Diwan 13

| Diwan 13 - 14 |

Svetlana Slapšak

TEORETIZOVANJE POKRETLJIVOSTI ŽENA: "AKTIVISTKINJE PRELAZE GRANICE", LETO 2002.

Prerano preminula Žarana Papić, jedan od pokretačkih duhova koji su stajali iza projekta "Aktivistkinje prelaze granice", koji je organizovao Transeuropeennes , naglašavala je već od samog početka, na svim pripremnim sastancima, kako je činjenica da žene putuju regionom politički čin po sebi. Teorijski potencijal ovog stava ne bi trebalo zanemariti, ma koliko da je njegov kontekst blisko povezan sa nedavnim ratom u Jugoslaviji, uništavanjem države Jugoslavije, promenama u srednjoj i istočnoj Evropi nakon 1989. godine, i problematičnim periodom evropske integracije.

Naprotiv, ovaj stav bi trebalo ispitati zbog njegovog kontekstualnog uticaja na tekuće rasprave, i sigurno je da ga treba postaviti na mapu rasprava koje se vode u Evropi. Ovu sferu podložnu teoretizaciji na imperativan način otvara zbirka tekstova nedavno objavljena za potrebe predavanja na studijama roda pod naslovom Misliti razliku (Thinking Differently) 1. Ne radi se samo o različitim paradigmama koje prizivaju različite tipove refleksija već i o traganju za zaboravljenim i previđenim teorijskim putevima, intelektualnim kontinuitetima koji bi inače bili odbačeni u divljoj potrebi za ujedinjujućim žargonom u još uvek nastajućoj disciplini studija roda. 2

U pitanju je, takođe, i preformulisanje statusa istorije u studijama roda i kretanje izvan koncepta kanona (uključivanje žena u istoriju) ili njene istorije (uključivanje istorije u ženske diskurse): u oba slučaja, istorija se doživljava kao ustanovljena realnost/tekst, koja ima svoje odvojene odnose sa različitim, jasno dinamičnim (ako ne i fluidnim) konceptima ženske istorije. 3 Evropsko ponovno promišljanje istorije od vremena intelektualnih nastupa novog istorizma ( nouvelle histoire ) i poststrukturalističkih pristupa, mada su oni imali izvesne posledice po moderno teoretiziranje istorije u Sjedinjenim Američkim Državama, još se nije susrelo sa izazovom bilo studija roda ili feminističkih energija, osim u nekim ograničenim akademskim područjima. 4 Upravo se u ovim udaljenim intelektualnim zonama mogu pronaći neke začuđujuće inovativne analize, paradigme mogućih modela istorijske interpretacije. 5 Jasno je, očekivani scenario bi se usredsredio na kontinuitete unutar patrijarhalnog društvenog modela, koji strukturira rodne uloge i ponašanje na Balkanu preko istorijskih ograničenja i hronoloških podela (između antike, srednjeg veka i modernoga doba) i preko kulturoloških pre nego geografskih granica (između "klasične" Grčke i ostatka Balkana). Pre nego što ova pitanja otvorimo za ozbiljnu akademsku raspravu, treba razmotriti i, možda, odbaciti priličan broj kolonijalnih stereotipa, ukoliko Balkan hoće da nađe svoje mesto u savremenom postkolonijalnom teoretiziranju. Jasno je da bar jedan pristup konfliktnom području balkanske istorije treba ostvariti sa pozicije kritičke teorije.

Koja se onda teorija najbolje može nositi sa situacijom u kojoj se nalaze žene na Balkanu, u kontekstu postsocijalističkog feminizma, društvenog i kulturnog nomadizma, etničkih prisila, i aktivizma? Odgovarajuća paradigma može se naći u uvodnom predavanju Džudit Batler (Judith Bitler) "Učinci stila na liminalni subjekt" (Agencies of Style for a Liminal Subject) održanom na seminaru "Kriza subjekta" (Crisis of a Subject«) maja 2000. godine na Ohridu (Makedonija) 6. U ovom kratkom, dobro razrađenom predavanju Džudit Batler oživljava feministički zahtev za prosvećivanjem, koji se može zasnovati samo u praksi, ovoga puta u praksi prevoda. Odnos između izvornog jezika (IJ) i ciljnog jezika (CJ) bliži je definiciji prelamanja , promeni u percepciji, 7 uz postojanje nekih značajnih razlika: prvo, radi se o CJ (ciljnom jeziku) a njih ima mnogo - u stvari, cela panorama jezika srednje i južne Evrope predstavljena je u raspravi koja je usledila nakon predavanja Batlerove. Drugo, IJ (izvorni jezik) uslovljava prelamanje kroz svoju kondenzovanu formu, neku vrstu sažetka (epitoma) faze mišljenja Džudit Batler - a sažetak je najuspešnija oralna i tekstualna forma u svakoj prosvetiteljskoj praksi, bilo da se radi o Istoku ili Zapadu. Treće, pojam liminalni može se odnositi i na glavnu temu Džudit Batler, koja se kreće iz feminističkih teorija ka teoriji kvira (queer theory), i ka njenoj publici sa seminara, koja je liminalna u smislu svoje geografske i kulturne pozicije. Četvrto, Džudit Batler je nesumnjivo najprevođenija autorka iz feminističkih krugova u bivšim socijalističkim državama Istočne i Srednje Evrope i Balkana. Pretpostavljam da mnoge učesnice i učesnici ohridskog seminara nisu bili samo upoznati sa originalnom mišlju ove autorke (IJ) već takođe i sa nekoliko prelamanja ciljnog jezika, jer neki od njih su mogli jednostavno biti prevodioci njenih radova - prošli, sadašnji, budući.

Ovde nailazimo na slučaj prisvajanja (aproprijacija) koji nije bio poznat ili o kojem se sve do sada nije raspravljalo u feminističkim krugovima Istoka i Zapada. U svom predavanju, Batlerova se pozvala na Altiseovu (Louis Althusser) teoriju subjekta, koja nudi dobar primer prelamanja za lokalnu recepciju, mada to nije bilo prisutno na seminaru, možda zbog generacijskog jaza, ili jednostavno usled nedostatka znanja. Pošto je Altiseova teorija bila izuzetno važna, mnogi njegovi tekstovi bili su prevedeni i o njima se raspravljalo u ključnom periodu kasnih šezdesetih i tokom sedamdesetih godina dvadesetog veka u bivšoj Jugoslaviji, sa ciljem da se oblikuje skup intelektualnih oruđa pomoću kojih bi se pobedile (komunističke) ideološke skučenosti i oformila škola mišljenja koja bi na nivou teorije mogla da ospori represiju ljudskih prava i slobodnog izražavanja - drugim rečima, da bi se odvojio državni-pojednostavljeni "marksizam" od intelektualno odgovornog ponovnog promišljanja Marksovih (Karl Marx) teorija. To je neko vreme bilo delotvorno. U stvari, niko nikada nije bio uhapšen zbog što je prevodio Altisea u bivšoj Jugoslaviji, i njegove teorije su pribavljale jedan broj jakih argumenata protiv "marksističke" represije. I naporedo sa Marksovim radovima, kao korpusom obaveznog čitanja, feministička teorija u bivšoj Jugoslaviji nije smatrala ovu vrstu teorijskog pristupa nečim posebno novim. Stoga, predlog da se Altise ponovo pročita - uprkos nedostatku punijeg i izazovnijeg konteksta - ima mnogo smisla.

