezumnom uništavanju u njoj.

Dodole , slovenski paganski ritual u kome žene pod maskama divljim glasovima prizivaju kišu i plodnost zemlje.

Perun , vrhovno božanstvo slovenske mitologije, bog oluje i groma, ekvivalent grčkog Zevsa, rimskog Jupitera i skandinavskog Tora.

ž iva voda : Živa i mrtva voda koriste se u bajkama slovenskih naroda da bi oživele lika čije je prisustvo neophodno za srećan završetak bajke. Isečeni delovi tela poprskani mrtvom vodom ponovo srastaju. Živa voda vraća telu život.

Gvozdene cipele , obavezan rekvizit ženskih likova tragača iz bajki slovenskih naroda. Ove mitske tragačice bično ne nalaze traženo sve dok ne poderu svoje gvozdene cipele.

David Malouf: Poslednje reči imperatora Hadrijana

Hadrijan (Hadrian), rimski car (vladao od 117-138. godine nove ere), bio je vladar neuporedivog vizionarstva i vojnog iskustva, koji je proveo više od polovine svoje vladavine van Rima u vojnim pohodima. Njegova žeđ za putovanjem i znanjem bila je bez premca. Bio je daleko najdarovitiji vladar koga je Rim ikada imao, orator, filozof, pisac i pesnik, a najveći svoj domet ostvario je u polju arhitekture. Živeo je u politički podobnom braku bez ljubavi i bez dece. Priroda njegove veze sa mladićem Antinojem, u čiju je slavu nakon njegove smrti izgradio brojne hramove, nije nikada utvrđena. Interpretacija jedne od njegovih kratkih pesama (koju David Malouf navodi u celosti, na latinskom, na početku svoje pesme) već dugo kritičarima zadaje glavobolje. U doslovnom prevodu, ta kratka pesma glasi: “ Mala dušo, nemirna i bleda, goste i druže mog tela, ti ćeš sada otići u mesta bleda, otvrdla i neplodna, i nećeš se šaliti kako si imala običaj. “

1"Jopac", lutka koja na federu iskače iz kutije, lokalizam iz Srbije.

[predhodna stranica][sadržaj][sljedeća stranica]