Diwan 11

| Diwan 11 - 12 |

MOJA RUSKA BOLEST

Dešavalo se to meni i ranije, naravno. Ustvari, zamor, otupelost i dokolica na isti su način zloupotrebili ovo isto čulo. Zbilja sam video kako se naspramni zid u prostoriji udaljava, naklinje i povlači za sobom tavanicu, a meni se i dalje uporno pričinjava da je ovaj zid, zid koji mi je iza leđa i dalje uspravan. Zabluda da je zatvoreni prostor nešto što je stanovanjem zauvek okončano, obeležje je smrtnika, tihi zakon dnevnog i vaskolikog opstanka, nešto što se podrazumeva i nešto što je nepromenjivo samo iz tog razloga što misliš da ti je sklonište. Ko kaže da se sobne nemani i kućni duhovi izmišljaju u samoći? I da li je moguće neograničeno poverenje u zidove i stvari? Nema tu nikakvog sporazumevanja, raspored i položaj svih oblika i predmeta, vremenom, iseljavaju se iz naše volje i umrtvljuju se u svojoj nameni. Slike, knjige, pepeljare, sto, stolice i zavese pretvaraju se u izdržljivu fatamorganu kad krenemo ka njima kroz skamenjeni vuhor nevidljive prašine. Pokreti se izgube u prostoru, namere se zasipaju navikom, ostvari se predeo kućne pustinje, sve u svemu, sasvim je očekivano da se priviđa i suprotni zid koji se naginje, biva prvo iskošen i, baš ovako, strm.

U krevetu do mene leži Aleksej Ladogin. U Bečkerek je dospeo kada čitav puk vojnih kartografa beše krenuo s prvim talasom ruske emigracije u ove krajeve i to 1919. godine u sklopu takozvane krimske evakuacije preko Boke Kotorske, Slavonskog Broda i Novog Sada. Aleksej je divan umiljat bolesnik. Dugo je ovde, glas mu je tih i prijatan, govori francuski, italijanski, nemački, mađarski, srpski, a ruski samo kroz ogroman broj zapamćenih citata. Na kraju svake izgovorene rešenice ne oseća se tačka već tihi, umilni upitnik.

- A zid, zid će otići, i sve će se videti kao kad u Rusiji sneg pada. A u Rusiji sneg ne pada iz oblaka, pada iz skaske. Skaska se probudila na nebesima, zasipa, zasipa, veje, sve bude belo i jarko a svi koji su dobri beli su i svi koji su zli beli su a iz te velike skaske svakom Bog daruje njegovu priču. Jermolaju Ilišinu iz Sankt Peterburga dali su ovu priču. Jermolaj je, jedne ovakve zime, iz mećave banuo u neku kuću da prespava pijan kao ledeni đavo. Bio je sav beo i hladan i samo su mu usta bila crvena i samo su mu se oči crnile ispod kape od inja. Belo, crno i crveno banulo je na ona vrata ispod one velike konjušnice, tamo gde su gradski konji i gradske sanke i Jermolaj je počinio zločin nad zločinima - ubio je kraljevskog konja velikim, kažu, nožem, kako, đavo će ga znati, ujutru su ga pronašli kako spava priljubljen uz još mlake sapi i vezali ga, okovali pa pravo u Petropavlovsku. U samicu. U Rusiji da ubiješ konja?! Niko od robijaša s njim u istoj ćeliji nije hteo da bude, čak su ga stražari i čuvali da ga ne ubije neko ko je ovde zbog toga što je jednoga, dva, tri čoveka ubio, kuću nekome zapalio, otrovao starca, ili ženinu majku, brata, sestru, žandara ili poljočuvara. Presuda beše brza i kratka - smrt. Smrt Jermolaju, konjoubice bezdušni i bezočni, što pre i to da te svi gledamo kako ti kuršumi pune stomak i lobanju.

Starac priča glasom, melodijom, zvukom koji podseća na hod mačke preko suvog kestenovog lišća. Bez uzbuđenja, bez uzvika i naglasaka, bez naglih intonacija. I dok ga slušam pristajem na prijatnu pomisao da je ovo kombinacija blago otvorenih očiju u nekom sopstvenom snu, da se mešaju kvadrati iz stripa Đorđa Lobačeva Pikova dama sa, obavezno, sivim pločicama koje su u ovoj sobi do polovine zida čak i onog koji je svakim danim sve iskošeniji i koji će, nadamo se, jednom pasti i pred nama se ukazati znameniti i inventarisani bolnički jablanovi.