Džudit Batler je na početku svog predavanja izjavila: "lokaciju 'dejstvovanja' nije lako odrediti" - a sledilo je njeno upućivanje na mešane mere globalizacije i kulturnog prevođenja. Međutim, ona nije uključila prelamanje u prevod. Još je zagonetnije to što nije ukazala na ideju Jirgena Habermasa (Jürgen Habermas) o svetu života 8 malih zajednica ("jezičkih zajednica") koje su integrisane izvan (a ponekad i uprkos) sistema - to jest, uprkos kapitalističkom sistemu.

Danas postoji mnogo otvorenog prostora za teoretiziranje povratka na kapitalizam, nakon životnog iskustva totalitarnih režima i otuda mnogo razloga za ponovno promišljanje Habermasovih ideja. Ne samo da je potrebno nove društvene pokrete i feminističku sferu, koja stoji nasuprot javnoj sferi, radikalno ponovo izmisliti, oni moraju takođe vredno da rade na novim strategijama prosvetiteljstva - novim sažecima ili edukativnim narativima - da bi onemogućili da se novi univerzalizam ušunja naporedo sa kapitalističkim uplitanjem: teško da postoji izazovnija i traumatičnija situacija nego u bivšim socijalističkim/totalitarnim društvima, u kojima je ranije insistiranje na osnovnim "marksističkim" tekstovima zamenjeno zdravorazumskim stavovima o tome da je kapitalizam "prirodan". Još je tragičnije to što ta "lažna interpelacija" (lažna u smislu da zamenjuje raniju interpelaciju protiv totalitarne ideologije, opskrbljujući se parazitski njenom energijom) zahteva - u altiseovskom smislu "pozdrav" - izvesno odvajanje od tekstova i čitanja, ili, da to iskažem bez uvijanja, pismenost i gramatiku. Dok je komunistička ideologija investirala, sve do samoga kraja, u učenje, čitanje i podizanje nivoa znanja - čak i ako je to činila zbog providnih razloga i površno - čuvajući na taj način tanku istorijsku i idejnu vezu sa zapadnim prosvetiteljstvom, nove lažne interpelacije laskaju subjektu koji tek treba da se oblikuje, dodeljujući mu "prirodni", neupitni pristup istini i znanju.

Novi građanin može se oblikovati bez gramatike, i svoj identitet krivotvoriti unutar neporicljive i nepromenjive bioinvencije, koja je bila mesto uzgoja za svaku etničku i nacionalističku imaginaciju. Ali na kraju svoga predavanja Džudit Batler je postavila nekoliko pitanja koja bi se mogla razumeti kao okidači neke buduće kritike: "Kako iščitavamo delovanje subjekta kada njegovi/njeni zahtevi za kulturološkim, psihičkim i političkim opstankom čine sebe poznatim kao stil? Koju vrstu stila signalizuje kriza opstanka? Koja vrsta hermeneutike nam je potrebna da bismo pročitali subjekt u njegovom tananom odnosu prema izranjanju kulture, hermeneutike koja ne uzima samostvarajući subjekat kao nešto dato po sebi već iščitava njegovu borbu na život i smrt sa svim uslovljavajućim normama u agramatičkim stilovima njegovog nastanka"? 9

Kako se ova pitanja odnose prema našoj temi? Pokušaćemo da pokažemo da je “mobilnost” interpelacija koja poziva subjekt izvan (nacionalističkih) ideoloških aparata. Pokušaćemo da opišemo kontekst ove interpelacije, ukazujući na neke pretpostavljene istorijsko-antropološke kontinuitete, i neke nedavno analizirane norme i prakse rodova - uključujući pacifizam.

Pokušaćemo i da uspostavimo vezu između pomalo zaboravljenih razmišljanja o rodu, koja su iskazale francuske teoretičarke iz sedamdesetih godina 20. veka, pre svega Klodin Erman (Claudine Hermann) i Sara Kofman (Sarah Kofman), i situacije u kojoj deluju žene na Balkanu na početku XXI veka. U svojoj knjizi Kradljivice jezika ( Les voleuses de langue ) 10, Klodin Erman uvodi ideju "krađe" jezika i njenog umetanja u écriture féminine . Ovaj njen pojam je jedan od najtačnijih prevoda ideje prisvajanja u feminističkoj teoriji, ali nikada nije bio široko prihvaćen. U slučaju koji sada proučavamo, krađa jezika savršeno odgovara strategijama višejezičnosti, prevoda transgersije u kulturi, i subverzije oficijelnog diskursa. Blisko povezana sa pristupom Ermanove je vesela teorijska invencija Kofmanove u njenoj knjizi o …mačku.

Uz pomoć neprevodivog neologizma autobiogriffure , 11 Kofmanova dovodi u pitanje jezik, identitet i žensku usamljenost ako i kada one pokušaju da se odvoje od sveporobljavajuće simbolike za koju su ih koristili. Unutar narativa ženske "kriminalnosti" i žena zamišljenih kao ne-ljudi, dekonstrukcija muške kulturne racionalnosti/represije i tehnika zasnovanih na identitetu koje sprovodi mačak Mur (Murr) u istoimenome delu E.T.A. Hofmana, u tumačenju Sare Kofman, postaje mogućna feministička strategija. Grebanje, škrabanje, pisanje: može se koristiti bilo koji način "obeležavanja"; mačka krade igre radi, a ne da bi se izrazila. Mačak Mur ne uništava samo mušku kulturu, on takođe odbija "prirodno", dvosmisleno žensko utočište: "Karikaturom koju je iscrtao, Mur diskvalifikuje jezik ( langue ) i govor ( language ) kao sredstva prodiranja u tajne prirode, traganja, još jednom, za prvobitnim jedinstvom i harmonijom." 12

Semantička tekstura koju je Kofmanova predložila je delikatna: učeni evropski termini koji obeležavaju pisanje, bakropis ili crtanje povezani su sa grčkom osnovom graph/o što znači "grebanje". Učeni evropski termin koji označava slovo povezan je sa grčkim glagolom charazein koji znači "(u)grebsti". "Jezik", "pisanje", "znak" i "identitet", svi oni mogu poticati iz istog izvora u istorijskoj semantici. Mačka, ambivalentna životinja koja je i prirodna i kulturalna, ukroćena i divlja, čiji su čujni izrazi povezani sa osnovnom tekstualnom/teksturnom proizvodnjom u mnogim jezicima (engl. "purring" znači "predenje") - što je, opet, osnovna ženska aktivnost - ova noćna Penelopa raspreda ono što je tokom dana oplela-napisala. Paradigme koje predstavljaju Ermanova i Kofmanova potiču iz kontekstualne i semantičke istorije najreprezentativnije balkanske kulture - iz grčke istorije.

Pokušaj da se poveže prošlost sa sadašnjošću na ovom opasnom terenu pomešanih imaginarija već je bio učinjen. 13 Neki kontinuiteti već su pomenuti, oni koji se pojavljuju iz novih disciplinarnih veza sa istorijskom antropologijom antike. Konvergentna tačka ovih različitih teorijskih linija kao da nije privukla mnogo trajnog akademskog istraživanja, i nije podstakla nikakve intelektualne debate (osim prolazne medijske pažnje) ili teoretiziranja izvan dominantne kulture. Naravno, ova praznina je naseljena mnogim inicijativama, borbama moći, intelektualnim naporima da se definišu disciplinarna polja, ali joj nedostaju dinamika i reprezentacija koje su mogle da ponude samo razvijena društva. U ovom smislu takođe, "tema" diskusije Džudit Batler o dejstvovanjima funkcioniše u oba pravca - podbadajući relevantan dijalog pod jednakim uslovima, i kritički pristup kontekstualnim inspiracijama i omeđenostima.

Pojam "mobilnosti" ovde se proteže ne samo na pokretljivost tela (putovanje, promenu, komunikaciju) već i na kulturno prepoznatljive (i definisane) emocije: na koje načine, kada i šta "pokreće" žene, čini ih emocionalno "mobilnim" i "motivisanim" (sva tri pojma imaju istu etimologiju). Koji kontekst čini da ova mobilnost bude politički obeležena? Skorašnja istraživanja bola, sećanja, čula i traume, kako ih je sažela na primer Nadja Seremetakis (Nadia Seremetakis), 14 otvorila su potpuno novo područje istraživanja:

"U ovim semantičkim strujanjima ne nalazimo jasno uspostavljene granice između čula i emocija, uma i tela, uživanja i bola, voljnog i nevoljnog, i između afektivnog i estetskog iskustva. Takve kulturno specifične perspektive u odnosu na čulno iskustvo nisu samo poredbene neobičnosti. To su suštinski prolazi za istraživanje kulturno specifičnih formacija sećanja - istraživanje od suštinske važnosti za suprotstavljanje post-traumatskog sećanja koje potiče iz ratnog iskustva.” 15

To odsustvo granica kao da se stapa sa našim ranijim opisom semantičkog sadržaja upotrebe reči "mobilnost". Seremetakisova sledi dugu tradiciju mislilaca koji se bave istorijom i sećanjem i koji daju prednost konceptu sećanja kao izvođenja. I baš u tom preokretu susrećemo se ponovo sa teorijom Džudit Batler. Ako se vratimo sećanju, "mobilnost" se može čitati ne samo posredstvom generičke različitosti istorijskih opisa (horizonatalni nivo) već i posredstvom nejednakih ekonomija pristupa, odbijanja i proporcija ženskog učešća u kolektivnom sećanju (vertikalni nivo). Neminovni sukob događa se oko simboličkih predmeta (spomenika). U našem slučaju, nijedan od novih spomenika ne komunicira sa ženama: spomenici kao da cementiraju nove granice i nova ograničenja za žene, i onemogućavaju im da konačno učestvuju u oficijelnoj istoriji. Koncept lieu de memoire 16odnosi se uglavnom na kulturne prakse dominantne kulture, neometene podeljenim recepcijama teksta istorije.

Na horizontalnom nivou, zaraćene strane mogu prepoznati jedne kod drugih semantiku "okupiranja" mesta; ali vertikalno, one koje su izopštene iz oficijelne istorije emituju i primaju to odbijanje. Ako razmišljamo iz ove perspektive, možemo razumeti ne umanjenu već povećanu netoleranciju prema pacifistima, dosta vremena nakon što se u javnom diskursu i političkom životu posle okončanja rata u Jugoslaviji uspostavio izvestan stepen normalnosti - najgori slučaj u tom pogledu jeste Srbija u periodu posle dramatičnih promena do kojih je došlo oktobra 2000. godine. U svojoj pionirskoj studiji Liset Valensi (Lucette Valensi) je pokazala kako različite etničke i kulturne grupe oblikuju različite ili suprotstavljene narative o istim istorijskim događajima. 17 Slučaj Balkana, koji se ponavlja kroz istoriju, ukazao bi na narative obeležene rodom koji nisu ništa manje različiti ili suprotstavljeni. 18 Zbirka studija koja se bavi ulogom muškaraca, maskulinitetom i nasiljem nedavno je pokazala do kojeg stepena istorijski narativi obeleženi rodom igraju ulogu u konstruisanju muške uloge danas u svetu i u kojoj meri igraju ulogu prvog i središnjeg "činioca" . 19 Tako je lieu de mémoire u stvari non-lieu za žene, koji vodi ka višestrukim rizicima, izazivajući njihove višestruke lojalnosti.

Pregovori oko stepena viktimizacije, manje više taktička razmena solidarnosti, uravnoteženih diskursa, autocenzure i tiho prognanih provokativnih termina, sve su to znaci ženskog prepredenog oponašanja diplomatskog jezika (tipične "krađe" jezika); ali, s druge strane, to su takođe znaci snage novih tabua proizvedenih novim ritualima. Usled njihove dvosmislene pozicije u odnosu na lieux de mémoire , ženama su često poricali pristup, ili su im dozvoljavali samo ograničen pristup. U stvari, ženama je, kao drugima istorije, podaren status onih koje su-više-od-neprijatelja, one su neprijatelji iznutra: žene su sumnjive zbog svoje sposobnosti ili želje da potvrde vladajući narativ istorije, one dobijaju na potencijalu da deluju ili gube veliki deo kolektivne razmene sećanja. Ova dvosmislenost treba da se izvede i njome treba manipulisati u korist žena. Stoga, suprotstavljanje lieux de mémoire jeste jedan od osnovnih rezultata političkog delovanja prelaženja granica, jer lieux de mémoire predstavljaju simboličke granice koje nisu povezane sa geografskim i političkim granicama - unutrašnje granice koje utiču na žive ljude. Budući da je većina lieux de mémoire povezana sa žrtvama rata, moglo bi se govoriti o simboličnoj pobedi mrtvih nad živima, i smrti nad životom.