Predveče se stvari menjaju. Starac spava a meni se iznutra počne umiljavati mala dnevna logika u kojoj shvatam svoje stanje kao prolazno, zaista, ovo je samo dan-dva kontrole i opet sam van ove sobe, vratiću se svojoj kući, početi da radim, otvarati ispunjenu agendu iz džepa s raznim brojevima, adresama, porukama i obavezama, silaziti iz redakcije nekoliko puta na rakiju ili na pivo, buljiti u grudi šankerke Otilije i ne samo u grudi i ponavljati joj onu uobičajenu rečenicu kako mi se neodbranjivo sviđaju žene koje nemaju problema s depilacijom, čija je koža čista i glatka kao njena a ona bi mi na to uvek odgovorila, kroz umorni osmeh, da ja to nju ovako vidim samo zato što je ovaj bife prljav ko svinjac. U tom dremežu, zbilja, zatičem sebe u tom bifeu, naslonjen sam na šank, gledam prljave i prašnjave staklene police na kojima su boce raznih pića, čaše za šampanjac koje se uopšte ne koriste i u kojima je neka ikebana od suvog cveća i muvljeg izmeta. I to kao da počinje malo da se udaljava, pomislim prvo na to koja bi mi ovo rakija bila po redu ali ispred mene su samo kutija cigareta, upaljač, folija iz koje sam istisnuo malopre popijenu tabletu i dopola puna čaša obične vode. Iznutra, znači, nema ničeg što bi me privelo objašnjenju te pojave udaljavanja zida, sve je to spolja, oči vide bez mene, zaključujem i glupo i otužno. A zid se, zbilja, naklinje, menja se sitni odsjaj na staklenim površinama, čuje se čak i pucketanje, pomeranje boca iz svojih prašnjavih ulegnuća, u jednom trenutku se pojavi i Otilija, uspravlja se jer sve do sad bila pognuta iza šanka brišući pepeljare. Ako je ovo koncentracija onda mi je jasno da se za zidom povlače ne samo predmeti priljubljeni mrtvom ravnotežom nego, evo i ovo žensko telo, Otilija se polako izvrće, na leđa, kao da je na pučini, da pliva i uživa, opružene i blago raširene noge, takođe se presijavaju, glatke i bele, upravo onakve kakve sam opisao i shvatajući, naglo, da je za ovu sliku potrebna hitra reakcija i sva intimna pažnja, ja se glavom i ramenima nadnosim preko šanka. Hoću sve dobro da vidim i sve da doživim.

Naravno, stiže večera, stižu osmuđeni, slabo isprani plastični tanjiri, viljuške iz čijih zubaca nisu isprani tragovi jaja i pramenovi rendanog kupusa, komad mesnog nareska na čijem se vrhu jasno vide otisci tri koncentrična kruga s dna konzerve iz koje je izvađen i kriška topljenog sira koji je toliko istopljen da se folija s njega teško skida i po hlebu se maže mešavina mlečne tvari i prisilno jestivog srebra.

Da ne preterujem s belinom ? Da nije, uopšte, i ta situacija s bolničkom sobom pristajanje na opšte mesto ? Od trpljenja i svega što se podnosi s neubedljivom upornošću i još neubedljivom nadmoći najgora su ona opšta mesta koja se priviđaju kao dnevni opstanak. Zašto je raspored stvari i nameštaja upravo takav da je prva i poslednja sigurnost, ona što me pospanog, nedovoljno svesnog i ni na šta opredeljenog tako podrazumeva prihvatiteljski? Zato što se pretvaram, zato što sam izganinik iz geometrije, zato što me teško slušati i teško čitati, zato što je sve što je pred dušom i čulima prekriveno okamenjenim maskama i što su svi razgovori ostaci iz okolnosti. Ovako sam se, može biti, izrazio, i pred ženom i pred decom. Tinjala je svetlost sa TV ekrana, šuštala voda u cevima, niko se još nije okupao, grejao nas je suvi znoj po telu, na istim ili različitim mestima. Meni su te žlezde, najverovatnije zakazale, ja sam na poluvremenu TV prenosa, odjednom, počeo glasno da plačem. Najbliži su me trenutno zamrzeli, razumljivo i oprostivo, rastvarao sam se i rastakao, naglas, pratio pucketanje nameštaja i izmenu svetla na reklamnom spotu. Divljao sam, sve tiše i tiše, u mestu, video sam svoj odraz iz spoljnog mraka iza prozorskog stakla a video sam i onaj zid, ovoga puta sa strane kako se naginje podsećajući na one mostove koji se podižu i spuštaju ispred zamkova, u crtanim filmovima.

- I, znate, ono sa onim konjeubicom, Jermolajem, znate kako se se to završilo ? Nije on mogao biti nikako osuđen na smrtnu kaznu, ali je on znao da će ga, s presudom bilo kakvom, ubiti. Ubiće ga već ovi u tamnici, a o onima spolja da se i ne govori. I onda je taj Jermolaj skovao plan sa stražarima, da bude tako da on pobegne, da bude samo dva sata u ulici Zaberežnjaja 84 kod Olimpijade Venger, sobarice iz Angletera i da oni tamo dođu, naoružani i da ga ubiju pri bekstvu. Tako je i bilo, gospodine moj, ali se i dan danas priča po Piteru da žandari nisu ubili Jermolaja Ilišina već nekog drugog. Jer, tamo je jedan zid bio razvaljen, od ruševine pa preko dvorišta i bašte bili su tragovi konjskih kopita, neko je odjahao na brzom konju kad su se puške oglasile. A bio je sneg, gusti sneg kao skaske, konj je izbavio konjeubicu a pravda i nepravda su bili zavejani, sve je bilo belo kao i na početku priče.

- Mala hipertenzija, zamor i ne bi trebalo toliko da pušite, rekao je lekar.

Bilo je sparno i unutra i spolja, imao je na sebi belu košulju kratkih rukava, na džepu košulje bila je narandžasta pločica s imenom i znak proizvođača letnjih muških košulja - konj, u trku ali je konac izbledeo, konj je bio grivast i repat, imao je i snažno telo samo su noge nedostajale, pojeo ih je jaki, beli deterdžent, penušav, gust a beo, beo kao sneg koji pada pravo iz skaske.

[predhodna stranica][sadržaj][sljedeća stranica]