Vidljiva hijerarhizacija žrtava rata (vojnici koji su kao žrtve naizgled brojniji od civilnih žrtava rata; civilne žrtve hijerarhijski poređane u skladu sa različitim stepenima dominantne političke upotrebe) samo uvećava traumatična stanja i odlaže post-traumatski oporavak, dok istovremeno uspostavlja nove vrednosti i relativizuje probleme odgovornosti. Nelagodnost koja se oseća u prisustvu lieux de mémoire , i koja se razvija posredstvom različitih tehnika patnji i lečenja, pojavljuje se kao jedan od glavnih "ekrana" na kojima se projektuju i izvode emocije. Ako stvarne granice, a većina njih su nove (osim granice sa Albanijom), funkcionišu kao simbolični čvorovi nove politike, novih ideologija i novih ograničenja, one takođe izazivaju kritiku, nostalgiju i ironiju kao konačne rezultate poređenja onoga što je bilo pre i onoga što je sada . Prostor moguće subverzije nije sveden i osim izvođenja prevare, zavođenja i protestovanja, što sve proizvodi izvestan stepen zadovoljstva u bartovskom smislu tog pojma, 20 višestruka mobilnost razvijena iz ove ritualne prakse veoma je bliska određivanju lokacije "dejstvovanja". 21

Možda je jedan od najinspirativnijih primera za teoriju primer jedne žene iz Srebrenice, čijeg su muža ubile srpske paravojne trupe na mostu iznad Drine, reke koja je tradicionalna granica između Bosne i Srbije, i koja se zaklela da nikada više neće preći tu reku u pravcu Srbije. Kao učesnica u projektu "Aktivistkinje prelaze granice", ona je ponovo ocenila svoj položaj i prešla je reku-granicu zajedno sa drugim ženama. Ovo je transgresija od etničkog ka multietničkom, od žrtve u monolitnoj grupi ka učesnici u jednoj nehomogenoj grupi, u kojoj viktimizacija treba da se poredi, izmeri i objasni; od traume ka post-traumatskim rešenjima; od sačuvanog pojedinačnog sećanja do zajedničkog pamćenja; i zatim od tradicionalnih društvenih pravila ka jednom nedefinisanom kolektivu, koji konstituiše svoja sopstvena pravila, kao centralna paradigma u određivanju takve lokacije.

Ali ne bi trebalo da zaboravimo kolektivno sećanje koje je olakšalo takav proces, a to je sećanje na izvesnu slobodu promene u kojoj je ova postarija žena iz Srebrenice uživala u poslednjih pedeset godina jugoslovenskog socijalizma. Ideologija ženske jednakosti, mada poricana i promenjena, ponekad krivotvorena ili odbacivana, sledeći nove ideološke zaokrete i patrijarhalne povraćaje poslednjih pedeset godina, ipak je ostavila neporecive tragove u svakodnevnom životu žena - i jedan od tih tragova jeste mobilnost. Ali najpre se mora istražiti specifičan odnos patrijarhata prema komunističkoj ideologiji u bivšoj Jugoslaviji. Izvestan partijarhalni mentalitet, i posledično, njegovo rodno prikazivanje, vešto su uvele nomenklature koje su delovale na tom području, tokom više godina društvene stabilnosti. Mada ne otvoreno promovisan, partijarhalni mentalitet bio je u stvari najlakši način da se tradicionalni pogledi eksploatišu i da se inkorporiraju u ideološke tekstove, a da se u skladu sa tim distribuira moć i da se pri tome ovi pogledi ne izlože nenaklonjenoj komunističkoj kritici.

Komunistička ideologija bila je, bez sumnje, prijateljski rapoložena prema ženama - bar u svojim brojnim programskim tekstovima. Strategije posvećenosti ovoj ideologiji i strategije izbegavanja ideoloških zahteva smenjivale su se u sasvim dinamičnom ritmu: dobar primer ove dinamike je jugoslovenski partizanski pokret, koji je primio veliki broj žena u jedan otvoreno feministički pokret tokom Drugog svetskog rata, a zatim ga/ih izneverio nekoliko godina kasnije. Jugoslovenski komunistički pokret je pre Drugog svetskog rata bio ilegalan, ali uprkos tome bio je to pokret elite, sa obrazovanim urbanim ženama kao svojim dominantnim - mada ne i jedinim - ženskim predstavnicama. Već pročišćena od svoje stvarne radničke klase Staljinovim pogromima tokom tridesetih godina XX veka, ova izolovana grupa suočila se sa neočekivanom prilikom da pokrene ljude da se odupru nemačkoj, italijanskoj, bugarskoj, mađarskoj i lokalnoj kvislinškoj okupaciji zemlje 1941. godine. Primoran da organizuje gerilske akcije izvan gradova, u neizvesnoj situaciji stalne mobilnosti, partizanski pokret započeo je veliku propagandnu kampanju među ženama pripadnicama različitih klasa - uglavnom neobrazovanim i iz seoskih sredina. Naporedo sa logističkom podrškom, zdravstvenom negom i pribavljanjem hrane, čime su se uglavnom bavile žene, neophodna strategija opstanka svakog gerilskog pokreta, proces "prosvećenja" žena o njihovim pravima i svetloj komunističkoj budućnosti, nastavljen je u najrudimentarnijim uslovima.

Uspeh je bio ogroman. Antifašistički front žena (AFŽ), osnovan 1943. godine kao parakomunistička organizacija, imao je pred kraj rata nekoliko stotina puta više članova nego komunistička partija. Žene su doprinosile dobrovoljnim radom u rekonstrukciji opustošene zemlje, u kampanji za masovno obrazovanje (kursevi opismenjavanja), u zbrinjavanju invalida, žrtava rata i siročadi. One su postale politički vidljive u raznim političkim i partijskim telima, kao članice Parlamenta, majke i udovice u crnom, u prvim redovima na kongresima, konferencijama, suđenjima za ratne zločine, kulturnim događajima.

Sa svim tim se prekinulo kada je došlo do razmimoilaženja između Tita i Staljina 1948. godine. Jugoslovenski komunisti su se pobojali da bi se većina žena mogla okrenuti komunizmu sovjetskog tipa, i osporiti jugoslovenski otpor Staljinu. Mnoge žene, kao posledica unutrašnjih čistki u Jugoslaviji, bile su poslate, zajedno sa muškarcima, u koncentracione logore namenjene simpatizerima Sovjeta. Većina ovih ljudi zatvarana je u koncentracione logore i na skoro pusto ostrvo u Jadranskom moru gde su živeli u užasnim uslovima - neki od njih i do petnaest godina. Mnogi nisu preživeli surovu torturu, glad i ponižavanje. Antifašistički front žena je uspeo formalno da se održi još nekoliko godina, a onda je 1952. godine bio tiho raspušten. 22

Ženama su potom davane samo reprezentativne, simbolične uloge u sistemu moći komunističke partije. Kasnija istorija Jugoslavije pokazuje šta se može uraditi ženama tokom dužeg vremenskog perioda, uvođenjem patrijarhalnih mentaliteta posredstvom medija i kulture, i njihovim kombinovanjem sa potrošačkim sklonostima Zapada. Samo na pojedinca usmereno istraživanje, koje kombinuje intervjue i sistematsku antropološku opservaciju, u stanju je da predloži odgovore na postavljena pitanja, kao što je recimo pitanje žene iz Srebrenice koja traga za svojom lokacijom. Ako bismo mogli da pronađemo više koordinata, već fiksiranih u novijim istražvanjima sprovedenim u okvirima studija roda, slučaj kao što je ovaj mogao bi da pribavi istorijski, društveni, kulturni i psihološki kontekst koji bi nam dozvolio da počnemo konstrukciju takvih kontekstualnih okvira.

Kakav je onda bio status ženske mobilnosti u kontekstu koji smo pokušali ukratko da opišemo? Na široj skali, jedan od činilaca koji je osiguravao društvenu ravnotežu u bivšoj Jugoslaviji bila je tolerancija režima prema mobilnosti takozvanih "gastarbajtera". Radnici su se selili u mnoge evropske i neevropske zemlje, i često ostajali u novom i ekonomski udobnijem okuženju, ali pri tome nisu raskidali veze sa lokalnom zajednicom: zbog članova porodice koji su ostajali u zemlji (roditelji, deca koja su besplatno pohađala školu), odgovarajuće finansijske pomoći (izdržavanje porodice, ulaganje u lokalnu zajednicu, gradnja kuća), kalendara redovnih događaja (festivali, odmori) ili neregularnih događaja (venčanja, smrti). Sve to je doprinosilo izvesnom stepenu mobilnosti žena unutar šireg sistema mobilnosti.

Mobilnost radne snage odvijala se unutar zemlje, pre svega između razvijenijih severnih delova (Slovenija) i manje razvijenih južnih delova (Bosna, Kosovo, Makedonija). Ova šara ispreplitala se sa drugim oblicima kretanja: nekim tradicionalnijim, uključujući sezonsku migraciju, nomadizam, sticanje/obrađivanje zemlje; neki oblici mobilnosti bili su povezani i sa privilegijama u kojima su uživale nomenklature i novi društveni poredak, poput mobilnosti ruralne nomenklature iz Hercegovine i Crne Gore ka odgovarajućim velikim gradovima kao što su Zagreb i Beograd, potom mobilnosti vojnih službenika, projekata velikih javnih radova i programa za mlade koje je organizovala država (radne akcije, studijska putovanja, itd). Kada je struktura jugoslovenske države postala decentralizovanija tokom sedamdesetih godina, tržište rada postalo je još ujedinjenije, a mobilnost je postala dostupna i poželjna unutar nove ekonomske dinamike. Treba dodati i to da je nova liberalna politika, na polju nekretnina, naporedo otvorila put ka hiljadama gradilišta po celoj zemlji ("vikendice", kuće za odmor), svim tipovima izgradnje koji nisu služili stalnom stanovanju, jer mnogi od njih su neposredno bili povezani sa sekundarnim finansijskim izvorima kao što su poljoprivredna proizvodnja kao hobi, ali i namenjena prodaji, manji privatni poslovi i industrija, ili izdavanje soba za odmor.

Mobilnost žena bila je ključna za uspeh ovih poduhvata. Neformalna ekonomija, koja se prostirala u svim pravcima u težim vremenima (rane osamdesete, godine rata), uglavnom je zavisila od mobilnosti žena (krijumčarenje preko graničnih prelaza ili čak iz udaljenih krajeva kao što su Singapur, Hong-Kong i Peking). Element koji je povezivao urbane žene ne treba prevideti; on se protezao od elite i žena iz nomenkalture, koje su se takmičile u bogatstvu, do radnica, kakva je i naša žena iz Srebrenice: vidljivost ženske mobilnosti u kulturi bivše Jugoslavije bila je osigurana gustom mrežom masovnih medija koja je prekrivala celu zemlju.

Sada bi bilo važno preispitati patrijarhalnost, koja je već bila spomenuta kao važan činilac ugnjetavanja žena, kao osnovni izvor slika, narativa rata i dominantne moći muškaraca, neobičnog odnosa između partijarhata i komunističke ideologije, i promena koje su se dogodile kada je komunistička ideologija izgubila svoj autoritet. Disciplinarno područje na kojem se isprepliću etnografija i studije kulture tek su nedavno otkrili istraživači koji deluju u obema oblastima, 23 i to treba, po definiciji, da bude mesto potrage za patrijarhalnim društvenim modelima. Jedan od mogućih tragova, na koje se ukazuje u novijim studijama, jeste korišćenje skorašnjih i istorijskih akademskih istraživanja, dakle istraživanja koja pripadaju dominantnoj kulturi, objavljenih ili neobjavljenih, i koja nude novo čitanje malobrojnih podataka koji ne moraju biti - i najčešće nisu - na vrhu liste tema koje biraju drugi istraživači.

Opisujući ono liminalno, otvara se nova perspektiva. I kao što toliko mnogo primera iz rodnih studija koji se bave modernim dobom pokazuje, ponovna čitanja ili učitavanja retko kada ostaju nenagrađena. U specifičnom slučaju balkanskih žena i patrijarhata, postoji "talog", ili hronotop u kojem je intelektualno zanimanje podstaknuto prosvetiteljskim idejama, uvezenim iz zemalja francuskog i nemačkog govornog područja, ostavilo dragocena opažanja o funkcionisanju patrijarhata na nivou konstruisanja roda: takav je slučaj Vuka Karadžića, samoukog lingviste i etnografa. On je ne samo beležio ono što je primećivao već je aspektu roda dao značajno mesto opisujući društvenu situaciju centralnog Balkana krajem XVIII i u ranom XIX veku. Možemo izmeriti dubinu njegovih zaključaka nasuprot socio-kulturološkim mapama kasnijeg XIX veka u ovom području, sa intenzivnom izgradnjom nacionalnog imaginarija, i etnografskim istraživenjem u XX veku koje beleži rezultate razaranja ranijih patrijarhalnih rodnih konstrukata. Karadžić je bio u stanju da ukaže na nekoliko aspekata učestvovanja žena u reprezentativnoj patrijarhalno-maskulinoj proizvodnji kulture - na primer, slepe pevačice epskih priča. Istovremeno, on je zaključio da su žene bile isključive proizvođačice-autorke u svim žanrovima usmene književnosti izuzev epske poezije, gde su delile autorstvo i autoritet sa (često slepim) pevačima epskih priča.

Tako tipologija junačkih pesama i ženske poezije, koju je načinio Vuk Karadžić, odražava njegovo razumevanje žanra, njegovog izvođenja, publike i društveno-političke uloge usmene književnosti u patrijarhalnom društvu Balkana. 24 Osim toga, Vuk Karadžić je u svom proširenom etnografskom i lingvističkom radu sakupljenom u njegovom rečniku, 25obezbedio važan uvid u svakodnevne životne prakse: ženske kripto-ludičke jezike, bajanja, verovanja, izreke, mitologije, rituale. Značajna i potvrđena paralela i stalna odlika ženske istorije na Balkanu jeste uloga žena u ritualima vezanim za smrt. 26 Postojanost ove antropološke skupine u modernoj kulturi može se shvatiti kroz ulogu koja se pripisuje ženama što nariču na državnim medijima u svim zaraćenim državama; s druge strane društvene i političke scene imamo političku invenciju "Žena u crnom"; a tu su i specifične reakcije žena suočenih sa lieux de mémoire , i načini na koje su se one odnosile prema njima – o čemu je ranije raspravljano.

Ritual vezan za smrt najveća je i najdvosmislenija niša rezervisana za žene u patrijarhalnom društvu - međutim, postoje i druge. Pojam koji koristimo je "uveličan" od svoje upotrebe u sociologiji, i trebalo bi da predstavlja specifičnu antropološku odliku faze u istoriji patrijarhata. Nedefinisana "događajima", istorija patrijarhata može samo da sledi promene u narativima koji ukazuju na mogućnosti menjanja strukture. U našem slučaju, Karadžićevo svedočenje dozvoljava nam da učitamo patrijarhalno društvo kao poroznu strukturu koja sadrži mnogobrojne niše namenjene ženama: rađanje, smrt, usmenu književnost/izvođenje, medicinu/bajanje, rituale i komunikaciju/jezičku veštinu. Status ovih niša teško je definisati, budući da su neke od njih očigledno u ambivalentnom odnosu prema vladajućim narativima (recimo bajanja), dok neke ostaju sasvim autonomne zahvaljujući strogim tabuima (rituali vezani za smrt), dok treće učestvuju u društvenim konvencijama (epska poezija/izvođenje).

Neki narativi o ženama jasno definišu prostore obeležene rodom - liminalni, periferni, prirodu nasuprot skupini selo i crkva. Jedan od ovih prostora na kojima su žene izložene drugim zajednicama, dok jednovremeno imaju moć da komuniciraju sa ovim zajednicama, jeste izvor vode - on nije nužno smešten u centar prostora koji zauzima kolektiv/zajednica. Ambivalentna uloga liminalnih prostora žena uzimala se kao samorazumljiva u istraživanju jezive realnosti masovnih silovanja tokom ratova koji su vođeni u bivšoj Jugoslaviji: telo žene je maskulina (patrijarhalna) fantazija o simboličnoj teritoriji. 27 Ali da li je tako "zamišljena" žena ona koja je samo (jedino i uvek) nepokretna? Ako ima tako puno niša i mnoge od njih su smeštene baš u liminalnom prostoru patrijarhalne zajednice, mogli bismo posumnjati da postoji neka vrsta stereotipa bona fide . Stoga je i mobilnost mogla biti jedna od niša u patrijarhalnoj društvenoj strukturi obeleženoj rodom.

Opstanak izvesnih niša u kolektivnom sećanju dovodi do zabune kada treba suditi o vremenskom protezanju istorije patrijarhata. U tom smislu, nužan bi bio pokušaj određenja kada i kako dolazi do promena. Na primer, mnoge žene su tokom rata u Jugoslaviji iznele svoja iskustva o prelasku granica: često im je bilo dopuštano da ih prelaze a da pri tome niko na njih nije obraćao preteranu pažnju - nije im čak ni prtljag pregledan - ako njihovo etničko poreklo nije bilo "pogrešno" u određenom mestu i vremenu, ako nisu pokazivale suprotno (ili bilo kakvo) političko mišljenje, i ako se verovalo da je njihov put bio podstaknut ekonomskim ili drugim "ženskim" razlozima. Ovim bi se mogla potvrditi ženska uloga u neformalnoj ekonomiji, ali bi se pobila i patrijarhalna fantazija o "nepokretnoj" prirodi žena. U tom kontekstu najmanje što bi trebalo uraditi jeste zahtevati kombinovanje zaostalih narativa iz ere socijalizma sa partijarhalnim modelom.

Mnogo radikalnija promena u patrijarhalnom modelu desila se u periodu nacionalnog "buđenja" u devetnaestom veku. Sam Karadžić se veoma odlučno suprotstavljao sentimentalnom stilu obrazovanja; on je izuzetno jetko 28 govorio protiv ondašnjih kulturnih i jezičkih prevoda - prelamanja ljubavnih romana. Više je cenio racionalistički formatirane tekstove i kulturu namenjenu građanstvu u nastajanju. Nova država, i bolni proces koji se u njoj odvijao, vodili su od dinastičkih linija do parlamentarnog donošenja odluka u devetnaestom veku, i kombinovali narativ o nacionalnoj autonomiji potkrepljen mitovima o poreklu, sa savremenim narativom o kapitalističkoj buržoaskoj mononuklearnoj porodici, koji je sasvim očevidno dekonstruisao polinuklearnu patrijarhalnu porodicu - zadrugu . Pored toga, napetost između grada i sela takođe je imala sopstveni narativ unutar tog kombinovanog modela.

Patrijarhalni narativi koristili su se da bi se sačinila pravila namenjena ženama u novom društvu orijentisanom ka naciji, ali stvarna životna dimenzija ženskih uloga bila je određena buržoaskim narativima. Zbog toga su žene izgubile svoje ranije patrijarhalne niše a pri tome nisu dobile nove - upravo suprotno: tu se pojavio narativ o nepokretnosti žena i ograničenjima koja se tiču prostora i ženske mobilnosti. Naciji kao kolektivu bilo je potrebno osigurati stalnu proizvodnju naslednika građanske-vojničke moći. Nepokretne, na kuću usmerene žene sa ograničenom mogućnošću kretanja i osakaćenim emocijama ("slabost", "histerija", "neuroza" i druge novoizmišljene ženske psihološke ćudi) bio je model za kojim se tragalo. Jedini preostali izvor za žene, koje su želele da ostvare slobodu i nezavisnost na Balkanu u devetnaestom veku, formativnom periodu nacionalne države, bio je u stvari zapadni feminizam, nova vrsta solidarnosti koja je mogla da naruši nova ograničenja i otvori nove niše .

Feministički "internacionalizam" XIX veka odgovarao je sličnim potrebama žena u slično organizovanim, ali nacionalno drugačijim, buržoaskim društvima. Patrijarhalni narativi tako predstavljaju spužvaste, transformativne obrasce koji se mogu oploditi različitim ideologijama i vodećim narativima - u našem slučaju, i kapitalističkim/buržoaskim i komunističkim. Saradnja sa komunističkim ideološkim narativima bila je, međutim, teža i bili su joj potrebni zamaskirani zaokreti i okreti. Nakon ranije opisanog perioda, jugoslovenska nomenklatura je pronašla novi način kombinovanja patrijarhata i drugih, privlačnijih narativa: posle šezdesetih godina XX veka, ovaj privlačni novi narativ postao je potrošački. Možda bi sada bilo lakše razumeti kako je reakcija nacionalističkih i patrijarhalnih narativa zadala povratni udarac nakon pauze od nekih sedamdeset ili sto godina, i kako su žene pokušale da aktiviraju neke stare niše koje još uvek postoje u njihovom kolektivnom sećanju. Predburžoaska mobilnost, kombinovana sa ranom emancipatorskom komunističkom mobilnošću, omogućila je nastanak kombinacije koja je mogla da zadovolji novonametnute potrebe, poput izbegavanja nacionalističkog/patrijarhalnog muškog pritiska, premošćavanja starosne razlike među ženama, i organizovanja novih političkih formi izraza. Među njima mobilnost je bila dovoljno jaka i konfliktna da bi konstruisala poseban politički narativ.

Svedočenja žena ovde sakupljena slivaju se u nekoliko tipova mobilnosti: mobilnost u prelaženju novih granica kao znak ženske moći da prosuđuje, ako ne da menja istoriju; mobilnost postavljanja sebe u zajednici žena (ja, mi, moj/njihov kolektiv); mobilnost u određivanju statusa žrtve, koji nije pozicija, ali je "darovan" ženama u poretku koji se menja i o kojem se može diskutovati; mobilnost kao kritika sadašnje situacije i njenog pretvaranja u spomenik; mobilnost kapaciteta ženskih emocija da se bave konfliktnim situacijama, i da otkriju tehnike izlečenja.

Želela bih da ovde navedem jedno lično iskustvo koje je povezano sa problematikom ženskih telesnih odgovora i strategija. Godine 1997. učestvovala sam u jednom aktivističkom projektu u Amsterdamu. Trebalo je da dve nedelje živim u okruženju izbeglica i emigranata koji su tu pristigli iz mnogih delova sveta, da komuniciram sa lokalnim ženama, i predstavim svoja opažanja u obliku dnevnika na Internetu i da na kraju pripremim neku vrstu performansa u alternativnom centru koji je bio domaćin ovog događaja. Nekoliko mojih kolega bilo je u sličnoj misiji, i trebalo je da se sretnemo i da sarađujemo. 29 Moj parnjak bio je Adam Zamenzad (Adam Zameenzad), pakistanski autor, koji je često boravio u Holandiji. On nije želeo da se susretne sa mnom, tako da nisam dobila priliku da odgovorim na primedbe koje je imao na račun mog dnevnika, niti na pismo koje mi je na kraju uputio: poslednja reč je morala da bude reč muškarca. Adam je naročito aludirao na moj smeh kada je napisao ove reči koje su odavale pretpostavljenu (prisvojenu) mudrost i autoritet:

"Međutim, većina ovih emocija i atributa predstavljaju ili padanje u klopku ili su jednostvno nepotrebne, i sigurno su destabilizujuće suprotnosti koje se smenjuju i nastavljaju da reprodukuju jedna drugu. One ostavljaju malo mesta za mir, stvaran konačni mir, bilo unutar pojedinca ili društva u celini. Vidiš dobrotu i stvaraš zlo; prepoznaješ lepotu a rađa se ružnoća... na primer, mrzeti fašiste dok poričeš fašistima njihovo "pravo" da mrze ma šta da su izabrali da mrze… sve dok se ideja o "drugom" ostavlja po strani, nikakav stvarni mir ne može da prevlada u takozvanom onom što nije drugo... U stvari, smeh je jedan od agresivnijih činova života. Priznajem, on u mnogo slučajeva može da ispusti agresiju, ali on i dalje ostaje čin agresije." 30

Odvojene od pasusa u kojem se čitalac poziva da se pridruži bezosećajnom blaženstvu potpune objektivnosti u budućem svetu bez razlika, izabrane forme mira tvore zastrašujući diskurs krajnje licemerne ravnoteže, koja okrivljuje smeh da izaziva agresiju a time i ratove, i istovremeno brani pravo fašista da mrze. Kako autoritarna (patrijarhalna) reakcija postaje duboko iracionalna kada prozivanje dolazi sa ženske strane! Izabrala sam ovaj primer da bih uvela svedočenja iz ove zbirke, jer ona jasno iskazuju da je jedan od najsigurnijih načina da se umire emocionalni problemi, kojima se izlažu žene suočavajući se sa različitim preprekama, neprijatnim podsećanjima, i opasnim trenucima tokom putovanja, bio smeh. Drugi način, igranje i pevanje, smatra se opštom (na sve učesnice primenjivom) terapijom lečenja tokom puta. Mogli bismo konstruisati ove telesne tehnike u antropološkim pojmovima kao interpersonalne tehnike (smeh) i intergrupne tehnike (pevanje i igranje). Sve one pretpostavljaju veoma specifičnu mobilnost - razmenu delova identiteta ili proces ponovnog-postajanja-drugim. Možda bi se ovde mogao upotrebiti i jedan manje spretan izraz – meta-utelovljenje . Razmena značenja, izlaganje kolektiva od kojeg se žena, koja se šali, distancira, nudi onom drugom moć da odbaci pritisak. Pevanje i igranje pesama i kola drugih osigurava sličan proces, ali u ovom slučaju, nevoljni predstavnik kolektiva, kojem se pesma ili ples pripisuju na osnovu kulturnih konvencija, biva oslobođen svakog nametnutog pritiska. Daleko od toga da su "agresivni" ili da podstiču agresiju, smeh, pevanje i igranje - konačne prakse mobilnosti - potvrđuju se kao najdelotvornije terapije u slučajevima traumatskih i post-traumatskih iskustava, koje se mogu izvoditi u većini situacija, uključujući i mobilnost putovanja.

Konačan ishod ove akcije mogao bi se definisati kao konstruisanje ženskog pamćenja beleženjem, ikonizovanjem pisanja - osnaženjem. Pogled žene usmeren je na predmete, prostore, slike, narative i na druge žene u okruženju prijateljskih pogleda drugih među njihovim drugim: "stranim" beležiocima/svedocima, fotografima, filmskim ekipama, prevoditeljkama. One pomažu da se umanji šok konfrontiranja sa neprijateljskim, neukroćenim drugim – delujući ponekad kao posrednici. Na simboličkom nivou, one ponavljaju ulogu pomažućih zapadnih feminističkih saveznika od devetnaestog veka pa nadalje. Na antropološkom nivou, one pojačavaju uobičajenu praksu uspostavljenu u grupi - praksu beleženja, pisanja, ikonizovanja mobilnosti. Konačno, različite predstavnice drugih zajedno stvaraju mobilnu labaratoriju pisanja/učitavanja ženske istorije.

1 G. Griffin i R. Braidotti, urednici, Thinking Differently. A Reader in European Women's Studies ( London and New York : Zed Books, 2002). U svom tekstu naslovljenom “Europe After 1989: Ethnic Wars, the Fascistization of Civil Society and Body Politics in Serbia”, objavljenom u ovoj zbirci, str. 127-145, kao i u Transeuropeennes no. 23 (Paris: RCE, 2003), Žarana Papić komentariše: “Ukratko rečeno, u bivšoj Jugoslaviji četiri bazična nivoa identiteta prošla su kroz ekstremnu pometenost, u nasilnoj i (naizgled) haotičnoj dekonstrukciji/konstrukciji: samoidentitet, identitet roda, građanski/urbani identitet, i identitet drugog. U sve četiri dimenzije javnog/privatnog identiteta sledeće 'sile' su bile kružno i klaustrofobično isprepletane: nacija, tradicija i patrijarhat. Ove sile bile su ozakonjene uz pomoć sledećih instrumenata ili 'kanala': zatvaranja, straha, isključivanja, sukoba, nasilja, osvete, istrebljenja, raseljavanja, brutalnosti, nesigurnosti, nepredvidljivosti, siromaštva«.

2 Videti Rosi Braidotti, “Identity, Subjectivity and Difference: A Critical Genealogy”, u Thinking Differently , op. cit, str. 153-183. Oni (misli se na generaciju iz 1968.godine) su praktikovali dekonstrukciju i izgradili genealoške pristupe koji su se sudarili sa dogmom istorijskog materijalizma. Trenutak nesvesnog oni nisu doživljavali kao crnu kutiju ili opskurnog boga nekog esnafom pokrenutim subjektom nedostatka već kao pokretača unutarnjih činova dobrovoljne neposlušnosti i spoljašnjih činova radosne pobune. Rad filozofskog pokoljenja koje je proglasilo “smrt Čoveka” doveo je do odbacivanja humanizma i označio je kritiku pojma Evrope i geopolitičke posebnosti zapadnog naučnog diskursa” (str. 166).

3 Videti Denise Riley, Am I That Name: Feminism and the Category of “Women” in History (London: Macmillan, 1988).

4 Videti Hayden White, Tropics of Discourse. Essays in Cultural Criticism (Baltimore: The Johns Hopkins University Press, 1978).

5 Videti Mark Golden i Peter Toohey, urednici, Inventing Ancient Culture. Historicism, Periodization, and the Ancient World (London: Routledge, 1997).

6 Videti Razgovori so Džudit Batler/Conversations with Judith Butler ( Skopje : Euro-Balkan, 2001).

7 Videti Susan Bassnett-McGuire, urednica, Translation Studies (London: Routledge, 1991).

8 Jurgen Habermas, “The Structural Transformation of the Public Sphere”, knjiga II, Lifeworld and Systems. A Critique of Functionalist Reason (Cambridge: Polity, 1989).

9Razgovori so Džudit Batler/Conversations with Judith Butler , op. cit., str. 16.

10 Claudine Herrmann, Les Voleuses de langue (Paris: des femmes, 1976).

11 Videti Sarah Kofman, Autobiogriffures (Paris: Christian Bourgois, 1976).

12 Ibid., str. XXX, citat prevela Svetlana Slapšak.

12 Videti Michael Herzfeld, Cultural Intimacy: Social Poetics in the Nation-State (London: Routledge, 1997).

14 Videti Nadia Seremetakis, Ritual Power and the Body (New York: Pella Publishing Company, 1993); The Senses Still: Perception and Memory as Material Culture in Modernity (University of Chicago Press, 1996).

15 Nadia Seremetakis, “Memory of the Aftermath: Political Violence, Posttraumatic Stress, and Cultural Transitions to Democracy”, in Biljana Kašić, urednica, Žene i politika mira. Prilozi ženskoj kulturi otpora/Women and the Politics of Peace. Contributions to a Culture of Women's Resistance (Zagreb: Centar za ženske studije, 1997), str. 131-140. Citat se nalazi na strani 138.

16 Francuski autor i član Francuske akademije nauka i umetnosti, Pierre Nora, objavio je seriju knjiga (prevod: Arthur Goldhammer)) pod naslovom Realms of Memory (New York: Columbia University Press, 3 vols, 1996-1998). Ovaj pojam nalazi se u širokoj upotrebi.

17 Lucette Valensi, Fables de la mémoire , la glorieuse bataille des trois rois (Paris: Flammarion, 1992).

18 Svetlana Slapšak, “The Kosovo Battle: Gender Histories” (u štampi).

19 Ingeborg Breines, Robert Connell and Ingrid Eide, Male Roles, Masculinities and Violence: A Culture of Peace Perspective ( Paris : UNESCO Publishing, 2000).

20 Roland Barthes, Le Plaisir de texte (Paris: Seuil, 1980).

21Razgovori so Džudit Batler/Conversations with Judith Butle , op. cit.

22 Videti opširnu (i jedinstvenu) studiju o AFŽ koju je napisala Lydia Sklevicki, Konji, žene, ratovi/Horses, Women and Wars (Zagreb: Druga, 1997).

23 Reina Lewis, Gendering Orientalism. Race, Femininity and Representation (London: Routledge, 1996).

24 Neobično je da je ovo očigledno polje zanimanja, koje predstavljaju radovi Vuka Karadžića, sve do sada bilo jako malo istraživano.

25 Vuk Karadžić, Srpski rječnik/Serb Dictionary (Vienna, 1818; ponovo štampan u Beogradu: Prosveta, 1964).

26 Gail Holst-Warhaft, Dangerous Voices: Women's Laments and Greek Literature (London: Routledge, 1992).

27 Videti Julie Mostov, “Our Women/Their Women: Symbolic Boundaries, Territorial Markers and Violence in the Balkans,” (Belgrade: ProFemina No.3, 1995), str. 210-219.

28 Jovan Deretić, urednik, Počeci srpske književne kritike/The Beginnings of Serb LiteraryCcritics , Srpska književna kritika I (Novi Sad/Belgrade, 1979), str. 85-121.

29 Videti “Central Station: Excerpts from the Diaries of and an Exchange Between Svetlana Slapšak and Adam Zameenzad”, De Balie Jaarbooek 96-07 (Amsterdam: De Balie, 1997), str. 83-97.

30 Ibid., str. 95-96.

[predhodna stranica][sadržaj][sljedeća stranica]